„Od žrtve se možete pretvoriti u nekog ko je preživeo i biti sve što želite. U stanju ste i da stvorite sopstvenu istoriju, umesto da je samo beležite. Možete postati osoba koja ste želeli da budete, samo pod uslovom da to isto pravo ne uskraćujete drugima."Ovo su završne reči govora koji je fotografkinja Eman Muhamed održala tokom mirovnih pregovora u Ujedinjenim nacijama u Ženevi. Ona ima dvadeset šest godina, radi za globalnu mrežu TED Fellow i jedina je žena fotoreporterka iz Gaze koja od devetnaeste godine radi van ovog grada. Da bi mogla da živi životom koji je za sebe izabrala, morala je da se izbori sa seksizmom i uvredama kolega, pretnjama smrću i seksualnim uznemiravanjem.
Reklame
VICE: Eman, ti si trenutno u Sjedinjenim Državama. Čime se tamo baviš?Eman Muhamed: Moj muž zapravo živi i radi ovde, tako da vreme provodim ili ovde ili u Gazi. Neki moji prijatelji su tokom rata ostali bez krova nad glavom pa smo im mi ponudili da se presele u naše kuće. Želeli bismo da oni još ostanu, pa nam se zato ne odlazi odavde.
Nedavno si se vratila sa mirovnih pregovora u Ženevi. Kako je bilo tamo?Ljudi su u principu pokazali toplinu i razumevanje, mada sam bila zabrinuta zbog kritika Palestinaca.Pozvala sam izraelskog gotografa Matija Milstina da se pridruži mom govoru. Mati i ja smo dugogodišnji prijatelji. Za Matija to nije predstavljalo poseban problem jer je deo pozitivne zajednice levičara u kojoj su ljudi već naviknuti da imaju prijatelje među Palestincima. Međutim, Gaza je veoma konzervativna, uprkos tome što je Hamas poslednjih sedam godina na vlasti. Tu je tradicija važnija od religije i svakim novim ratom, ovaj grad je sve više izolovan od ostatka sveta. Stoga nije preterano bezbedno za bilo koga da otvoreno govori da je prijateljl izraelskog fotografa koji je pritom još služio i u vojsci.
Koliko si imala godina kada si prvi put počela da fotografišeš?Devetnaest. Odrasla sam sa majkom jer su mi se roditelji razveli kada sam imala dve godine, ali u Gazi je nedopustivo da žena radi i da je pri tom razvedena i ima dvoje dece. Žestoko su je osuđivali, ali je svejedno bilo po njenom.
Reklame
Brzo sam postala svesna da ću morati da nađem dobar posao, inače neću moći da pronađem nikakav. U Gazi, međutim, jedva da ima žena novinara, a ja sam želela da pronađem nešto u čemu ću steći dovoljno iskustva dok ne završim fakultet. Do kraja druge godine, već sam znala da želim da budem fotoreporter i dobila sam pristojno mesto u novinskoj agenciji Ma'an. Ponudili su mi pokvaren fotoaparat i rekli mi da mogu da ga zadržim ako mi pođe za rukom da ga popravim. Bio je to izraubovan Nikon d70, ali je svejedno bio odličan.
Koje su bile najozbiljnije prepreke sa kojima si se suočila kao žena fotoreporter u Gazi?Nakon što sam na tom poslu provela godinu i po dana, počela sam da privlačim negativnu pažnju. Ljudi su govorili mom šefu: „Kako si mogao da zaposliš devojku, ona nosi farmerke i pogledaj samo kako drži taj fotoaparat." Kritikovali su sve što sam radila, pa čak i to kako sam se kretala.Na kraju mi je šef oduzeo aparat i rekao mi kako još uvek mogu da radim kao urednik i producent za engleski i arapski. Strašno smo se posvađali i on mi je na kraju poručio da mogu da biram da li će da me otpusti ili ću sama da dam otkaz. Pošto nisam htela da budem otpuštena već na prvom poslu, dala sam otkaz. Dovoljno sam uštedela da sebi kupim prvi komplet opreme, što u prevodu znači jedan fotoaparat i dva objektiva. Tri nedelje kasnije, buknuo je prvi rat.Kako je to bilo?Nikada ranije nisam fotografisala u uslovima rata, pa čak ni invazije. Uz to je i mnogo mojih prijatelja bilo ljuto na mene što sam napustila posao. Oni si mislili da sam prokockala veliku šansu da radim u kancelariji jer, ženama je tu mesto.
Reklame
Misliš da su se osetili ugroženo?Verujem da su mislili da sam razmaženo derište koje je ubeđeno da može da im preotme posao samo zato što govori engleski. Bilo je onih koji su smatrali da sam devojčica koja bi samo htela da se igra. Onda su me trojica kolega odvezla do mesta po kojem su pljuštale bombe i tu me ostavila.Neposredno pre toga, zatekla sam se u džipu sa još jednim fotoreporterom kom se učinilo da bih volela da se na brzaka pojebemo u tom džipu. Tako sam istog dana bila i seksualno uznemiravana i napuštena. Bilo je i drugih devojaka, uglavnom mladih, koje su pokušale da rade kao fotoreporteri i njih je taj isti tip pokušavao da zlostavlja. Nisam ja jedina žena u ovom poslu zato što umem dobro da ga radim, već zato što je veoma teško izdržati u takvim uslovima.Da li si se posle toga suočila sa tipovima koji su te tamo ostavili?Pokušala sam, ali oni nisu želeli sa mnom da razgovaraju. Sada se tome smejem, ali svejedno prezirem činjenicu da ovi ljudi po svemu što sam videla ni posle rata ne pokazuju nikakvo osećanje krivice ili srama. Ono što je najgore u Gazi je da sam mogla da poginem, a da njih niko ne smatra odgovornim za to. Jednostavno, vlada bezakonje.
Sebastijan Majer, koji je sa Karamanom Najmom bio koosnivač prve fotoreporterske agencije u Iraku pod nazivom Metrography, rekao mi je da žene fotografi kao pojava zbunjuju veliki broj muškaraca u Iraku. To ih čini pristupačnijim tako da one zbog toga mogu da naprave intimnije snimke. Slažeš li se sa tim?
Reklame
Da, u potpunosti. Muškarci prestanu da se pretvaraju. Zaborave sve stare običaje koji nalažu da se žene ne smeju gledati, da se sa njima nije dozvoljeno rukovati i tako postanu sasvim normalni. Videti ljude onakvima kakvi zaista jesu je prelepo iskustvo.To sam viđala i u slučaju pripadnika Hamasa. Posetila sam šefa policije u njegovoj kancelariji. Čovek se kikotao i pričao viceve.
Da li je tačno i to da si fotografisala za vreme druge intifade, dok si bila u devetom mesecu trudnoće?Ne mogu da ostanem kod kuće kada je rat, osećam se kao da se gušim.Trudne žene iz nekog razloga izgleda ignorišu činjenicu da su velike kao kitovi – pa sam i ja mislila da se to neće primetiti! Ali, ugojila sam se 30 kilograma i tako je bilo sasvim očigledno sam u drugom stanju. Izgledala sam kao neka ogromna lopta koja se valja ulicama i nosi po jedan fotoapat u svakoj ruci.Time sam izazvala puno kritika na svoj račun kod različitih ljudi, ali sam previše vremena provodila između četiri zida i naudisala se toliko belog fosfora da samo što nisam imala spontani pobačaj – od rata se nikad ne možete dovoljno zaštititi. Bio je to izazov, ali znala sam da radim pravu stvar. Porodila sam se dan nakon što je rat završen.
Kolike su ti ćerke?Jedna ima godinu i po dana, a druga tri. Zapravo je moja mlađa ćerka razlog što smo ove godine otišli iz Gaze. Izraelci su bombardovali naš komšiluk dok je ona spavala i onda je počela da krvari iz usta i nosa. U bolnicama nisu hteli da je prime, tako da sam znala da treba otići.
Reklame
Video sam uništenje Šeđaije i Beit Hanuna – to je strašno. Sa svakim ratom je sve gore.Ljudi sada plaćaju ogromne svote novca u pokušaju da pobegnu brodovima, ali na kraju izgube život na moru. Očajni su i ja ih ne krivim. Nemaju drugog izbora. Ja sam iskoristila mogućnost da odem jer sam znala da će i moja ćerka umreti ako to ne učinim.Dolazim iz grada u kojem je visok stepen obrazovanja i ima puno devojaka koje bi želele da budu fotografi, a ne samo fotoreporteri. Ali nema ko da ih ohrabri da u tome istraju. Kada bi neko osnovao barem neki mali centar koji prima po desetoro klinaca na svaka tri meseca i gde bi se oni učili fotografiji, videografiji i pravljenju filmova – svemu što bi im omogućilo da se iskažu. Deci su potrebni dobar sistem i podrška, nešto u šta bi mogli da se pouzdaju. Time se ujedno pokreće i proces prihvatanja, i to ne samo u društvu ili zajednici, već i u porodici.
