Bežao sam iz zaključanog podruma sa bivšom devojkom

Sajnfeld je uveo u mejnstrim ideju da je moguće biti kul sa bivišim ljubavima. Kratka veza Ilejn i Džerija je poslužila sam kao uvertira u njihov važniji odnos, ortaka do kraja života – moguće je biti prijatelj sa bivšim ljubavnicima, i vaše prijateljstvo bi moglo da bude važnije ili trajnije od vaše romanse. Ja imam jednu takvu bivšu devojku, sa kojom sam i dalje u dobrim odnosima. Kada su zacelile rane našeg svesnog raskida, počeli smo ponovo da radimo na našem prijateljstvu, i na tome da prevaziđemo neugodnost platonskog druženja sa nekim koga smo navikli da gledamo golog.

U želji da testiram našu sada neromantičnu vezu, pitao sam Amber da li bi želela da bude zaključana u podrumu sa mnom. Da, i ako ne uspemo da se izvučemo odatle za 45 minuta, pustiće plin i ubiće nas. Dobro, ne baš stvarno. Ali to je je zabavni scenario koji stoji iza igre „ Podrum: stvarno iskustvo bekstva".

Bekstva „u stvarnom životu" zasnivaju se na savremenim igricama bekstava (i tupavim igricama baziranim na flešu, s početka veka), u kojima se od tebe traži da rešavaš zakonetke i otkrivaš tragove, da bi se izbavio iz neke opasne situacije. „Podrum" je bio savršeno iskušenje za testiranje „prijateljskog odnosa, bez privilegija" koji smo Amber i ja zasnovali.

Ali počelo je prilično čupavo, kada sam ja pokušao preko telefona da nam kupim karte za taj događaj. Nisam uspeo da ukapiram kako da kupim više karata na „Podrumovoj" aplikaciji za mobilni, pa sam kupio jednu sebi, a onda pozvao Amber.

„Hej, slušaj, ne znam šta im je sa sajtom, ali uspeo sam da kupim kartu samo sebi. Možeš li ti da kupiš kartu za sebe?"

„Šališ se?" Ovo je počelo da liči na vreme kada smo bili zajedno. „Mislila sam da me to neće koštati ništa. Samo zbog toga sam i pristala da radim ovo sa tobom. Dobro, kako god. Uzeću kartu."

Komunikacija nam nije bila preveliki problem kada smo bili zajedno, ali oboje smo mogli da priznamo da imamo kratak fitilj, kada su u pitanju stvari nad kojima nemamo kontrolu. Kada bi nam neke viša sila stavila klipove u točkove, nekako bismo našli načina da stvar preokrenemo tako da to izgleda kao posledica nesposobnosti onog drugog. Jedina nada da naša veza opstane je da se postaramo da te stare navike ne isplivaju na površinu dok budemo tumarali po mraku.

Sutradan ujutru u 11 sam došao po Amber, da bismo se zajedno odvezli u sedište „Podruma", u Slimaru u Kaliforniji, u blizini dela okruga Los Anđelesa gde ima najviše metamfetamina. Pošto je Los Anđeles takav kakav jeste, naravno da je bilo gužve u saobraćaju. Amber je psovala vozače, a ja sam se zgrčio kao u stare dane, jer sam siguran da će jednog dana zbog svog besa dok vozi upasti u neku nevolju (Ali to više nije bio moj problem).

„Podrum" je bio skriven u prašnjavom, zapuštenom tržnom centru, pored prodavnice seks igračaka. Pošto smo bili prvi iz grupe koji smo stigli, rešili smo da ubijemo vreme obilaskom seks šopa, i da se smejemo njihovoj glupoj robi.

Kada sada razmislim, to je bila čudna odluka. Bilo je bizarno biti okružen kitama i vaginama, a truditi se da suzbiješ prirodni nagon da osobu sa kojom si ne gledaš kao seksualni objekat. Naravno, ušli smo tamo iz zezanja, ali video sam Amber golu hiljadu puta, i još se sećam rasporeda mladeža u njenoj zoni bikinija. I tako, uprkos tome što smo to prevazišli i nemam želju da budem intiman s njom, nisu mi se dopadala pitanja koja su mi padala na pamet u ovoj radnji. Nisam imao potrebu da razmišljam o tome sa kakvim penisima je imala iskustva nakon našeg raskida. Svakako sam joj želeo svu sreću, i to nesumnjivo uključuje i penise, ali mi i dalje nije bila potrebna mentalna slika koja mi se javila kada je zaintrigirano uzdahnula kada je ugledala nekog porno glumca.

„Verovatno bi trebalo da se vratimo u čekaonicu", predložio sam.

Kada smo se vratili u prijemno odeljenje, Amber i ja smo ispunili površno sastavljen formular, dok su članovi naše grupe lagano pristizali. U pitanju je bila grupa od osam žena. Cerekale su se i nisu delovale nimalo napaljeno na igrice, atmosfera je bila opuštena, a ne kompetitivna. Amber i ja smo svakako želeli da pobedimo. Pogledali smo se. Oboje smo shvatali da mi moramo da iznesemo ovu celu stvar. Sa nama je uvek bilo tako. U srećna vremena, a i kada je bilo loše: nas dvoje, protiv ostatka sveta. Izgleda da se neke stvari ipak ne menjaju.

Prethodna grupa je prošla pored nas, prijateljski su se šalili i tapšali po ramenu. Ne znam da li su uspešno završili igru, ali bilo je očigledno da im je bilo prijatno u društvu, pa sam se zapitao zašto sam odlučio da dođem ovamo: zašto nisam došao da pobegnem iz tamnice sa najboljim drugovima? Zašto nisam mogao da imam ono što je imala ta grupa? Zašto sam bio ovde u blago nelagodnoj situaciji sa jednom osobom, zajedno sa grupom neznanaca koje sam već (nepravedno) otpisao? Prestani da se upoređuješ s drugima, Džastine, rekao sam sebi. Ovakve stvari su doprinele tome da se vas dvoje rastanete.

Konačno je došao trenutak da uđemo u prostoriju i prionemo na posao. Svima su nam stavili crne vreće na glave, i smestili nas u obruč koji je bio ograđen lancima, dok nam se naš tamničar obratio preko razglasa i rekao nam kako zaista navija za nas, i da ćemo pobeći i preneti svetu njegovu poruku.

Ambijent u ovoj tamnici je bio isti kao i u igricama koje igrate na ajpedu: nagoveštaji ispisani krvlju na zidovima, predmeti sakriveni ispod komada nameštaja, kompjuteri sa nerealistično pojednostavljenim grafičkim interfejsom, i sve jezive dečije igračke na svetu koje treba da pomognu da dočaraju estetiku savremenih filmova strave i užasa.

Pokušao sam da dam neke opšte savete pripadnicima grupe.

„Hajda da se na početku fokusiramo na određenu oblast. Pažljivo tražite skriveni trag na vrhu – „

Grupa nije marila za moju želju da rukovodim njom. Sve su trčale unakolo kao da je ovo stvarno pitanje života i smrti. Amber se smejala mojim mlakim pokušajima da preuzmem vođstvo.

„Mislim da ih je baš briga šta ti imaš da kažeš."

Bila je u pravu, ali na nepotrebnu mentalnu kastraciju nisam dobro reagovao. Otrčao sam da kopam po gomilici delova tela, daleko od njenog podsmešljivog pogleda.

Šifre su provaljivane, zagonetke odgonetane, brave otključavane, i naša grupa je uglavnom funkcionisala kao poludelo jato. Nakon pola sata poduhvata, Amber je praktično postala oficir za vezu između grupe žena i mene. Baš kao kada smo bili zajedno, Amber i ja smo imali zasebne živote. Iako sam smatrao da je to zdrav osnov za vezu, takođe sam znao da je to bio uzrok natezanja u našoj vezi, kada bi se pojavile pukotine. Da li će to što ne želimo zajednička iskustva biti uzrok našeg neuspeha u ovom jezivom podrumu, kao i u našoj romansi?

Tajmer za odbrojavanje je sa blagog pištanja prešao na znak za uzbunu u podmornici, dok nam se bližila propast. Do slobode nam je falilo još samo malo. Ukucali smo ili otkrili sve lozinke, ili su bile spremne da ih ukucamo u sef u zidu, ili u kompjuter. Ali nikako nismo uspevali da nađemo jedan ključni poslednji deo slagalice koji bi pokrenuo Rub Golbergovu mašinu koja bi nas odvela u slobodu.

„Plin" je počeo da curi u prostoriju, i Amber i ja smo zalepili poglede na sto sa okovima i napravama za sputavanje, koje nikada nismo imali priliku da upotrebimo u svom seksualnom životu. U tom zajedničkom pogledu je bilo određene blagosti. Razumevanja. Oboje smo znali, baš kao i kada smo bili zajedno, da smo učinili sve što smo mogli, ali nekim stvarima je jednostavno suđeno da se ugase. Ova grupa kobajagi zatočenika je bila jedna od tih stvari.

Upalili su se reflektori, i menadžerka „Podruma" je došla da obavi debrifing, i da nam postavi par pitanja. Ta žena je bila jednako zbunjena kao i mi, ne znajući gde je taj prokleti deo koji nedostaje. „To je prvi koji vam dajemo pa bi… morao da bude tu negde," objasnika je. Jedna žena iz grupe je bojažljivo podigla trag u vazduh.

„Ups, mislim da mi je bio u džepu. He-he."

To nije bio trenutak za smeh. Njene prijateljice su jedva skrivale koliko su popizdele na nju i zakukale, „Daj, bre, Kerol!" ali ja nikada više nisam morao da je vidim, pa sam požurio do Amber, i verovatno preglasno rekao, „Da li ova gospođa ozbiljno misli, jebote?"

Kada više nisu mogle da nas čuju, Amber je zapenila.

„Kakav moron treba da budeš da bi zaboravio trag u džepu dok igraš jebeno BEKSTVO iz zatočeništiva?!"

U tom trenutku nije bilo nikakve nelagodnosti ili bremena komplikovane prošlosti između nas. Jednostavno smo zajedno mrzeli nekog trećeg, kao prijatelji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu