​Šta legalno rade heroinski zavisnici u Srbiji

Imala sam drugaricu, odavno je pokojna, bila je navučena na dop. Predavala je muzičko u jednoj osnovnoj školi, svi su je đaci obožavali.

Naročito devojčice, one su se divile kako se oblači, raspitivale se gde uveče izlazi. Oponašale njen usporeni hod i govor. Tada reč kul nije bila u modi, ali bi je danas sigurno tako opisivali.

Ne može se reći da je otkidala na svoj posao, ali je morala da ga obavlja – to je bila maska za porodicu. Roditelji nisu imali pojma o njenoj navici, bili su istovremeno neuki i naivni. Tako je ona vešto balansirala – pre podne nastavnica, posle časova pajdomanka, uvek u potrazi za šemom. Posle me je njen frajer opljačkao, odnosi su nam zahladneli, iako je ona bila ta koja se pobrinula da se manjak u mojoj skrivenoj svesci nadomesti.

Bila je predana tom čoveku, genijalnom zabavljaču, visprenom, sa britkim smislom za humor. Ciničnim, a zapravo ravnodušnim prema svemu. Osim prema tom beličastom prahu (tad je heroin bio "belo", o kokainu je malo ko razmišljao). Za njega je bio spreman da učini bilo šta, pa i da se ogreši o prijateljstvo. Ali, dok sama nisam bila ugrožena, nisam to kapirala, šta više – bio mi je neka vrsta idola. I najjači razlog što sam se družila sa tom ekipom.

Stigla ga je bolest, devojka ga je negovala do kraja, bio je jedna od prvih beogradskih žrtava tada nove pošasti – side. Docnije je i ona otišla, na sahrani je bila cela škola, đaci su neutešno plakali. Razume se, devojčice pogotovu.

U udaljenom ogranku istog društva, bila je još jedna prosvetna radnica. Učiteljica, podjednako obožavana kao ona prva, požrtvovana, prilježna. Nju su, navodno, opametile brojne smrti prijatelja, poznanika, ažurirane iz dana u dan, u poslednjoj deceniji prošlog veka. Prestala je da se roka, tada se tako zvalo intravenozno injektiranje heroina. Igla se delila, to je bio glavni razlog epidemije umiranja.

Ona, ta druga, i dalje je ponekad kljucala, ili logoreično laprdala, što je uvek bio pokazatelj koliko je uzela dopa. Ali, ni za živu glavu ne bi priznala da je ostala pri svom "hobiju". Neiskrenost, muljanje, a potom i sve češće hejtersko raspoloženje, prouzrokovali su prekid odnosa. Šta je sve ona meni zamerala, nikad nisam saznala. I nemam želju, kad na nju pomislim, obuzme me neki mrak. Njenog muža sam, pak, volela, heroin kao da nije ostavio nikakav pečat na njegovom karakteru. Ali, i on je u vreme prekida prijateljstva sa pomenutom ženom, davno bio počivši.

Poznavala sam još jednog prosvetara, heroinskog zavisnika, ali on je predavao na faksu. Govorilo se da nema većeg stručnjaka za datu oblast, da su njegova predavanja krcata. Pisao je stručne knjige, govorio na simpozijumima na engleskom, podjednako briljantno kao i na maternjem, srpskom. I on je preminuo pre par godina, ali priča se da ga je pretekao jedan njegov, po oba kriterijuma, kolega. I za njega kažu da nema boljeg u struci, te ga provaljuju samo pravi znalci. Oni koji narkomane imaju u porodici, ili su sami bili na horsu.

Znala sam i jednu zubarku, hvalila se da je fakultet završila lako uz pomoć dopa. Ona je živa, ali ne i živahna, sad se, kako čujem, uvek na nešto vajka. Iako joj je tata napravio ordinaciju u stanu, iako su njene usluge na visokoj ceni. Ni s njom se ne viđam, što je više sticaj okolnosti, nego stvar odluke. Uostalom, uvek je bila viša klasa, pa otud i različita životna praksa. Moje društvo su "travari", narkomani lakog tipa, dok je ona vutru konzumirala samo uzgred, kao neadekvatnu zamenu za snif.

Od tih dana koje opisujem, mnogo se toga promenilo, prvenstveno u ceni droge. Heroin više nije zabava za bogataše, on se uvukao i u najniže slojeve, čak potiskujući alkohol. To, naravno, nije razlog zašto više nemam prijatelja među korisnicima dopa. Ali, u mom poslu je ovako: ako ti ne znaš nikog od date fele, onda poznaješ nekog ko barata temom. Nekog ko je sa ovom grupacijom proveo bezmalo ceo radni vek.

- I dalje ima takvih zavisnika koji obavljaju dobre šljake. Ima ih i među biznismenima koji obrću neverovatne cifre - objašnjava moj upućeni sagovornik. Ali, takvi su retki, od oko 40-50,000 korisnika heroina, po nezvaničnoj statistici, ima ih tek par stotina koji su uspeli u životu, u klasičnom smislu pojma. Znači, to se meri u promilima i predstavlja izuzetak.

- Takvi po pravilu imaju dobru zaleđinu, nekog ko će da ih zaštiti kad ispolje simptome svoje bolesti - naglašava ovo stručno lice. Jer, sad su ti znaci opšte poznati, ne mogu nikom da promaknu.

- Prvo, pajdoman je u zikri dok god se ne sredi, pa teško da će neko da toleriše kašnjenja i izostanke - priča on dalje. Ako i dođe na posao, potpuno je neupotrebljiv dok ne uzme svoju redovnu dozu. Poznaje se i po tome što se do nekog vremena vuče, nesposoban za bilo šta, onda nestane na 20 minuta, i odjednom je vrlo efikasan. Doduše, i tad, ako pretera, može da zabalavi nad šljakom, pa tek kad ga malo pusti, da prione na rad. Ako ne završi kvoter, polutku, ili već koliko mu treba - do kraja radnog vremena, uludo je i dolazio.

_________________________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija PozHIVtivan

_________________________________________________________________

- Ima tu još jedan problem - dodaje nakon razmišljanja - dok se ne uradi, fizički je sprečen da se bavi bilo čime, a kad obavi to što mu nasušno treba, boli ga uvo za sve drugo.

Sve što može, ostavlja za sutra, a sutra – opet Jovo nanovo! Zato većina ne radi ništa, već se, eufemistički rečeno – snalazi.

Ali, ako govorimo o izuzecima koji se trude da se uklope u društvo, onda se radi o šljakama sa fleksibilnim radnim vremenom. Recimo, o umetnicima, prvenstveno muzičarima, ali i slikarima, glumcima. Ima ih i u bliskim profesijama kao što su galeristi. Kad pomenu ovo, ja se odmah setih jedne sumnjive osobe. Koja o svom problemu, ili, ako hoćete – navici, uvek govori u trećem licu. Ali, kad god se nađe u prilici, bez okolišanja izvuče lajn. Bar tako svedoče oni s kojima je bliska, iako, očito, ne dovoljno, da sačuvaju njene tajne preokupacije.

Internet, doduše, u dobroj meri olakšava da se spoji zanimacija i odgovorna šljaka. Tako, heroinskih zavisnika ima među web-dizajnerima koji tvrde da su pod uticajem, sada žućkastog praška, jer ga svačim krste, znatno kreativniji, kao i da im se ideje tako bolje slože. Zahvaljujući Kupindu, Limundu i ostalim virtuelnim berzama, ima ih i među on-line posrednicima. Trange-frange opcija je prisutna i u fizičkom svetu, iako se najčešće završava dilovanjem dopa.

Do skoro su nalazili uhlebljenje i u nevladinim organizacijama.

- Dok je kod nas bio prisutan Globalni fond za borbu protiv HIV-a, tuberkuloze i malarije, mnogi su pristojno živeli od nevladinog sektora, imajući dvostruku korist – dobru platu i lakšu dostupnost dopu - objašnjava ovaj ekspert.

Jer, predupređujući štetu od uzimanja droge, mnogi bi se i sami mrsili. Davanja svetske fondacije su bila galantna, tako je i dosta preticalo, i raspoređivano prema ličnim sklonostima. Sad se Globalni fond povukao, većina specijalizovanih NVO ugasilo, te je presahao još jedan izvor dostojanstvenih primanja.

Neki otvaraju svoje firme, ako im preduzetničkog duha još ne manjka, ili im to urade imućni otac i majka, ali i takvi se broje na prste . Ne samo zato što se libe odgovornosti, već i što je droga novih bogataša kokain, rasprostranjen i među političarima.

Većina poštenih poslova kojima se bave heroinski zavisnici, i to – uglavnom bivši (iako kažu da "jednom narkoman, uvek narkoman") privremeni su i slabo plaćeni. Po auto-perionicama, kafićima, kuhinjama, picerijama.

- Naša organizacija se dosta bavila time, socijalna radnica je kopala po novinama i kačila ponude na oglasnoj tabli - objašnjava. Ali, i to je deo ili mimikrije, ili očajnički napor da se ostane čist. Jer, takve plate teško pokrivaju zavisničke potrebe, pa nikad ne ostaje za život mimo njih. One su dovoljne za asketski skromne, koji ni ne puše. A to se gotovo nikad ne poklapa sa opisom prirode čoveka sklonog navlakama.

Naravno, pravi zavisnici će sve žrtvovati u korist porcije dopa, uvek gladniji fleša ili stonda nego korice hleba. Kad je reč o pljugama, njih se ne odriču, pa puše krdžu ili se grebu. Lako je užickati cigare, a dop se ne daje na veresiju, ili te izađe mnogo skuplje sa kamatama. Zato je hit zanimanje zadnjih godina u sloju ljudi okrenutih heroinu – pranje šoferki po raskrsnicama.

Tu za par sati zarade za dozu, i nikom ne fale ako izostanu. Taj posao se radi na etape, samostalno raspolaže vremenom. Međutim, i tome pribegava manjina, većina bira nelegalne dotoke novca, stoga uvek veće. Prostituciju, krađe, preprodaju dopa, što nije predmet ovog teksta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu