"Crno ogledalo" i skoro stvarna tehnologija (drugi deo)

Prošlog puta smo govorili o kompanijama i istraživanjima koje približavaju stvarnosti vidove tehnologije viđene u prve četiri epizode predivno mračne serije Black Mirror. U drugoj polovini ove satire tehnologija je manje realna; nisam uspeo da u stvarnom svetu nađem ekvivalent „blokiranju" iz božićne epizode, digitalno pretvaranje ljudi koje čovek ne želi da vidi u mrlje „snega". Pa ipak, prvi nagoveštaji poneke od ovih ideja već postoje – čak i kad je u pitanju ono o brisanju pamćenja i digitalnom življenju.

Idemo onda dalje.

Beli medved

Uh, ovo je baš bila teška epizoda. Ako prvih pola sata niste imali pojma šta se dešava, niste bili jedini. Radnja prati Viktoriju, ženu koja se budi, naizgled posle pokušaja samoubistva, ne znajući ni kako se zove ni gde se nalazi. Ljudi koje sreće na ulici je snimaju i odbijaju da joj pomognu; u isto vreme, neki od njih bi da je muče i razapnu. Baš lepo. Na kraju sledi rešenje misterije – Viktorija je osuđena za pomaganje ubistva jer je snimala svog dečka kako ubija izvesnu mladu ženu. Dok služi kaznu, prinuđena je da svakodnevno prolazi kroz slično iskustvo dok je turisti gledaju i snimaju u nekoj vrsti užasne predstave koja se odvija u kazneno-popravnom parku „Beli medved".

Sa čisto tehnološke tačke gledišta, jedini novi gedžet je onaj koji joj stave na glavu na kraju epizode da bi izbrisali sećanja na prethodni dan, u stilu „Ljudi u crnom". Tako nešto nećemo imati na raspolaganju u skorije vreme, ali naučnici zaista rade na brisanju memorije.

Da pojasnim: Don Arnold, neuroinženjer sa USC je otkrio način za posmatranje procesa kojim se iskustva beleže u mozgu miševa; to je prvi korak u pravcu manipulacije ljudskog pamćenja po želji i potrebi. Gen koji meduzama omogućava da svetle u mraku, Arnold je upotrebio da stvori sondu koja se vezuje za mišje sinapse dok se memorija formira. Sledeći korak, na kom se aktivno radi, je izdvajanje pojedinačnog segmenta pamćenja (kad budemo znali kako se tačno formira) i brisanje istog.

„Osnovna ideja bi bila da kad životinja nešto nauči, mi zabeležimo koje su se sinapse promenile, a onda te sinapse uklonimo da bismo videli da li će životinja zaboraviti," kaže Arnold.

Dakle, čisto spekulativno, tim iz „Belog medveda" bi mogao da posmatra kako se Viktorijina sećanja formiraju iz dana u dan, a onda onom svojom spravom da interveniše na sinapsama koje su uspostavile određene veze u mozgu, pa izbriše relevantna sećanja. I svakog dana tako.

A što se tiče stanja društva u epizodi? Pa, iako je Black Mirror satirična serija, male su šanse da se takav sistem uspostavi. Na sreću, na Zapadu smo odavno ustanovili da kazneni princip oko-za-oko ne funkcioniše najbolje.

Turistički obilasci zatvora – sa aktivnim zatvorenicima – takođe deluju kao puštanje mašti na volju. Verovali ili ne, nije tako. Zatvor San Pedro u Boliviji, samodovoljna zajednica koja obuhvata čitav blok u centru La Paza, već godinama je turistička atrakcija. Osuđene ubice rade kao telohranitelji turistima koji bi hteli da vide gde se proizvodi značajan deo kokaina koji se kreće kroz zemlju. Vlada žestoko suzbija ove obilaske, ali svako malo, nađe se podmitljiv stražar spreman da dozvoli ulaz. Kako čujem, danas je dosta teško ući; nekad je čovek samo trebalo da dođe do vrata i plati simboličnu sumu.

Najzad, neću se ni baviti signalom „belog medveda" koji je navodno pretvorio sve ljude u fiktivnom gradiću u zombije sa kamerom, jer se na kraju ispostavi da je cela ta priča služila samo da Viktoriji objasni prisustvo turista željnih učešća u njenim mukama.

Trenutak Valdo

Posle mentalne torture „Belog medveda", ova epizoda je delovala kao da stiže iz neke sasvim druge serije. Mnogi misle da je „Valdo" najslabija Black Mirror epizoda, ali meni se ipak svidela. Komičar Džejmi Salter pozajmljuje glas i pokrete animiranom medvedu koji psuje po imenu Valdo. Pošto se u šali kandidovao na lokalnim izborima, Valdo postaje neočekivano popularan i pruža mu se šansa da pobedi.

Osnovni primer tehnologije ovde je svakako sam Valdo – lik medveda animiran bez vremenske zadrške. Ta tehnologija nam je već na raspolaganju: Motus Digital prodaje likove animirane „u realnom vremenu", a njihov „Zombi Leri" je prošle godine na SXSW delovao uverljivo bar koliko i Valdo. Ne smemo zaboraviti ni Hatsune Miku, virtuelnu pop zvezdu koja je u Japanu trenutno najpopularniji „muzičar".

Uz to, mogli bismo da na brzinu pomenemo nekoliko izbornih kampanja sličnih Valdovoj. Tu je naravno Stiven Kolber i njegovo privremeno učešće u predizbornoj trci 2008. godine u Južnoj Karolini (izborna komisija je odbila da formalno uvaži njegovu kandidaturu); bio je u vođstvu u odnosu na tada ozbiljne protivkandidate kao što su Bil Ričardson, Kris Dod, i Denis Kusinić. Kolber je još bolje stajao u ključnoj starosnoj grupi, glasačima između 18 i 26 godina. Komičar Pet Polsen se kandidovao za predsednika čak šest puta, ali nikad nije dobio medijsku pažnju ravnu onoj posvećenu Kolberu (ili Valdu).

Van Sjedinjenih Država, naizgled komični kandidati su prolazili još bolje i osvajali važne pozicije u vlasti. U Brazilu, Francisko Silva je izuzetno popularan poslanik, iako ga bolje znaju kao klovna po imenu Tiririka. Kandidovao se pod tim imenom, na platformi koja se svodila na vidite-kakav-nam-je-jadan-politički-sistem, slično kao Valdo, i pobedio je.

Na Islandu, komičar i anarhista po imenu Džon Gnarbio je gradonačelnik Rejkjavika od 2010. do 2014. Predizborna obećanjakoja su ga dovela do pobede najavljivala su sledeće: „Besplatni peškiri u svim bazenima, beli medvedi za gradski zoo vrt, i sve i svašta za slabiće!"

Božić u belom

U nedavno emitovanoj božićnoj epizodi iz tri dela, ima se mnogo štošta rastumačiti. Džon Hem igra stručnjaka za komunikaciju: U prvom delu epizode radi kao neka vrsta trenera za zavodnike, i koristi unapređenu stvarnost (u suštini samo digitalni sloj informacija projektovan preko stvarne slike koristeći kontaktna sočiva ili Google Glass ekvivalent.) U živom prenosu pomaže stidljivom tipu da smuva nešto na Badnje veče. Kad stvari krenu naopako, Hema supruga „blokira"; učini da uzajamno vide i čuju jedno drugo samo kao bele mrlje iskvarenog signala, što sprečava interakciju u oba smera.

Kasnije Hem biva uhapšen i prinuđen da sarađuje sa policijom – kroz razgovor izvuče priznanje od čoveka koji je ubio oca svoje bivše devojke. Štos je u tome što to radi u virtuelnoj stvarnosti, pa priznanje izvlači putem ekstremnih mera torture i manipulacije – ubica ima utisak da je proveo nekoliko godina u kolibi u divljini; u stvari je prošlo samo par minuta.

Još uvek ste tu? Krenimo redom: „Božić u belom" je prva epizoda u kojoj je zaista teško uporediti tehnološke inovacije sa nečim što nam je već danas poznati. „Blokiranje" je distopijska verzija sudske zabrane prilaska, a koliko sam mogao da utvrdim, vrlo malo napora se trenutno ulaže u istraživanja koja vode u tom smeru. Da, možemo da blokiramo ljude na Fejsbuku i Tviteru, da automatski odbijamo njihove pozive i slično; ali blokirati ih i u stvarnom svetu? To zvuči ludo.

Do danas, najviše je tim pravcem odmakao NO AD aplikacija za Google Glass koja blokira reklamni sadržaj u stvarom svetu. Kad korisnik baci pogled na reklame u njujorškom metrou, program ih prepoznaje i zamenjuje digitalnim slikama.

Pa ipak, osim blokiranja postoji mnogo zanimljivih ideja koje moderna tehnologija koristi da stvori nešto slično onom što vidimo u epizodi. Unapređenu stvarnost je teže stvoriti od virtuelne stvarnosti, jer se stvarnost koju treba unaprediti konstantno i nepredvidivo menja, ali Gugl je upravo uložio mnogo novca (542 miliona dolara) u kompaniju po imenu Magic Leapkoja je navodno rešila većinu problema vezanih za AR.

NameTag je prva aplikacija za Google Glass koja se bavi prepoznavanjem lica sposobna da dovuče informacije o osobi koju gledamo iz njenog profila na društvenim mrežama.

Live streaming već postoji, AR sočiva nam se spremaju, i to manje-više pokriva tehnologiju iz uvodnog dela Božićne epizode.

Sledeća je fascinantna ideja digitalnih klonova-robova. „Božić u belom " sugeriše da će se ti robovi praviti iz uzorka DNK, putem neke vrste hirurgije, što je značajna razlika u odnosu na tehnologiju viđenu u epizodi „Odmah se vraćam", gde se digitalni klon stvarao putem aproksimacije iz zaostalog sadržaja onlajn aktivnosti.

U ovom slučaju, prigodniji analog bi verovatno bilo, deponovanje umova generalno i OpenWorm projekat konkretno, već pomenuti u prvom delu ovog teksta. U tom međunarodnom kolaborativnom projektu „mozak" valjkaste gliste se učitava, neuron po neuron, u kompjuterski program. Plan je da se stvori veštački oblik života putem verne digitalne simulacije crva iz stvarnog sveta. To jeste samo crv, naravno, ali ideja je da se kasnije pređe na kompleksnije organizme.

„Crv je najtemeljnije izučen živi organizam; ako njegov kompjuterski model nismo sposobni da sagradimo, nemamo nikakve šanse sa nečim tako kompleksnim kao što je ljudski mozak," pišu ljudi koji se bave projektom) OpenWorm).

Ako prihvatimo da je digitalna replika života moguća, onda treba da se pozabavimo manipulacijom vremena unutar simulacije stvarnosti. To je, iskreno rečeno, vrlo prosto. Ne bi trebalo da uključuje više od par promena u kodu i okreta dugmeta; slične manipulacije promenljivom već se godinama izvode u klimatskim modelima, simulacijama svemira, ili igrama kao što je SimCity.

A šta ako ipak ne izmislimo simulaciju života? Ni onda nije isključeno da kriminalce kaznimo efektivnim usporavanjem vremena ili čak produžavanjem života u nedogled. Na Oksfordu, filozof Rebeka Rouč i njene kolege se bave spekulacijama na polju budućnosti zakonskih mera, i zaključci su užasavajući.

„Pošto bio-tehnološke kompanije troše milijarde na sredstva koja bi produžila život, neki smatraju da bismo najokrutnije kriminalce mogli da držimo u životu na neodređeno vreme, pa bi po potrebi mogle da se propisuju kazne od više hiljada godina," rekla je Rouč za Aeon prošle godine. „Čak i bez tih mera, privatni zatvori bi mogli jednog dana da izmisle hemikalije koje čine da protok vremena iskusimo sporije; desetogodišnja kazna mogla bi osuđeniku da deluje kao večnost. Na neki već način, ljudi bi mogli da uskoro budu u poziciji da stvore veštačku verziju pakla."

NASA je izdala rad na temu etičke strane virtuelne realnosti, gde se zaključuje da je „moguće da postoje različiti načini za doživljaj vremena" unutar virtuelne stvarnosti, kao i da „iz želje korisnika da izmeni tok vremena proizilaze novi načini da se sagleda vreme kao koncept."

Naravno, etičke implikacije teorijskih hiljadugodišnjih kazni su značajne, nezavisno od zločina. Sam koncept nije previše realan, ali nije ni neostvariv.

Većina tehnoloških inovacija koje smo videli u (za sada) poslednje tri Black Mirror epizode su izrazito spekulativne prirode u poređenju sa onima koje su nam predstavljene u prve četiri epizode. Digitalno robovlasništvo neće stići u godini koja je pred nama, a verovatno ni u dogledno vreme. Čak i kad budemo tehnički sposobni da, na primer, simuliramo ljudski život, brojna etička pitanja će postojati, mada se nadamo da će većina njih već biti rešena. Eto kako izgledaju prvi koraci ako se zaista krećemo u tom pravcu.