FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Kako izgleda ljubavna veza pesimiste i optimiste?

Nije dovoljno da samo mrzim – tako se ništa ne rizikuje.
4.4.16

moja vizija budućnosti; via FalloutWikia

Pitam zato što ja nisam. Ja sam bedni pesimista. Šetam ulicama kipteći od mizantropije i prezira, kritikujem i ismevam sve gluposti i zablude na koje naiđem. Delom zato što sam po profesiji komičar, ali delom zato što, sve od sociopatije masovnog kapitalizma u tržnim centrima do samozadovoljnih bogatih kupaca zdrave hrane na pijaci, vidim samo društvo koje veselo masturbira na putu u propast.

Ukratko, ja sam hejter. (Možda i luzer, jebiga Donalde.)

Reklame

Priznajem, uzrok je delimično moje duševno zdravlje. Depresija i anksioznost odlično inspirišu mržnju prema bližnjima, a što više čoveka ta mržnja izoluje, to više tone u depresiju i anksioznost. Brine me što mi političke stavove, od prezira prema slobodnoj trgovini do antipatije prema Hilari Klinton, određuje glas Lerija Dejvida koji mi odzvanja kroz glavu. Da li mi se opravdano sve gadi, ili me to samo mozak obmanjuje jer mu nedostaje serotonina? Možda nisam cinik, možda samo patim od manjka vitamina D?

Moja devojka je sušta suprotnost, divna osoba puna ljubavi i nade. Kad na ulici sretne prijatelje, svi se obraduju kao ja kad sam dobio dozvolu za medicinsku marihuanu. Ona je prava vernica: veruje u sebe, veruje u nas, veruje u boga (mada ne preterano), veruje čak i u budućnost. Optimistična je osoba; kad joj život baci klipove u točkove njen odgovor su trud i hrabrost, a ne grubost i gorčina kojima ja pribegavam. Odlično se slažemo. Zasmejavamo jedno drugo, ja joj pomažem da kontroliše nagon za kupovinom, ona meni daje životnu energiju koju, kao pravi parazit, moram da upijam da bih preživeo.

Ona me inspiriše. Dokazuje mi da optimistički na svet ne gledaju samo šarlatani i naivci. Daje mi razlog da pokušam nekako da prihvatim svet u kom živimo. Neću da joj stalno mračim; ona zaslužuje partnera koji može da pruži bar malo nade i pozitivnosti. Zato se borim protiv depresije. Prestao sam da duvam. Vežbam telesno i duhovno. Pokušavam da radim ono što mi terapeut kaže, umesto što ga samo koristim da bih istresao osećanja.

Preporučujemo: "Stvari koje naučiš u dvadesetim kada ti pukne duga veza"

A onda se pojave izveštaji o klimatskim promenama koji kažu sledeće: „Ako okeani nastave da se zagrevaju i tope led u graničnim područjima Antarktika i Grenlanda, stići ćemo do tačke posle koje neće biti moguće da se spreči masovna dezintegracija ledenih ploča i porast nivoa mora od bar nekoliko metara. Neprocenjive su ekonomske i društvene cena ovog gubitka svih priobalnih gradova."

Sjajno. Takve vesti (ili ovakve, ili ovakve) teraju me da sve oteram u tri pizde materine i potpuno se posvetim svojoj hejterskoj strani. Šta vredi verovati u sebe ili u svoju vezu ili u snove ako se Grenland nezaustavljivo topi? Zašto da pričamo o deci ili kupovini kuće samo da bi nam slana voda odnela kolica sa bebom? Tragedija masovnog odumiranja i otopljenog Antarktika obesmišljava sve planove koje sa devojkom pravim, pretvara ih u isprazne maštarije kakve su ovu samoživu civilizaciju i dovele tu gde se danas nalazi.

Reklame

Mržnja i gorčina me obuzimaju u vidu pobune protiv sveta koji dozvoljava da mu se ovo desi. Mržnja mi postaje moralni čin. Ne želim da ni ja ni bilo ko drugi uživa u kulturi koja ovakve užasne činjenice krije od javnosti. Kako smemo da uživamo dok čistom lenjošću i pohlepom izazivamo novo masovno izumiranje, kao da je celo čovečanstvo asteroid od čipsa. Hoću da se ulogujem i popljujem ceo svet, da ih sve podavim. Da svaki film svima pokvarim, da ismejem svaki bend koji moji prijatelji vole i svaku kampanju čiji su deo. Jebeš življenje u trenutku sadašnjem – ovaj trenutak definišu emisije gasova i kosti siromašnih. Jebeš meditaciju, osim ako se meditira o predstojećem kolapsu civilizacije. Jebali vas recepti i joga poze i Spotify plejliste. Ništa od toga neće vam održati glavu iznad površine vode.

Kad pomislim na sumornu budućnost, osetim potrebu da se povučem iz društva, da se distanciram od bliskih osoba putem ironije i marihuane. Izvini, moram da idem, planiram da se samouništim kao Džim Morison samo grickalicama i tvitovima umesto viskija i frojdovskog zapevavanja.

A onda pomislim na svoju devojku kako radi i trudi se, nalazi vremena za sebi bližnje. Bori se i gura iako su pred njom iste brige kao i predamnom. Zaslužuje više od moje gorčine. Onda moram da zastanem, da se osvrnem ka sebi samom. Introspekcija otkriva da preterano serem. Moja mučenička mržnja je krhka ljuštura koja krije samo jedno – strah. Čitave planine straha. Strah od roka trajanja, strah od neuspeha, strah od smrti, strah od sveta koji nam se ruši pod nogama takvom brzinom da će nam se životi okončati pre nego što stignemo da im damo ikakav smisao.

Nisam hejter nego kukavica.

Ovo ne znači da treba da budem optimista. I dalje mislim da svetu nema spasa, jer živimo u društvu previše plitkoumnom i korumpiranom da bi išta uradilo. Ali nije dovoljno da samo mrzim – tako se ništa ne rizikuje. Moram da se odvažim da zavolim i cenim one stvari u životu koje su mi zaista posebne, da se borim da bi ih sačuvao. Moram da posegnem ka nečemu, da dohvatim šta kod mogu i držim se grčevito, umesto što udobno venem u očajanju. Hoću da se hrabro suočim sa predstojećim klimatskim promenama, ne da se sakrijem.

A kad radioaktivni mutanti ispuze iz mora da bi mojoj ljubavi isisali dušu na usta, biću odmah kraj nje, uzaludno mašući lopatom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu