​Novi beskućnici Bukurešta

Dva reda šatora prostiru se sa obe strane trotoara ulice Vulturilor u samom centru Bukurešta. Tu možete videti buljuk dece koja pevaju, preskaču konopac ili crtaju. Sve izgleda kao da je neko pokupio ceo kamp sa sve klincima iz neke magične šume visoko u planinama i bacio ih na prljavu ulicu pored urušenih starih kuća jednog istočnoevropskog grada.

Šezdeset petoro ljudi – deda i nećaka, ujaka i rođaka, čitavih porodica – žive na ovom mestu sve od kada su evakuisani iz jedne zgrade koja je nacionalizovana. Njen zakoniti vlasnik ju je izgubio u vreme vladavine komunizma i sada mu je pošlo za rukom da se na sudu izbori da mu je vrate.

Tipovi koji se skrivaju u najvećem skloništu od vazdušnih napada – ispod zgrade rumunskog parlamenta koje je izgradio diktator Čaušesku – došli su 1995. godine na ideju da izglasaju jedan zakon kojim se dozvoljava da zgrade koje su nekada bile u vlasništvu države budu vraćene onima koji su im bili vlasnici pre dolaska komunizma, pa makar i po cenu da na ulici završi onoliko ljudi koliko ima jedno omanje selo.

Kao posledica ovog zakona izrodila se nova sorta rumunske mafije koja se pre bavi tapijama nego što trguje ljudima ili valja drogu. Hiljade tobožnjih naslednika stare rumunske aristokratije tužilo je državu za sve čega su mogli da se sete – od planinskih poseda preko kukuruznih polja pa sve do čitavih solitera, vila i kuća.

Trenutno ne postoji zvaničan podatak o tome koliko je ljudi izbačeno iz domova koji su na ovaj način vraćeni, jer ni jednoj jedinoj javnoj instituciji ne pada na pamet da za to preuzme odgovornost. Pa ipak, prema nekim nezvaničnim procenama ovaj broj se kreće oko 50.000 ljudi koji su ostali bez krova nad glavom od 1995. godine, kada je zakon izglasan. Prema informacijama koje smo dobili od lokalnih vlasti, samo u Bukureštu je 1,800 porodica predalo potrebne papire da bi od države dobilo privremeni smeštaj. A to u prevodu znači oko pet porodica dnevno.

Ove surove brojke obuhvataju i stanare šatora u ulici Vulturilor koje smo pomenuli na početku. Oni među njima koji nemaju sopstveni šator napravili su sebi improvizovano sklonište koje su obložili tepisima i ćebadima. U jednom takvom domu živi i Semi, koji ima 14 godina. Zatekli smo ga kako sedi na pločniku i pregleda Fejsbuk na svom smart telefonu. Dve njegove „ribe" postavile su svoje fotke na njegov zid uz komentar: „Super nam je sa Semijem Hnsm".

„Hnsm ovde znači zgodan (handsome), kapiraš?", kaže mi on. A Semi stvarno i jeste hnsm – sa lepo oblikovanim jagodicama i blago zaobljenim očima preko kojih padaju šiške, dečko je pravi princ Persije. U drugim prilikama Semi se čekira sa: „Onaj koji je najuren na ulicu!!!" A tagovao je i sve ortake.

Semi je napravio svoje Rainbow Loom narukvice po uputstvima koja je našao na internetu. Za njih kaže da su najnovija moda „na netu brate, na netu".

Semi je oduvek znao da mu porodica živi u domu sa kojim nije sve kako treba. „Moji su mi rekli da u tom stanu živimo 'mimo propisa' i da on ne pripada nama, te da mogu u bilo kom trenutku da nas izbace na ulicu." Tu su završili nakon što je Semijeva majka otpuštena iz fabrike stakla u kojoj je radila tokom devedesetih. U to vreme zgrada je pripadala državi. Usledio je dugogodišnji sudski spor između države i pravog vlasnika zgrade, ali oni to u svom stanu nisu ni primećivali.

I tako je bilo sve do 15. septembra. Skoro sva deca su bila u školi kada im je na vrata zakucala prava armija policajaca u opremi za suzbijanje nereda. Iza njih je stajala velika grupa civila i TV reportera koji su došli da uživo prenose još jedno izbacivanje na ulicu.

Odrasli su uzimali sve što su mogli, izbacivali tepihe na pločnik ispred zgrade i evo sve do danas odatle se nisu ni makli. Od nekoga bi pozajmili šator, od drugih su naučili kako da pišu slogane protiv vlasti na kartonu i sve se ubrzo pretvorilo u protest protiv države koja do dana današnjeg još uvek nije našla način da se izbori sa svojom komunističkom prošlošću.

Rumunski zakon barem u teoriji nalaže da se nijedan stan ne može vratiti sve dok vlasti ili novi vlasnik ne pronađu novi dom za bivše stanare. Ali od toga nema vajde pošto su zakoni šuplji kao švajcarski sir. „U ovom trenutku zakon ne predviđa konačni rok za izdavanje privremenog smeštaja niti određuje ko je odgovoran u slučaju da se takav smeštaj ne obezbedi. Za to vreme broj ljudi koji završi na ulici sve više raste", kaže Viktor Vozijan iz Ujedinjenog fronta za pravo na stanovanje. Drugim rečima, zakoni pravljeni sa ciljem da štite prava beskućnika su mrtvo slovo na papiru i služe samo tome da ih deca koriste kao bojanke.

Antonijo crta kuću u svojoj svesci za matematiku dok sedi pored šatora u kojem spava. Na vrhu trouglastog krova nacrtao je cvet. „Zašto si nacrtao taj cvet, Antonijo?", pitao sam ga. „Da bi kuća bila lepša! Ali izvin'te, izvin'te gospodine, zaboravio sam krov."

Antonijo me zove „gospodine" samo kad misli da je nešto zabrljao. Inače me zove „brate". „Ej brate, 'oćeš da ti crtam vilu?"

„Antonijo, čija je ovo sveska?"

„Moja, brate. Kupio sam je u radnji." Ali na koricama je tuđe ime: Ana Kojokaru, osmi razred. „Izvinite, gospodine", kaže mi on, baca svesku i gazi po njoj. Izgleda kao da ga je sramota. Svesku je dobio od grupe volontera koji posećuju Vulturilor ulicu svako veče sve od prvog dana kada su porodice izbačene. Donose im još toplu domaću hranu koju su spremili njihovi prijatelji i sve do ponoći se igraju sa decom.

Antoniju se još nikad nije desilo da priča sa tako puno odraslih. Oni dolaze da ga vide, zagrle, čitaju mu stripove „Tom i Džeri" i daju mu svoje fotoaparate da bi mogao da slika selfije do mile volje.

Pošto njegovi roditelji nemaju šporet na kojem bi mogli da spremaju hranu, Antonijo uglavnom jede suhomesnato. Čak i takvu hranu priprema njegova petnaestogodišnja sestra Klaudija koja uzima zalihe iz neke vrste kredenca koju je porodica napravila iza jednog postera u šatoru.

Ponekad, kada ga vidite kako se baca na madrac u svom šatoru kroz „obruč za leteće majmunče", pomislite da je život na ulici najbolje što je moglo da mu se desi. Ali iako mu je sedam godina, ima momenata kada on shvata koliko je težak položaj u kojem se nalazi. „Antonijo, dolazi zima i biće snega. Voliš sneg?", pitam ga. „Ne želim da pada sneg, jer ćemo poumirati od hladnoće", odgovara mi.

„Sećam se da si mi pričao kako voliš sneg, posebno zato što možeš da napraviš Sneška Belića."

„A čime to? Nemam ni rukavice."

Iako zima još nije stigla, u ulici Vulturilor broj 50 već je i previše hladno. To sam najbolje osetio na svojoj koži jednog dana kada sam stigao u šest ujutru – vetar me je probadao kroz jaknu i ledio mi kičmu kao da me neko poliva hladnom vodom. Termometar u kolima pokazivao je 5 °C. Iz šatora se čuo kašalj i dece i roditelja. Ubrzo pošto sam došao šatori su se pootvarali i neispavana deca pohrlila su napolje. Uprkos ovolikim problemima, roditelji ih ipak šalju u školu.

Antonijo i njegov devetogodišnji brat Gabi idu u školu za decu sa invaliditetom iako su obojica sasvim zdravi. Njihova majka ih tamo šalje zato što je to jedino mesto na kojem oni sigurno dobijaju dva topla obroka dnevno.

Njihove šanse da uče kako treba očigledno su male. Njihov stariji brat već pet godina ide u školu za decu sa posebnim potrebama i isto toliko godina ima problema da nauči da čita.

U kampu takođe ne postoje ni nužnici. „Brate, hoćeš da ti pokažem gde piškimo i kakimo?" pita me Antonijo, grabi me za ruku i počinje da trči, kao da se sprema da mi pokaže neki čarobni proplanak.

A tu, između dve zgrade u glavnom gradu Rumunije, nalazi se polje govana. Antonijo razdragano trčkara između njih držeći moj fotoaparat. Vrlo pažljivo slika jedno od njih, kao da je neki forenzičar koji analizira mesto zločina.

Razni ljudi dolaze da ih vide. Jednom prilikom, dok sam Antoniju čitao stripove, jedan čovek iz stranke Roma došao je da im kaže kako stvari stoje: „Gradonačelnik je vlasnik lanca hotela i zabole ga mnogo dupe za sve vas", poručio im je.

Drugom prilikom, dok se Semi spremao da krene u školu, sreo je jednog visokog čoveka u odelu koji je želeo da ih slika svojim mobilnim telefonom. „Ovaj gospodin je građanin Rusije", rekao je njegov prevodilac. Po svemu sudeći čovek je upravo doputovao u Rumuniju da nauči nešto o tome kako njegovi domaćini gledaju na „stanarska prava."

„Želimo da skrenemo pažnju na ovaj problem na međunarodnom nivou", rekao je prevodilac onako više za sebe i onda se izvinio što on i čovek iz Rusije moraju da krenu jer će inače zakasniti na konferenciju.

Došao je vikend i u Bukureštu je pao prvi sneg, baš onakav kakav Antonijo nije želeo, jer on „nema rukavice". Kad sam došao da mu donesem nekoliko ćebadi, zatekao sam potpuni haos. Na mestu gde je bilo Semijevo sklonište sada je ostala samo gomila ćebića, odeće i polomljeni ostaci šatora. Antonijev šator je još stajao na svom mestu. Nekim čudom je preživeo vetar koji je čupao drveće širom Bukurešta. Unutra sam zatekao Antonija kako spava tresući se od zime, ispod šest ćebadi. Njegova starija braća pokušavala su da ga utople svojim telima.

Klaudija, njegova starija sestra, bila je budna i jedva je držala oči otvorene. Na glavi je imala kapu i kapuljaču. Rekla mi je da su joj braća bila budna cele noći i da su tek malopre zaspala. Na sebe su obukli sve što su imali od odeće i sedeli u mraku, ne dajući jedni drugima da spavaju iz straha da se ne smrznu u snu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu