Proveo sam godinu dana u Kini smišljajući imena seksi igračkama

Zamahnuo sam bičem da udarim čoveka kome su oči i ruke bile vezane. Na stolu pored nas se nalazila velika kartonska kutija prepuna bičeva, lisica i vibratora. Pošto smo se upoznali pre samo par minuta, o tom čoveku nisam znao ništa, osim da se zove Eugenio i da je iz Italije, ali obojica smo imali posao koji treba da obavimo, i vreme je bilo od suštinskog značaja.

Iako smo se obreli zajedno preko reklame na internetu, nismo bili „seksualni gastarbajteri" ili „lao vai" momci za razonodu nekog kineskog tajkuna koji ne vadi cigaretu iz usta. Eugenio i ja smo se upoznali radeći za „Lelo", koji su jednom nazvali „Eplom za proizvodnju naprava za zadovoljstvo". Za Eugenija, dizajnera sa osmogodišnjim stažom, i za mene, njujorškog kopirajtera, smisliti priču za svaku seksi igračku koja viri iz te kutije je bio prvi marketinški zadatak, i kao i svaki dobri marketinški tim, morali smo da saznamo kako je to koristiti naš novi proizvod. I tako smo se obreli tu, dva potpuna neznanca koji šibaju jedan drugog, potpuno odeveni.

Pre nego što sam se zaposlio u „Lelu", putovao sam šest meseci, menjao gradove svakih nekoliko dana, kada me je jedna prijateljica iz Amerike koja je predavala engleski u Šangaju pozvala da budem kod nje koliko god poželim. Šest nedelja sam obilazio pijace, kuvao i pio sa svojim novim prijateljima i sastajao se u šangajskoj biblioteci sa Trojem, mojim partnerom za jezičku razmenu.

_________________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Karli Skortino je naučila kako da na siguran način prebije dečka u spavaćoj sobi

_________________________________________________________________________

Kada sam konačno otišao iz Šangaja u Njujork, zavetovao sam se da ću se jednog dana vratiti. Dok sam boravio u Americi, stalno sam razgledao ponude za zaposlenja koja bi me vratila u Kinu. Jednog jutra, naleteo sam na jedan oglas za posao u Kini na sajtu pod imenom echinacities.com, koji je postavio „brend luksuznog intimnog načina života". Bio sam zaintrigiran. Tražili su kopirajtera, i posle dve rečenice opisa posla znao sam da je posao moj. Na globalnom tržištu rada, iskustvo rada u Njujorku se smatra za srebrni metak u CV-u, a do tada sam stažirao u produkcijskoj kompaniji komičara Denisa Lirija, radio pretprodukciju za producenta koji je pet puta dobio nagradu „Toni", i napisao sam nekoliko reklama koje su se vrtele po celoj zemlji. Tri dana i dva intervjua kasnije, radio sam za „Lelo".

PROČITAJTE: Bila sam na dodeli Oskara za seksualne igračke

„Lelo", vodeća svetska kompanija za „luksuzne predmete za zadovoljstvo", osnovala su 2002. u Stokholmu tri industrijska dizajnera. Od tada, brend je stekao reputaciju „Rols Rojsa" seksi igračaka. Njihovi proizvodi – uključujući „Inez" vibrator, napravljen od dvadesetčetvorokaratnog zlata i košta 15 hiljada dolara – neprekidno dobijaju nagrade, i u industriji, i van nje. Na dodeli XBIZ nagrada 2015, koje su Oskar za seksi igračke, kompanija je kući odnela tri glavne nagrade : Luksuzna igračka/dizajn godine, Najbolja igračka na baterije, i priželjkivanu nagradu za najbolju kompaniju za proizvode za zadovoljstvo.

Kako je kompanija rapidno rasla tokom dvehiljaditih, ekipa se preselila u Šangaj, verovatno da bi smanjila troškove i bila bliže fabrici seksi igračka u Sužou, 100 kilometara od Šangaja. Danas postoje tri pod-brenda „Leloa", sa različitim, uglavnom ženskim ciljnim grupama.

Kada biste sklonili lutke iz izloga, senzualne postere i predmete za zadovoljstvo koji su posejani svuda unaokolo, „Lelove" poslovne prostorije izgledaju isto kao i sedište bilo koje moderne kompanije. Šta više, tu postoji veoma malo stvari koje ukazuju na to da se nalazite u Kini. Kancelarije se nalaze na sedmom spratu osmospratne poslovne zgrade, udobno smeštene u blizini centra, u francuskoj četvrti, a u njima radi manje od stotinu zaposlenih, od kojih su oko 70 posto Kinezi, a 30 posto zapadnjaci. Zapadnjaci, od kojih većina ima dvadeset i nešto godina i radi u marketingu, dolaze iz preko deset različitih zemalja.

Koliko god da je svakodnevni rad bio normalan – prijavljivali smo se i odjavljivali na recepciji, i slavili rođendane uz tortu – bilo je nekih jedinstvenih pojava. Nije bilo neuobičajeno videti dvadesetak ruskih manekenki iz lokalnih modnih agencija kako paradiraju, nadajući da će ih izabrati za snimanje. Nikada neću zaboraviti jedan sastanak o reklami u nekom časopisu, kada smo analitički prelistavali ranije brojeve časopisa, punih slika natrćenih žena sa velikim grudima, kao da je u pitanju broj časopisa „Uradi sam".

Čak ni fotografije žena raskrečenih nogu na ekranu tvog kompjutera ne bi izazvale veliku pažnju, pošto bi većina puritanski nastrojenih kolega pretpostavila da se baviš istraživačkim radom. Istina je ono što kažu: Čovek može na sve da se navikne.

Nekoliko zaposlenih u „Lelou", tokom proslave firme.

U opisu posla mi je bilo i da dajem nazive „Lelovim" proizvodima. U dogledno vreme, predmeti iz prenatrpane kutije – komplet za vezivanje za „zainteresovane početnike" – postao je „Serijal Zlovolucija", a bezimene krpe od neoprena zaživele su kao povez za oči pod imenom „Ne vidi zlo", lisice pod imenom „Ne opiri se zlu", gušilica za usta pod imenom „Ne govori zlo", bič pod imenom „Ne daj se zlu", i tizer pod imenom „Ne plaši se zla". Eugeniju i meni je pao kamen sa srca, jer je naš šef delovao impresionirano nekoliko meseci kasnije, kada je ova linija bila nominovana za „najbolju liniju za blago vezivanje", na XBIZ dodeli nagrada 2012. godine.

Kao i bilo koji kopirajterski posao – spektar mojih zaduženja protezao se od onih zabavnih i kreativnih poduhvata – kao što je bilo smisliti naziv za PicoBong-ovu liniju („Nije za one sa slabim šlicevima") i pisati e-knjigu o seksualnim pozama – do dosadnijih zaduženja, kao što je redigovanje uputstava za upotrebu i pisanje saopštenja za štampu. Ali veći deo vremena sam pisao blogove, pokrivajući teme od prednosti masaže prostate, do ovladavanja veštinama seksa na Skajpu.

Bilo je mnogo podignutih obrva kada bih odgovorio na univerzalno pitanje: „Čime se baviš?" Nije mi bilo potrebno dugo vremena da prikupim fond reči odgovora koji mi nikada nisu zvučali baš kako treba. „Pišem reklame za jednu švedsku kompaniju". „Pišem savete o seksu i vezama". „Dajem imena seksi igračkama". „Ja sam nezavisni pisac". Mnogo toga može da se sazna o nekome po njegovoj reakciji kada mu kažeš čime se baviš, a mnogo saznaš i o sebi po tome šta odlučiš da im kažeš.

Kada se sada setim godina provedenih u „Lelu", a prestao sam da radim za njih u junu 2013, volim da mislim da sam doprineo dijalogu o seksualnom izražavanju, otvorenosti i zdravlju. Možda je neko već dve godine u režimu Kegel vežbi, zato što je pročitao blog o njima koji sam napisao za kompaniju . Možda neko ima bolju, zdraviju predstavu o svom telu ili umu. Možda je neko konačno uspeo da doživi višestruke orgazme. Majku mu, možda sam spasio i neki brak. A s druge strane, možda i nisam.

Ali na kraju krajeva, ako se neka buduća nevesta zajedno sa svojim deverušama smejala čitajući tekst na „Kiki Blingu", „vibratoru optočenom dijamantima koji će ti zatresti kukove", klimaću glavom, stisnutih usana.

Iako sam pre dve godine otišao iz „Lela" i iz Kine (ugovor mi je trajao godinu dana, zbog radne vize), ne prođe ni par nedelja, a da se tog vremena ne prisetim sa nostalgijom. Dok šetam Vest Vilidžom na Menhetnu, primećujem „Lelove" najnovije kreacije s ponosom izložene u izlozima obližnjih seks šopova. Od radnje sa suvenirima Muzeja seksa na Menhetnu, do „Brukstoun" radnji širom Amerike (naravno, to je masažer za leđa, kako da ne); od jutarnjih programa do časopisa avio kompanija, „Lelov" crno-beli logo nikada nije daleko. Pošto se probio na 50 međunarodnih tržišta i širi se i dalje, sumnjam da ću u skorije vreme moći da ga izbegnem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu