FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Živa je tombola, umrla nije

Tombola polako nestaje sa mape igara na sreću, ali i dalje ima verne fanove koji se na par mesta u Beogradu okupljaju i traže svoju sreću pod suncem.
3.3.15

Obično se ovo dobija

Odlazak na tombolu je u meni izazvao osećaj kao da sam konačno odlučio da se prijavim u Drajzerovu, a da su mi tamo kao prvi quest u izlečenju od kockarske zavisnosti preporučili odlazak na bingo.

Oni koji me ne poznaju, treba da znaju da već duže vreme živim od pokera, pa iako oštro poričem da je to kocka, ipak nije slučajno zašto sam jedan od najsvestranijih kockara u jugoistočnoj Evropi. Iliti, obolela kockarčina, što bi rekli moji drugari pošto bih pokušavao da uhvatim progresiju na partiji poklapa (toliko je underground da ne postoji ni internet link o tome šta su poklape), igre koju smo nedavno otkrili i toliko se navukli da smo hteli da je zabucamo i preko Skajp video poziva.

Zbog svega toga, odlazak na tombolu je za mene predstavljao najobičniju spuštalicu – kao kada si na horsu, pa na lečenju dobiješ par ksalola da se smiriš.

Nekada je tombola, kakvu svi pamtimo i znamo, bila porodična zabava, dobra prilika za druženje, ali je moderna industrija igara na sreću učinila svoje i praktično je pregazila i izbrisala sa mape postojanja, etiketirajući je zauvek samo za penzionere koji ne mogu da isprate tehnološka dostignuća i nebrojene nove mogućnosti strovaljivanja novca. Istina je da sada po većini kladionica možete da igrate onaj grčki kino, keno, kako god, ali old school bingo ambijent, sa ogromnim bubnjem u kojem loptice sa brojevima odskaču suludom brzinom i nepredvidivom trajektorijom, trenutno u Beogradu možete naći na malo mesta. Jedno od njih je stari DIF.

Nije mi dugo trebalo da pronađem ulaz, odnosno neonsku reklamu koja iz Tiršove pokazuje gde se nalazi zaboravljeni svet tombole. Sve što sam očekivao, to sam i dobio, čim sam kročio u prostoriju. Gomila penzionera podigla je glavu, kratko me odmerila i vratila pogled u svoje listiće. Po završetku izvlačenja, malo više su se pozabavili mojim prisustvom. Kao da su osetili da je u prostoriji neko kome to nije prirodni habitat, pa su rešili da se osetim još nelagodnije.

Shvatio sam da će biti nemoguća misija nešto uslikati u ovoj prostoriji. Smelije bih se osećao na tribini, nego ovde okružen penzosima. Brzo sam skapirao da sam ubedljivo najmlađi u prostoriji. Sem jednog tipa za kog sam procenio da je u četrdesetim godinama (možda je i u tridesetim, ali ga je život onda žestoko pregazio, kako to obično i ume sa ljudima koji ponedeljak uveče provode igrajući tombolu), shvatio sam da je u sali isključivo 50+ ekipa. Seo sam pored jedinog čoveka koji mi se učinio da me ne bi oterao u kurac ako bih pokušao da započnem razgovor sa njim. I bio sam u pravu. Nije me oterao, ali nekako je kategorički odbijao moje pokušaje da mi objasni i odgovori na pitanja barem prostoproširenom rečenicom.

Nakon što mi je prišao jedan od radnika i prodao flomaster za 20 kinti, dobio sam listić, za koji sam takođe izdvojio novčanicu sa likom Petra Petrovića Njegoša. Nisam ništa ni pratio, još uvek sam posmatrao kakav je ambijent vladao prostorijom, a kada je prošlo nekoliko sekundi, skapirao sam – "šta koji moj jedan listić, jebote?". Sačekao sam sledeće kolo i zatražio deset komada, ali kao da se radnik nije obazirao na moju žudnju, ostavio mi je dva komada na stolu i rekao "ma polako".

Iznenadilo me je i odsustvo emocija i nerviranja zbog zgužvanih tiketa među igračima. Bio sam u fazonu, neko me zajebava, jebote. Možda limitiraju da se penzosi ne bi zaglavili. Tek kada je došao drugi kolega, polako sam počeo da razbijam predrasude o penzionerskoj pilićarskoj igri. Pitao sam ga koliko tiketa mogu da uzmem, on mi je rekao koliko god hoću, ostao sam pri svom izboru od deset komada.

- Ali sada je veliko kolo, tiket je 80 dinara, rekao mi je, a ja sam onda odlučio da mi je pet listića sasvim dovoljno. Primetio sam da se prostorija naglo popunila.

Reklame

Dok sam pokušavao da ispratim i prekrižim sve brojeve, skroz sam se pogubio. Već je izašlo 70, kada je na 71. broj, računar uhvatio premiju kod nekog od dobitnika.

List broj 29, listić 145.

Radnici su po sali uzvikali "29" i "145" i najzad ga našli kod mene, dok sam ja i dalje proveravao jesam li nešto spojio.

BAM! Jebote. Dobio sam. 3640 dinara.

Otišao sam do pulta da dignem lovu.

– Ovo nije dobitan tiket. Doneo si mi list broj 30, listić broj 146, kaže lik.

– Ali vaš radnik mi je rekao, izvinite, rekao sam, malo posramljeno i posrano, pošto realno nisam toliki mamlaz da ne znam kad sam dobio.

Pogledao sam opet mojih pet tiketa i eto ga. List broj 29, listić 145.

– Meni je suđeno, izgleda, smejao sam se.

Vratio sam se za sto, upijajući poglede i komentare "početnička sreća", "još uči, a već dobio" i slično… Ipak, taj dobitak je za mene maksimalno promenio tok večeri. Čim sam seo, dekica sa početka priče, sa kojim sam pokušavao da razgovaram, sam mi se obratio.

– Nemoj sad da se zalećeš i da misliš da je ovo lako, pa posle da se čudiš kao, gde su mi pare.

Za stolom mu se pridružio još jedan simpatični stariji gospodin, koji mi je odmah objasnio da sam, pre svega, imao sreće. Kao da to i sam nisam znao. Ipak, skapirao sam na šta je mislio.

– Obično se premija izvuče oko šezdesetog broja, a ti si dobio na 71. kuglici. I to sam, nisi ni podelio dobitak, rekao mi je.

Nekako se poklopilo da je u tom trenutku naišao konobar. Pitao sam ga šta ima od piva, očekivajući da će se izbor svesti na lav ili jelen. Jelen, tuborg i točeni jelen. Uzeo sam točeni jelen, a nije mi se ni pilo pivo, više da proslavim dobitak. Platio sam ga 90 dinara. Ostavio sam 200 dingera konobaru, koji je izvukao svoju premiju za to veče, što se vidno primetilo po njegovoj reakciji.

Reklame

Uskrnuvši prvi gutljaj relativno ustajalog jelena, komšija sa susednog stola mi je objasnio da je veliko kolo na svakih sat vremena i da postoji džekpot koji se skida, a koji raste ako ne bude dobitnika tog dana. Da sam izvukao premiju do 53. kuglice, dobio bih 10,800 dinara.

– Sad je to mali džekpot, pre dve-tri nedelje je neki čovek skinuo 900.000 dinara. Četiri meseca se akumulirao dobitak. Kada god je bilo izvlačenje za taj džekpot, bilo je puno kao košnica. Ali sve ovo je čista sreća. Ne možeš da računaš na znanje, ima 37 miliona kombinacija. Kao i uvek, ovde jedino gazda trlja ruke. Mada isplati se nekada ovo da se igra, govori mi simpatični čikica.

Ubacuje se jedan od radnika koji se našao u blizini: "Ma, 'šiptar' došao i skinuo džekpot, šta ti je život."

Spisak termina kada je džekpot i do koje kuglice se dobija

U pauzama između izvlačenja, radnici šetaju po prostoriji i nude određene listiće. Posle sam to tek shvatio da su to brojevi listića koji su izvučeni u poslednjih sat vremena, a pošto sujeverje dominira, mnogi vole da "ponove" seriju, jer veruju da može ponovo da sklopi dobitnu kombinaciju. Moj slučajni sagovornik uzima listić sa serijom koja je bila kada sam ja dobio. Kaže, možda me krene.

Pošto sam sada već ušao u štos, izvalio sam da je sledećeg dana u 14 časova izvlačenje za 100,000 dinara. Treba da se izvuče premija do 52. kuglice. Najavio sam jurnjavu na bonus, iako sam znao da to nije istina. Međutim, oni to nisu mogli da znaju pa sam odmah dobio zabrinjavajući pogled.

– Znaš kako, kada juriš bonus, to može da postane skup sport. Ode par hiljada na dan dok se okreneš. Misliš, uzeću više, veća šansa za dobitak. A dobije onaj što je uzeo jedan tiket. Sreća, ništa više, kaže mi čikica.

Poslednje izvlačenje je završeno oko deset do jedanaest. Gase se displeji, bubanj, monitori. Sala se prazni brzinom trčanja istih tih penzionera za autobusom, pre nego što će se u samom GSP-u tražiti mesto za sedenje. U 10 sati ujutru, novi je dan za tombolu. Dan mrmota. Sa istim akterima, istim nedostatkom emocija, istim izgubljenim i dokonim životima.

Iako euforija nije mogla da me išiba ni blizu pokera, svestan sam da se od mojih novih prijatelja privremeno opraštam. Sve dok ne odlučim da je sjajna ideja da petak uveče provedem igrajući tombolu sa ortacima i cirkajući jelen za 90 kinti.