FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

On sahranjuje izbeglice koje ne dožive da vide Lezbos

Plovidba do Lezbosa nije duga, ali nemirno more je rizik za mala i pretrpana plovila.
Rođaci se opraštaju od migranata poginulih u tranzitu i sahranjenih na Lezbosu; foto: Harriet Salem/VICE News

Fatima Taus jeca i vuče ka sebi šestogodišnju ćerku dok gleda kako se zatrpava grob njenog muža. „Tata, tata" vrišti devojčica, najstarije od četvoro dece Fatime i Mustafe, dok se otima iz majčinog zagrljaja.

Prethodne subote oko ponoći, porodica Taus ukrcala se u krhki gumeni čamac na obali Turske, uz 65 drugih izbeglica. Bili su toliko stešnjeni da nisu mogli da mrdnu. Voda je počela da prodire, pa su putnici u panici počeli da bacaju prtljag u more da ne bi potonuli.

Reklame

Više od pet sati plutali su u tami pre nego što ih je otkrila spasilačka misija. Ali za dva čoveka, Muhameda Saida i Mustafu Tausa, bilo je prekasni; njihova beživotna tela izvučena su sa dna čamca gde ih je težina drugih putnika skrhala.

Čamac pun migranata stiže na ostrvo Lezbos u ranim jutarnjim časovima. (foto: Harriet Salem/VICE News)

Pored dva sveže iskopana groba, Mustafa Dava zastaje, diže ruke, i recituje kratku molitvu. Kod ovih pogrebnih rituala pomaže mu grupa muslimanskih volontera, prvo da se tela operu a zatim da se kovčezi zatrpaju zemljom i travom.

Dvadesetdevetogodišnji Dava donedavno nije ni video ni dotakao mrtvo telo. Pre osam godina doselio se iz rodnog Egipta da bi studirao grčku književnost. Pošto je diplomirao, ostao je da radi kao prevodilac, prvo na severu zemlje a zatim na živopisnom ostrvu Lezbos, popularnoj turističkoj destinaciji na jedva 15 milja od turske obale. Ovo ostrvo danas je jedan od epicentara evropske izbegličke i migracione krize.

Od januara 2015, preko milion ljudi iz Sirija, Iraka, Avganistana, i drugih osiromašenih ili ratom zahvaćenih područja stiglo je u Evropu – veće seobe na ovom kontinentu nije bilo od Drugog svetskog rata. Većina njih prelazi čamcem iz Turske do grčkih ostrva. Plovidba do Lezbosa nije duga, ali nemirno more je rizik za mala i pretrpana plovila. Međunarodna organizacija za migracije navodi da je u pokušaju da se domogne Evrope preko mora više od 4,000 ljudi poginulo ili nestalo u poslednjih 15 meseci.

Reklame

Prošlog leta, desetine brodova su pristizale svakog dana, a broj žrtava je premašio kapacitete pogrebnog odeljenja na Lezbosu. Lokalne vlasti odobrile su da se leševi drže zamrznuti u brodskim kontejnerima.

Pojasevi za spasavanje koje su migranti odbacili po dolasku na Lezbos (foto: Harriet Salem/VICE News)

Dava je odlučio da nešto uradi. „Svakog dana sve više ljudi umire, a mesa više nema [u mrtvačnici]," kaže on za VICE News. „Moja verska dužnost bila je da pružim tim ljudima doličnu muslimansku sahranu, da im vratim dostojanstvo."

Islamski običaji nalažu da se mrtva tela zakopaju što je pre moguće. Dava je u Egiptu izučavao šerijatske zakone, pa se odmah dao na posao. Već prvog dana, sahranio je jedanaestoro ljudi.

U početku su leševe zakopavali na groblju kraj obližnje crkve, ali pošto priliv kako živih tako i mrtvih tela nije usporavao, lokalne vlasti su ustupile Davi na korišćenje mali plac na jugozapadu ostrva.

Pročitajte i: "Kako sam počeo da volontiram i kopam grobove za izbeglice"

Nekad je ovo zemljište bilo maslinjak, a danas sadrži okrečenu betonsku zgradu u kojoj Dava izvodi islamski obred ghusl, ritualno pranje tela pre sahrane. Radni prostor sastoji mu se od dve klupe; na jednoj pere leševe a na drugoj ih umotava u belo platno, kako je običaj kod mnogih muslimana.

Davu mahom finansiraju privatni donatori. Ukupno je prikupio nekih 14,000 dolara što mu je omogućilo da na novom groblju podigne pomoćnu zgradu u kojoj danas radi. Ranije je tela prao u improvizovanom šatoru koji bi razapeo između dva automobila.

Reklame

Od prikupljenog novca takođe kupuje mermerne nadgrobne ploče, kafan kojim pokriva tela, i mirisno ulje uvezeno iz Turske kojim pokrov natapa. Uskoro planira da sagradi i prostor u kom bi ožalošćene porodice mogle da sednu i odmore.

Posao nije lak. Neki leševi plutaju danima pre nego što ih talasi nanesu, a nekad se nađu samo delovi tela. Prošlog meseca, Dava je sahranio jednu nogu, otkinutu iznad kolena. Četiri tela, od kojih su dva bila dečija, sahranjena su bez glava.

Na grčkom ostrvu Lezbos, rođaci se opraštaju od migranata poginulih u tranzitu; foto: Harriet Salem/VICE News

Dava priznaje da je ovaj posao ostavio psihološkog traga na njemu, ali kaže da bi mu alternativa još teže pala. „Kako da sedim na kauču i gledam TV kad znam da ljudi leže u zamrzivaču? Kako da spavam noću?"pita on. „Jeste teško ovako, ali još teže je ne uraditi ništa."

Od sedamdesetak grobova koliko ih je trenutno iskopano, više od pola obeležava mala mermerna ploča sa natpisom „nepoznato" iznad datuma kad je telo bilo pronađeno i sahranjeno. Ugraviran je i serijski broj koji telo povezuje sa DNK uzorkom, tako da ima nade da će neki od preminulih jednog dana biti identifikovani.

Nedavno su evropske i turske vlasti postigle dogovor koji bi trebalo da uspori priliv migranata. Ali od kako je on počeo da se primenjuje, Dava je već imao tri sahrane. Ne veruje da će uskoro moći da prestane da se bavi ovim poslom. „Samo se očajnici ukrcavaju u te čamce. Znaju dobro kakva je opasnost, ali evo…" pokazuje redove nadgrobnih ploča koji ga okružuju. „Neće odustati."

Na poslednjoj sahrani, Fatima je uspela da umiri ćerku. Zajedno polažu cveće na humku, buket belih rada koje su u blizini nabrale. Majka uzima ćerku za ruku, i bez reči se poslednji put opraštaju od pokojnika.

Volonter na grčkom ostrvu Lezbos pruža ruku ka ćerki Mustafe Saida dok ona napušta sahranu svog oca; foto: Harriet Salem/VICE News

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu