FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Istorijat lobotomije šilom za led

Lobotomija, revolucionarna tehnika, je prvi način kojim su psihijatri naizgled značajno uspeli da ublaže ludilo i patnju ljudi.
18.8.15

Volter Frimen i Džejms Vats. Fotografija: Saturday Evening Post/Wikimedia Commons

U javnoj raspravi vođenoj u Kraljevskoj instituciji Velike Britanije 2006. godine, proglašena je "najgorom idejom u istoriji koja se tiče ljudskog uma". A opet, u ono vreme delovala je kao tako dobra ideja — toliko dobra, zapravo, da je njen tvorac za nju dobio Nobelovu nagradu. Portugalski neurohirurg doktor Egas Monic — čije je gihtom izmučeno lice jednom krasilo novčanicu od 10.000 eskuda — dobio je prestižnu nagradu za naučna dostignuća 1949. godine zato što je izumeo "leukotomiju".

Poznatija kao "lobotomija" (novi izraz koji su smislili američki psihijatri), ova revolucionarna tehnika je prvi način kojim su psihijatri naizgled značajno uspeli da ublaže ludilo i patnju ljudi za koje se verovalo da su neizlečivo poremećeni, nasilni i psihotični. Ekstremna ali — na svoj način — efektna, tehnika je podrazumevala isecanje nervnih vlakana u čeonom režnju mozga, do kojih su hirurzi stizali kroz rupe izbušene u temenu.

Reklame

Zvuči turobno, ali pre antipsihotika, sedativa i svih ostalih sastojaka našeg farmaceutskog repertoara, psihijatri nisu imali mnogo izbora u lečenju bilo kakvog oblika teške mentalne bolesti. Monic je razvio teoriju da opsesivna, depresivna i deluzivna ponašanja nastaju kao rezultat preterano tesne veze u neuronskoj mreži, što može da se ublaži zasecanjem duboko u belu masu čeonog režnja, "meku kao zagrejani puter".

Laureat Nobelove nagrade Egas Monic. Foto: Public Domain/Wikimedia Commons

Danas je reč "lobotomija" sinonim za "kasapljenje" — oblik neurološke agresije da bi se umirili i imobilisali bolesni i problematični. To je ekstremni vid kazne, kog je proslavila hirurška sudbina Rendela P. Marfija u knjizi i filmu Let iznad kukavičijeg gnezda.

Istina je, kao i uvek, nešto složenija. Lobotomija se naširoko smatrala (makar i svega nekoliko godina) zaista revolucionarnom. U reportaži iz 1937. godine, novinar Njujork Tajmsa Vilijam Lorens veličao ju je kao "hirurški zahvat na duši". Operaciji je podvrgnuto nekih 40.000 Amerikanaca, a rekordni broj od 5.000 pacijenata godišnje dostigao je vrhunac 1949. godine. Ona se pokazala toliko popularnom da se na stotine ljudi dobrovoljno prijavljivalo da im se hirurškim instrumentima dvaput prčka po mozgu — šačica njih čak i triput.

"Većina ljudi ni ne zna za ovo poglavlje naše istorije zato što je ružno i, iskreno govoreći, psihijatrima je u interesu da ljudi ne znaju previše o njoj", rekao je Džek El-Hai, autor knjige Lobotomista, biografije Voltera Frimena, čoveka koji je izveo 3.500 lobotomiija i naveo druge lekare širom planete da usvoje zahvat.

Reklame

Frimen je detaljno predstavio "lobotomiju čeonog režnja" 1942. godine u studiji objavljenoj u Biltenu Njujorške medicinske akademije. Najveći sledbenik laureata Nobelove nagrade, Frimen je želeo da rebrendira i preporodi ovaj hirurški zahvat nalaženjem načina da uđe u mozak odozdo, umesto da buši odozgo. Zašto se patiti sa skupim, intruzivnim i opasnim bolničkim postupkom, koji zahteva veliku dozu anestezije i dug bolnički oporavak, kad drugačija taktika može da postigne isti rezultat za manje od deset minuta?

U potrazi za bezbednijom, nežnijom opcijom, Frimen je smislio radikalnu alternativu: zabiti hiruršku alatku u mozak tako što će čekićem probiti kost očne duplje tik iznad očne jabučice, a tik ispod kapka. Instrument po njegovom izboru: šilo za led, pronađeno u porodičnoj kuhinjskoj fioci. Umesto opšte ili lokalne anestezije, Frimen se odlučio da imobiliše svoje pacijente elektrošok terapijom.

Frimen se posebno ponosio činjenicom da mnogi njegovi pacijenti mogu na nogama da napuste njegovu kancelariju svega nekoliko sati posle zahvata (s modricama oko očiju, doduše). Na kraju je otprilike trećina lobotomija izvršenih u Sjedinjenim Državama izvedeno kroz očnu duplju, a ne kroz lobanju.

Po Frimenovom mišljenju, u korenu širokog spektra mentalnih oboljenja — od depresije do šizofrenije i simptoma koje bismo danas okarakterisali kao autizam — nalazio se isti krivac: preterani broj veza između talamusa (ključnog sastojka emotivnih centara u mozgu) i čeonog režnja (koji se smatrao sedištem svesti i samosvesti). Životinjski, emocionalni nagoni zasenili su razum i racionalnost. Isecanje suvišnih vlakana šilom pokretom ruke kao kad mutite jaja moglo je da spreči premoć emocija nad razumom, umanjivši anksioznost i nezadovoljstvo.

Frimen je vremenom sve više propovedao ovaj postupak, putujući širom Amerike bi izvodio i do 25 zahvata dnevno u prenaseljenim mentalnim institucijama u zemlji (često bez rukavica). Mišljenje da je ova terapija poslednje pribežište promenio je u zagovaranje zahvata kao rane preventivne intervencije, primenjujući ga šakom i kapom na slučajevima depresije posle porođaja, tužnim smrtno bolesnim pacijentima, ali i na devetnaestoro dece mlađe od 18 godina, pa i jednom četvorogodišnjaku.

Jedno od te dece bio je i Hauard Duli, čija je maćeha platila Frimenu 200 dolara da 1960. godine lobotomiše 12-godišnjeg dečaka zbog njegovog neprihvatljivog ponašanja, koje je variralo od sanjarenja do odbijanja da ide u krevet.

Reklame

Duli je o tom svom iskustvu napisao a memoare, Moja lobotomija, osnovao dobrotvornu organizaciju za borbu protiv zlostavljanja dece i pronašao šačicu drugih Frimenovih pacijenata za Nacionalni javni radio u Sjedinjenim Državama.

"Uvek sam se osećao drugačije — pitao sam se da li mi nedostaje deo duše", rekao je za radio Duli, koji se ne seća operacije.

"Započeo sam ovaj projekat misleći da je čovek verovatno čudovište, ali sam promenio mišljenje kad sam video svu tu korespondenciju koju je vodio sa svojim pacijentima, kaže Frimenov biograf El-Hai. "Čuvao je kutije i kutije pisama koje je dobio od njih i njihovih porodica, u kojima mu se oni zahvaljuju na pomoći, zovu ga na večeru. Neki njegovi pacijenti i njihove porodice su ga zaista smatrali delom familije. Čini se da se među njima dešavalo nešto dublje."

Jednom slavnom prilikom na Psihijatrijskom institutu Lengli Porter u San Francisku, istresao je iz kutije više od 500 razglednica koje su mu poslali pacijenti na kojima je izvršio lobotomiju.

Frimen je proveo veći deo poslednjih 20 godina života putujući Amerikom u starom zelenom fordu, posećujući bivše pacijente i beležeći njihov istorijat — napretke, pogoršanja, smrti i sve ostalo.

Na profesionalnom nivou, Frimen se dopisivao sa pacijentima zato što je želeo pošto-poto da dokaže da je proizveo konkretna i trajna poboljšanja. Da nije kasapio ranjive i bolesne, već da im je promenio živote nabolje, omogućivši mnogima da idu kući, vrate se na posao i žive relativno normalnim životom. Iako je većina pacijenata lobotomije — dve trećine, po većini računica — zadržana po mentalnim institucijama, oko 30 odsto njih moglo je da se pusti kućama, tvrdi se u El-Haijevoj knjizi. Frimen se rado hvalio šačicom vanrednih slučajeva koji su se vratili uspešnim karijerama, uključujući jednog psihijatra, simfonijskog violinistu i lekara koji ne samo da je mogao da se vrati lečenju ljudi, već je dobio i dozvolu za pilotiranje aviona.

Rendgenski snimak na kom se vide intervencije prilikom lobotomije. Foto: Freeman and Watts, "Prefrontal Lobotomy"/NCBI

Frimen se posebno interesovao za seksualni život svojih pacijenata. Jedan čovek konkretno, koji dve decenije nije ispoljavao želju za seksom, razvio je takav apetit da se požalio da ga "devojke koštaju više nego što to može sebi da priušti". Na tradicionalnije američki način, Frimen je zabeležio da se posle operacije venčalo 28 pacijenata (mali broj od 2.454 zahvata, priznaćete), a rođeno je 62 dece.

Daleko od arogantnog kasapina opijenog slavom, Frimen je iskreno verovao da radi u korist svojih pacijenata, izvodeći lobotomije za samo 25 dolara na onima koji su živeli u očajnim i siromašnih uslovima. U njegovim očima, postupak je izvodio za dobrobit društva: smatrao je da je kratki brzi rez u mozgu — čak i ako umanji intelektualne sposobnosti ili otupi deo ličnosti pacijenta — mnogo bolji od mizernog života provedenog zatvoren u prenatrpanim mentalnim institucijama širom zemlje. Pre Drugog svetskog rata, u više od 477 ludnica boravilo je više od 400.000 ljudi — a pola bolničkih kreveta u zemlji zauzimali su psihijatrijski slučajevi.

Reklame

"Ne krivim Frimena zato što je istraživao mogućnosti lobotomije kao rešenje problema mentalnih ustanova u Sjedinjenim Državama, ali ga krivim zato što je odbio da istraži farmaceutsko lečenje kada je ono postalo dostupno pedesetih i šezdesetih", rekao je El-Hai.

Iako je popularnost lobotomije opadala, Frimen je nastavljao da propoveda prednosti svog tretmana, čvrsto ga se držeći do samog kraja. Lekarsku dozvolu je izgubio tek kad mu je 1967. godine na operacionom stolu umrla pacijentkinja Helen Mortensen koja je tražila svoju treću lobotomiju.

Ako zanemarimo dobre namere i ne računamo mali broj značajnih oporavaka, na hiljade ljudi patilo je od akutnih posledica, od paralize, preko umanjenih intelektualnih sposobnosti do prerane smrti. Pre deset godina, mali broj rodbine ovih žrtava — uglavnom njihove dece — pokrenulo je kampanju da se Nobelova nagrada dodeljena za lobotomiju povuče. Ali njihovi napori bili su slabašni i nisu potrajali.

U dobru ili zlu, kratka opsednutost lobotomijom ostavila nam je u nasleđe nekoliko stvari. Jedna je korigovanje standardizovanih etičkih smernica, koje su u Frimenovo vreme bile oskudne. Druga je kako su lobotomisti širom sveta skrenuli pažnju na to da je uzrok mnogih mentalnih bolesti sama fiziologija mozga.

Ali možda najznačajnija od svega jeste nenamerna ilustracija neverovatno otpornosti i plastičnosti mozga: ono što danas nazivamo neuroplastičnošću. Da ljudski mozak može da pretrpi zabijanje i okretanje šila u samom svom središtu a onda i dalje sačuva sposobnost za matematiku, jezik, emocije i kreativnost možda je najizuzetnije otkriće od svega.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu