FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Mantrao sam sa hipicima na Staroj planini i tužan sam zbog povratka u grad

Želeo sam da proživim par dana kao hipik.
12 Jun 2015, 7:01am

Fotografije autor: Welcome Center

Pre nego što sam došao na svoj prvi Rainbow Gathering of the Tribes , mislio sam da će pravljenje reportaže o hipicima, "ratnicima duge", koji su se prvi put od 2008. godine okupili u srpskim planinama, biti izazovno poput snimanja antilopa, plahovitih, neuhvatljivih i osetljivih na narušavanje njihovog mira u savani. Niko mi nije rekao da ću se na tom safariju i sam pretvoriti u antilopu.

Prvo okupljanje Dugine porodice odvilo se u Sjedinjenim Američkim Državama 1972. godine. Danas se okupljanja dešavaju širom sveta, i dele, i pored lokalnih specifičnosti, razne zajedničke odlike i "plemenske" rituale koji su posvećeni, kako kažu članovi Dugine porodice, promovisanju ideja mira, zajedništva i obzira prema prirodi. Oni tvrde i da je Dugina porodica ispunjenje jednog drevnog proročanstva Hopi indijanaca, po kome će se, u vreme kada Zemlja bude teško ranjena, okupiti ljudi raznih rasa noseći u sebi duh indijanskih ratnika i početi mirnu borbu za spas naše planete.

To je legenda.

Realnost pokazuje da ova dešavanja, naročito ona velika, ponekad ugroze ekosistem više nego bajkerski skup, dovode do trvenja sa "domorocima" i izazivaju sablazan zbog golotinje i ekscesa. Ne uvek, i retko na malim skupovima, ali poneka okupljanja broje i više od deset hiljada ljudi.

Prvo okupljanje Duginih ratnika u Srbiji odvio se na Kučajskim planinama, uz medijske napise usmerene na optužbe zilota iz manastira Novi Stjenik da Dugina porodica širi sablazan. Jedan ugledni i stari dnevni list prednjačio je u hajci, uz fotografisanje nagih učesnika bez njihove dozvole, i pozivanje države da kazni nudiste i sektaše. Valjda je golotinja u prirodi gora od širenja najcrnje verske mržnje, šta li.

Glavni šator

Ovo okupljanje, dosta manje jer, za razliku od prethodnog, ne nosi titulu evropskog već ima lokalni karakter, odvijalo se na Staroj planini, gde sam se uputio, prvo autobusom, a potom i klimavim minibusom, da proživim par dana kao hipik. U minibusu sedim sa Francuzom Karimom, koji se, kao i ja, uputio da vidi u čemu je tu reč.

"Dolmuš" staje ispred mesne ćevabdžinice u selu iz koga se polazi na skup. Selo je toliko malo da se može prepešačiti za onoliko vremena koliko je potrebno da se ispuši cigareta „stotka". Prvi ljudi koje vidimo su hipici plave, prašnjave kose. Koža im ima suv izgled kakav nalazimo kod ljudi kojima se prašina spekla sa epidermom usled vetra, Sunca i logorskih vatri. Sede u ćevabdžinici i ispijaju kisele vode, a ja se smeškam pri pomisli na telefonski razgovor koji sam dan pre toga vodio sa jednim čovekom u selu, u sklopu priprema za dolazak na skup. Smejao se slatko i srdačno.

- Siđu sa planine, pa sednu da pojedu nešto, salatu... Uzmu pa pojedu i pljeskavicu. Ne daju im njihovi da jedu meso, pa sednu unutra da ih ne vide. Dobri su, mirni, neki se ne kupaju ali oni tako vole, šta sad - rekao mi je.

Snalažljivi seljaci na putu ka kampu postavili su ovaj znak

Taj razgovor je i zacrtao ton onoga što sam tokom narednih dana video u odnosima hipika i meštana. Filozofija okupljanja nalaže da se uspostavljaju dobri odnosi sa meštanima, sa organima vlasti i drugim stanovnicima „Vavilona", kako se u slengu Rainbow plemena ( ovo valjda važi za Ameriku, jer kod nas to nisam čuo, i mahom se koristio neodređeni izraz „dole" ) naziva svet izvan zajednice Duginih ratnika. Što je okupljanje manje, to je lakše da se ostvari ovaj utopijski ideal saradnje sa lokalcima. Nepoverenje domaćina raste zajedno sa brojem ljudi i postaje sve teže da se uspostave ravnoteža i komunalni red.

Ja sam pošao na malo okupljanje na kome nije bilo nikakvih incidenata, niti potrebe za reakcijom lokalnih vlasti ili neformalne „policije" Rainbow okupljanja, koja, valjda po uzoru na Gandijevu pacifističku vojsku, nosi naziv „Šanti Sena". Umesto toga, meštani zure u mirne strance koji tumaraju glavnom ulicom u ovom zbijenom brdskom selu koje retko, ako ikad, viđa ovoliko akcije. Komentarišu njihov čudan izgled, ali bez neke naročite zlobe ili straha. Na kraju krajeva, hipici kupuju kozji sir, med, gaziranu vodu, sveće, cigarete – mnogo cigareta – čokoladice, krompir, luk, šargarepu, i nakon toga odlaze iz sela u pravcu svog kampa, kao malo neobičniji turisti, ili kao lovci koji ne love divlje svinje već transcendentnu vibraciju mantre Om.

- Dobri su, mirni, neki se ne kupaju ali oni tako vole, šta sad - rekao mi je.

Vegetarijanac Karim i ja pre polaska u brdo ručamo ono što smo kupili u prodavnici, gotov posni pasulj, industrijski kačkavalj sa ukusom nečega izvađenog iz filtera veš-mašine, i slane štapiće sa makom i susamom. Karim je vegetarijanac koji jede kao da unosi brikete u sebe, sistematično i bez ikakve strasti i komentara. Prvo poštujem, drugo ne, temperamenti nam se ne podudaraju. Da si makar rekao da je sir grozan, nego ga grickaš kao miš. I zašto, o zašto, u seoskoj prodavnici prodaju isključivo đubre od sira po ceni od 600 dinara za kilogram, koliko u tom kraju iznosi cena najskupljeg prevrelog lokalnog kozjeg sira. Ali, to je priča za neku drugu tiradu.

Smeštaj VICE reportera

Put u planinu je laka šetnja, naravno duža od najavljene, jer seoska dva kilometra se uvek pretvore u tri ili četiri. Kada ti kažu „to ti je tu blizu" ponesi sendviče, a kada kažu „ima tu da se hoda", spremi se za noćenje pod drvetom. Staza počinje od centra sela gde su članovi Rainbow plemena postavili znak u duginim bojama. Put vijuga iznad sela, prolazi pored napuštenih kuća izgrađenih u starom pirotskom stilu, sa lučnim verandama. Gušteri puze po ispucalim fasadama. Pas izlazi iz jedne od avlija, gleda nas bez lajanja, zna da tu više nema šta da se čuva.

- Sve je otišlo u koprivu - kako mi je kasnije rastumačio jedan od meštana, misleći i na te kuće i na sudbinu celog kraja koji priroda postepeno osvaja, krenuvši od pustih, rubnih sela i primičući se kao Šekspirova Birnamska šuma, da obuhvati i smrvi ruševine industrijskih kompleksa i zapuštenih radničkih stambenih blokova u opštinskom centru.

Još jedno skretanje i još jedan znak u duginim bojama označavaju da smo došli na pola puta. Kuće su sve ređe. Posle dvadesetak minuta hoda čujemo udaljeno sviranje gitare. Sa naše desne strane je ostatak stare kuće ispred koje hoda dvoje potpuno nagih mladih ljudi – mladić i devojka. Ovo je Welcome Centre, štab Rainbow okupljanja, koji miriše na staro seno, a u blizini se čuje šum potoka. Nagi ljudi nam ne prilaze, ali je zato tu mršav momak koji zavija cigaretu u papir. Odeven je u šorc i ima osmeh od uva do uva. Grli nas i govori Welcome home" baš kao što piše u svim tekstovima o Rainbow okupljanjima. Od ovog trenutka napuštam sve što sam pročitao, bacam ranac na zemlju i prepuštam se neobičnom iskustvu.

- Odmorite, ima još do gore. Hoćete li da popijete čaj? Dole, niz ovu stazicu, imate naš bazen, prirodni basen sa vodom gde se ljudi kupaju. Hladno je ali je lepo - kaže.

_________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Pušio sam travu sa predsednikom Urugvaja

_________________________________________________________________

Nije mi do kupanja, infarkt se može dobiti i nakon nagle kontrakcije arterija usled promene temperature a računam da do najbliže ozbiljne koronarne jedinice ima stotinak kilometara. Moj saputnik Karim zaviruje u Welcome Centre gde se na slami izležava desetak ljudi. Pratim ga. Jedan momak prebira po gitari, drugi meditira, a neka devojka iz Holandije pokazuje akvarele i objašnjava ljudima detalje svoje, malo naivne likovne tehnike.

Prelepa devojka golih grudi sedi naslonjena na spoljnu ogradu, a momak koji nas je dočekao dobacuje joj neke smešne gluposti. Gleda je pravo u oči, a ne u sise. Od prvog trena mi se dopada način na koji se na ovom mestu tretira golotinja jer odgovara svemu što mislim o tome. Ni na nudističkoj plaži nema ovoliko slobode jer tamo ljudi uglavnom ne gledaju jedni u druge, već se staraju da poštuju tuđ privatni prostor, pa se plaža pretvara u niz kapsula u kojima usamljeni kupači žive svoju golaćku nirvanu.

Ovde se odraslom, bradatom, trbušastom muškarcu može desiti da ga, u zavisnosti od toga kako ga je sudbina počastila, zagrli isti takav muškarac, samo bez gaća, ili, pak, prelepa cura. U oba slučaja u ovom gestu neće biti ničeg seksualnog i svakome osim profesionalnom voajeru koji se ovde došvercovao da bi stvorio među hipicima svoju verziju Lepote poroka je to jasno od samog ulaska u kamp. Jasna mi je još jedna stvar: fotografisanje ovog dešavanja biće težak poduhvat jer ne želim da ni na koji način narušim harmoniju dešavanja.

Jam session sa didžeriduima

Planiramo smo da u centru za dobrodošlicu ostanemo petnaestak minuta, koliko da popijemo čaj i dođemo do daha. Ostajemo dva sata. Otresamo slamu sa pantalona i polazimo uzbrdo, šumskom stazom koja, sačinjena od glatkog, svrdnutog blata i razbacanih oblutaka, sugeriše da ju je napravila voda, a ne čovek, otvorivši i pitanje – kako se ovuda ide kada padne kiša. Srpski pripadnici Duginog plemena koji idu sa nama, noseći kutije sa povrćem, kažu:

- Izuješ se i klizaš se do dole, pa se posle opereš od blata.

Put traje dvadesetak minuta i završava se prizorom od koga srce preskače jedan otkucaj. Nismo na velikoj visini, oko 600 metara iznad nivoa mora, ali sa ovog dela gore puca pogled desetinama kilometara unaokolo, na Babin zub i Midžor koji se uzdižu nad zelenilom.

Ali gde je kamp? Oko nas je samo šuma.

- Cela šuma je kamp, šatori su posađeni svuda unaokolo – govore nam srpski učesnici i pokazuju mesta gde su diskretno smešteni bivaci.

Joga na lokaciji centralne vatre

Stojimo u improvizovanoj, pokrivenoj kuhinji bez zidova, pokraj bunara. Karim je našao drugo, frankofono društvo i otišao da pronađe sebi smeštaj. Na drvenom stolu su glavice kupusa, šargarepa, luk, krompir. Sa krovne grede visi pravi gong. Umoran od puta i nespavanja i pomalo histeričan od kakofonije utisaka, bacam se u posao, pitajući kako mogu da pomognem u kuhinji, što iz želje da se uključim u dešavanje na način koji najbolje znam, što da bih sprečio sebe da legnem u travu i zaspim.

Kakav sam utisak na ljude ostavio, samo oni znaju, a verovatno sam se, tako stučen od puta i stvari koje sam video, pravio pametan preko svake mere. Na meniju je trebalo da bude sarma, ali je kupus bio star i tvrd, pa se većanjem kuvara došlo do odluke da se cele glavice kupusa blanširaju u velikom kotlu, kako bi listovi omekšali. A ako to ne uspe, ideja je da se kupus iseče u kocke i skuva „po hercegovački".

- Samo veganski kuvajte! – govori jedna devojka koja prolazi kroz kuhinju, oštrim i strogim glasom učiteljice.

- Rainbow police – mrmlja jedan od kuvara, objasnivši mi da na ovakvim događajima uvek ima „revnitelja", kako ovakve ljude zovu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koji se, ponekad i previše agresivno, staraju da se poštuju svi uzusi „Duginog plemena".

A oni glase da se ima spremati samo veganska hrana, bez alkohola, bez preterane konzumacije droga. I svi moraju da učestvuju u glavnom dnevnom obredu, koji se odvija neposredno pre večere. Upotreba električnih naprava se obeshrabruje. Novac se nikada ne koristi, osim kada se prikupljaju donacije u „magičnom šeširu" – daš koliko misliš da je fer, a od tih para se kupuju potrepštine. Novopridošli učesnici se grle kako bi se, kroz telesni kontakt, odmah uključili u zajednicu.

Zauzet kuhinjom, i dalje ne vidim ništa od skupa. Jedino što vidim je veliki otvoreni šator, koji predstavlja varijaciju na indijanski „tipi". Svaki skup mora da ima taj šator, kao i centralnu vatru koja nikada ne sme da bude potpuno ugašena. Koze se vrzmaju po kampu, njih su privremeno pozajmili domaćini, simpatizeri dešavanja, na čijoj se prostranoj zemlji odvija skup. Tu su i psi koje su učesnici razmazili preko svake mere. Znam da je tu negde i čajdžinica. Videću je posle.

Peć za hleb

Dogovaram se sa devojkom iz Bačke Topole da umesimo i ispečemo hlebove za ceo kamp sa oko pedeset ljudi u njemu, a jedan mladić saopštava da je peć od gline i kamena, na uzvisini nedaleko od kuhinje, zagrejana i spremna. Kvasca nema, pa odlučujemo da pravimo „čapatije", indijske lepinjice. Verovatno sam ostavio utisak nekoga ko zna šta radi, ili je ovako bilo jednostavnije – neko je preuzeo odgovornost i sada neka radi. Pravilo ovih okupljanja glasi: „Ako vidiš posao, tvoj je."

I na toj uzvisini, u društvu devojke, više od mene za glavu, koja mi je pomogla da naučim mukotrpnu veštinu ubacivanja testa lopatom u vrelu peć, prevrtanja lepinja i njihovog sklanjanja od žara – pobegla je kada je javljeno da se u tipiju odvija radionica masaže – shvatio sam šta je sve ovo, da nije ni kult prirode, niti žurka u polju, već iskustvo komune kome je dat ritualizovani oblik kako bi se energije veoma mladih i divljih učesnika stopile u zajednički napor.

Neka je to i letnja igra ljudi koji će posle skupa otići da počnu ozbiljne karijere u velikim hijerarhijskim sistemima, neka je to za neke tek jedno neobično iskustvo prirode koje je za ljude na selu tegobna svakodnevica. Neka je to i preozbiljno shvaćen izlet. Kada sam spustio hlebove, mestimično pregorele lepinjice bez kvasca, do stola u kuhinji, osetio sam da su takva razmišljanja sasvim nebitna u situaciji u kojoj od uspeha zajedničkog rada zavisi da li će ljudi te večeri biti siti ili gladni.

PROČITAJTE: Moje odrastanje sa hipicima

Večera je veoma pozna. Umotano je stotinak sarmi sa pirinčem, koprivom i drugim planinskim biljem. Skuvan je i restovani krompir. U međuvremenu sam stigao i da posedim pored centralne vatre na mestu sa koga puca neometan pogled na sve četiri strane sveta. Muzika počinje da dopire iz svih delova šume. Tu su gitare, neobičan instrument nalik na okrugli ksilofon (zove se Hapi drum, i košta, utvrđujem naknadno, kao svetog Petra kajgana), i veliki pljosnati doboš u koji se ne udara već je ispunjen peskom, pa se njegovim okretanjem dobija zvuk okeana koji udara o plažu. Zove se Ocean drum. Jeka didžeridua ispunjava prostor. Posle večere, kažu, sledi muzički džem sešn sa didžeriduima.

Koze koje hipici muzu

A dok se sarme krčkaju, počinje oluja, i gromovi sevaju iz pravca Babinog zuba. Mudrujem da neće na nas udariti svom silinom. Hipici se okupljaju ispod nadstrešnice. Nekoliko Francuza počinje da svira i peva ciganske pesme sa klezmer uticajem, u potpunoj euforiji. Harmonika nosi melodiju. Njišemo se oko njih, a pevačica improvizuje, gradi fraze od delića pesama i nasumičnih vokalizacija. Gromovi su sve bliži, a muzika sve glasnija. Počinje kiša i diže se vetar. I odjednom, sve se umiruje i pretvara u polučasovnu toplu kišu koja je samo orosila brdo. Na sreću, bio sam u pravu sa svojom amaterskom prognozom.

Čuje se povik: Food circle NOW! Ovaj poziv je deo folklora „Dugine porodice".

- Sada se uzimaju činija i kašika, i ide se do centralne vatre, ovo je glavna stvar – govori mi Francuskinja, pevačica.

Oko vatre, svi učesnici staju u krug i drže se za ruke. Levi dlan je okrenut na gore, a desni na dole.

- Jednom rukom daješ, u drugu daju tebi, i tako krug ostaje večan – neko mi govori.

Jedan od učesnika govori reči o miru i ljubavi i poziva na tišinu. Stojimo i gledamo u veliku vatru. Posle nekoliko minuta tišine, čuje se zvuk mantre Om, prvo od jedne osobe, pa od dve, pa od pet, šest. I moj glas se pridružuje snažnoj harmoniji, koja, za ljude koji su osetljivi na mistična iskustva, ima svojstvo sinestezije. Oseća se u stomaku i vidi u vazduhu.

Događaj se stapa u novi džem-sešn sa didžeriduima i đembe-dobošima. Mesečina se probija kroz rastrgane oblake i noć postaje veoma svetla. Džem-sešn traje satima, sve dok učesnici ne počnu da se povlače u šatore i senike. Razgovaram sa ljudima sve do zore, prvo oko glavne vatre, a onda i u čajnom paviljonu okićenom hipi ukrasima, u kome sredovečni čovek iz Rumunije po imenu Bogdan kuva mirisne napitke od planinskih trava, a čaj može za sebe da skuva i svako ko dođe. Sada Bogdan nije tu i ognjište je hladno. Mlada žena, za koju se ispostavlja da mi je komšinica, i ja, smotano palimo vatru mučeći se sa mokrim granama, i umotavamo se u ćebad. Paviljon se puni ljudima. Neki će tu i spavati.

- Beli jasen je tvrdo drvo, dobro za didžeridu – govori mi majstor za gradnju ovih instrumenata i objašnjava finese gradnje, od toga koje drvo treba obrađivati iznutra a koje ne, do dekorativnih detalja koji slede australijsku tradiciju.

PROČITAJTE: Od hipika do "sekte": život Hare Krišna u Srbiji

Britanac Aleks je jedan od ljudi koji se u slengu Dugine porodice zovu „fokalajzerima". U nedostatku formalne hijerarhije, organizacija različitih aktivnosti poverava se od slučaja do slučaja onim pojedincima koji pokažu afinitet i volju da nešto završe i da nadahnu druge da im pomognu, šta god da je u pitanju. Tradicionalno se kao mera teškog posla uzima kopanje rupe za govna (shit pit), poljske latrine. Ne znam tačno za šta je Aleks „fokalajzer" ovog dana, ali primećujem da ume da usmeri ljude.

- Da, ja sam inženjer, to se verovatno oseća i ovde – smeje se kada ga pitam da li zna da je rođeni vođa.

- Nema ovde mnogo šta da se vodi, samo radimo koliko moramo da možemo da provedemo vreme u prirodi na prijatan način – govori Aleks.

Bogdan, majstor čajnog paviljona, pokazuje se sledeće večeri kao izvanredno zahvalan sagovornik. Ima četrdeset i sedam godina i već godinama živi u skladu sa nju ejdž uzusima. Naučio je permakulturu, okrenuo se nomadskom životu i traganju za novim iskustvima. Slažemo se da postoji dva načina da se ostari. Jedan podrazumeva okoštavanje u zacrtanim ulogama i valjanje u nagomilanom cinizmu, a drugi način je za one koji žele da uče i otkrivaju do smrti.

- Ja želim da učim dok sam živ, da otkrivam i tražim. Zato se do sada nisam skrasio ni u jednoj komuni, a boravio sam u tri i uvek odlazio – govori Bogdan, kome je ovo drugi Rainbow gathering.

Na prošlom okupljanju učestvovao je u dogovoru o sledećoj lokaciji svetskog skupa. Donesena je rizična odluka da to bude u Egiptu. Bogdan kaže da je sistem odlučivanja veoma specifičan.

- Obični dogovori zovu se talking circle, a veliki, važni dogovori vision circle. U oba slučaja, sve odluke donose se konsenzusom. U krug može stupiti svaki učesnik i svačiji glas je jednako važan. Ako nema konsenzusa do zalaska sunca, dogovor se odlaže za sutra. Na ovaj način svako je svestan svoje odgovornosti za održanje konsenzusa pa se inicijative ne prihvataju i ne odbijaju olako – govori mi Bogdan.

Razgovor postepeno prelazi u priče o privatnim stvarima i sliva se u tišinu i san.

Sa okupljanja sam otišao posle dva dana, u zoru, posle sna na senu od planinskih trava, u društvu hipika koji hrču, povremeno gaze jedni druge u tami i tiho se izvinjavaju. Osam sati kasnije bio sam u Beogradu.

Rainbow ratnici su, video sam, dobra deca u čijim razgovorima se pominju akademski programi „Erazmus", nabrajaju zemlje koje su posetili kao da prebiraju po perlama brojanica, i za koje su sve države iste jer se njihova intimna geografija zasniva na festivalima i komunama koje su posetili. Oni rančevima rade isto ono što su u doba baroka radila deca britanske aristokratije, na svojim Grand Tour putovanjima čija je svrha da steknu kosmopolitsko znanje o Evropi i tako postanu svetski ljudi. Oni su i sredovečni veterani savremenog nju ejdž pokreta, poznavaoci, pravi ili lažni, permakulture i fitoterapije. Oni su majstori reikija, graditelji instrumenata, ekscentrici svih vrsta.

Ne delim sve njihove ideje. To nema veze sa cinizmom, već sa prostim činjenicama.

Ne verujem da Rainbow tradicija ima ikakve veze sa legendama Hopi indijanaca. Antropolozi su to odbacili, i nepobitno ustanovili da se Rainbow u svom konstitutivnom jezgru poziva na fabrikovane mitove.

Ne verujem da treba bežati od hlorisane vode, i nadasve ne verujem da neko ko je možda oboleo od zapaljenja pluća treba da se osloni na aromaterapiju kao na primarni način lečenja potencijalno smrtonosne bolesti. A na planini sam video baš to, i nisam bio srećan. Volim to što imamo bolnice i drumove, i netaknute planine na koje se sklanjamo od tih drumova i od ogavno prenaseljenih gradova. Plašio sam se i da pitam šta ovi borci za bolju planetu misle o vakcinama.

Ali sa planine sam sišao kao čovek koji je „na suvo" video zvuk transcendentalne vibracije Om, podelio svoje najintimnije misli sa čovekom koji kuva čaj od planinskog bilja na vatri u planinskom zaklonu, ispekao, u društvu devojke koju je tokom tih dana video prvi i gotovo izvesno poslednji put, beskvasne hlebove za više desetina neznanaca, i kao netraženu nagradu za taj sumnjiv, pregoreli poduhvat dobio topao zagrljaj, i čuo i video kako gromovi tuku oko njega tokom jedne od najboljih džem-sešn svirki koje je ikada čuo, po oluji u planinskoj noći. I na sledeće okupljanje ću ići bez namere da pišem o njemu.

Peace.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu