FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Večera u kokainskom zatvoru u Kolumbiji

Na razočaranje mnogih avanturistički nastrojenih bekpekera koji vole južnoameričku „gringo" stazu, ilegalni obilasci kokainskog zatvora u La Pazu su navodno iznenada ukinuti 2009. godine. ali je i dalje je moguće posetiti ga.

Na razočaranje mnogih avanturistički nastrojenih bekpekera koji vole južnoameričku „gringo" stazu, ilegalni obilasci kokainskog zatvora u La Pazu su navodno iznenada ukinuti 2009. godine. Taj zatvor je proslavila knjiga Marching Powder australijskog autora Rastija Janga, i govori o bivšem krijumčaru droge Tomasu Mekfadenu, koji je bio zatvoren zajedno sa pripadnicima nekada misteriozne i bizarne zajednice zatvorenika. Knjiga, koja je ovaj zatvor stavila u žižu medijske javnosti u Boliviji, i navodno stavila tačku na narko turizam koji se odvijao unutar njegovih zidina, sada će biti ekranizovana u režiji Breda Pita.

Reklame

Nasuprot uvreženim verovanjima, i dalje je moguće posetiti ga, pa čak i provesti dugu, razuzdanu noć u La Pazu. Saznao sam to na teži način, u februaru ove godine.

Tokom boravka u Boliviji sreo sam zemljaka Engleza koji se smestio tamo. Rekao mi je da je počeo da prodaje kokain kako bi se izdržavao. Radio je za saradnike jednog od najuticajnijih zatvorenika. Na moje iznenađenje, moj novi drugar je takođe tvrdio da ima pristup zatvoru kada god mu se prohte. Cena ulaza je koštala 400 bolivianosa (50 evra), uključujući i troškove podmićivanja čuvara. Dan posle ove obznane, „Fred" i ja smo bili ispred ulaza u zatvor, čekajući čuvara da dođe po nas i uvede nas.

Posle nekog vremena, pozvani smo da dođemo na prijavnicu. Temeljito su nas pretresli, zapisali imena i brojeve pasoša, a obavili smo i finansijsku transakciju. Ogromna kapija zatvorskog dvorišta je otvorena, i ušli smo, obrevši se na igralištu za košarku. Odmah sam zapazio grupu male dece i jednako neočekivane postere koka-kole, kao i plastične stolice i stolove sa znakom koka-kole. Sjajan primer alternativnog marketinga. Prirodno, odmah smo privukli pažnju, bili smo jedini belci i Englezi, ali nam je ubrzo prišao prijateljski nastrojen čovek od četrdeset i nešto, žilave građe i sa negovanom jarećom bradicom. Uprkos tome što je bio zatvorenik, kretao se sa autoritetom.

Smešeći se, predstavio nam se na savršenom engleskom i poveo nas u lepo opremljenu prostoriju sa televizorom i plejstejšnom. To je bila njegova soba, objasnio je. Fred je obavio primopredaju zbog koje je došao, i malo smo posedeli da popričamo. Čovek je meksičkog porekla, sin je narko barona meksičkog kartela Sinaloa, koji nije čuven po nežnosti (obaveštajne službe SAD smatraju Sinalou za jednu od najačih kriminalnih organizacija na svetu). Naš domaćin govori engleski, španski, francuski, portugalski i mandarinski kineski. Kao i 75 odsto populacije u zatvoru, osuđen je zbog droge, uhvaćen je na bolivijskoj granici sa 40 kilograma kokaina. Ali pošto je toliko moćna figura u zatvoru, ne želi da ode. „Mogu da odem, ali zašto bih? Ja sam ovde kralj." Objasnio je da „beg ne bi bio zahtevan", ali s obzirom na to koje slobode tu uživa (koje uključuju i odlaske u grad na sastanke sa ženama), veoma rado ostaje tu gde je.

Reklame

Pošto sam se osećao pričljivo, počeo sam i ja da pričam svoje priče. Posle jedne od njih, dugo me je gledao i objasnio je da mu je drago što je domaćin turistima koji ga se izgleda ne plaše. Tada me je pozvao na večeru u zatvoru. Prošlo je nekoliko godina otkako je organizovana poslednja večera za turiste, ali on je objasnio da će je ugovoriti, ako sam voljan. I stražari i jelo će biti na njegov račun. Ne bih sebi mogao da oprostim kada bih propustio tako nešto.

Dva dana kasnije, Fred, još jedna osoba i ja smo čekali poziv iz Plaze de San Pedero, i nismo mogli da se otresemo utiska da je ovaj plan možda loš. Ali čekali smo, trudeći se da ne budemo upadljivi. Posete članova porodice su završene u devet uveče, tako da nismo bili sigurni kako će čuvari odreagovati na tri gringosa koji ilegalno pokušavaju da se uvuku unutra. Oko pola 12, posle kašnjenja od dva sata, nervozno nas je uveo jedan stražar. Sproveli su nas kroz splet vlažnih uličica koje su smrdele na buđ i govna, i malim merdevinama smo se popeli u dobro osvetljenu prostoriju, sa velikim, okruglim stolom i muzičkim ozvučenjem. Primetili smo da ova prostorija ima veoma čisto kupatilo. „Dobro došli, drago mi je što ste uspeli da dođete", obratio nam se naš domaćin. Ponovo sam osetio zadivljujući harizmu, kao i prilikom našeg prvog susreta.

Uključujući i Freda i moju pratnju, bilo nas je devetoro. Ostali su bili zatvorenici. Toplo su nas pozdravili, i seli smo za sto. „Večerinka" nije baš bila formalna večera, više je bila prava terevenka, sa žestokim pićem i kokom. Ubrzo su se razgalamili i zajapurili. Naš domaćin je skinuo ogledalo s zida, tresnuo ga na sto, i posuo brdašcem kokaina. Kada su ga dokusurili, on je sišao i vratio se sa paketom koke veličine crnog luka. Šetao je graciozno oko stola, prinoseći paket nosevima „zvanica" i vikao: „šmrči!". Mnogima je celo lice bilo prekriveno kokainom. Bilo je mnogo više droge nego na uobičajenim večerama.

Reklame

Pitao sam ga zašto je istetovirao đavola na rukama i grudima.

Odgovorio mi je da su on i đavo jedno, i da je samo zbog tog saveza i dalje živ, uprkos mnogim pokušajima atentata na njega. Ispričao nam je par surovih anegdota. Smejao sam se i rekao mu da prestane da glumi, i da je očigledno da je on ljubavnik, i da u suštini nije nasilnik, već je nasilje deo njegovog okruženja. Pokušao sam da shvatim njegovu priču, pitao sam ga za porodicu.

Zastao je, ušmrkao ogromnu liniju kokaina, i počeo da mi otkriva svoju prošlost. Rekao nam je da mu je otac, „bezobzirno kopile", kako ga je nazvao, uvek bio njegov uzor. Rekao mi je da želi da ga sahrane u njegovom „mustangu", prvim kolima koja je ikada imao. Rekao je da ga je majka samo par puta istukla, ali da ga je tih par puta završio u bolnici. Onda je pričao o svojoj deci. „Moja ćerka je zajebana kučka. Ona će preuzeti porodični posao, a ne moji sinovi", rekao je.

Onda je ispričao priču koja možda jeste, a možda nije istinita. Da li je to bila anegdota, ili izmišljotina?

„U mom poslu moraš da budeš nasilan, ali ono što me je iznenadilo je to što sam počeo da uživam u tome", objasnio je. „Jednog dana, otvorio sam vrata i zatekao svog jako dobrog prijatelja koji mi je uperio pištolj u glavu. Poslali su ga da me ubije, ali on nije mogao. Pogledao sam ga u oči i rekao mu da spusti pištolj i popriča sa mnom. Pričali smo, on je plakao, rekao mi je ko ga je poslao. Onda sam sam sebe iznenadio, jer sam ga posle toga mučio tri dana. Tada sam otkrio da volim nasilje."

Molio sam se bogu da je to izmišljotina.

U pola sedam ujutru, smrznuti do srži zbog celog ugođaja koji smo imali, pokušali smo da odemo. Nesrećnim slučajem, u to vreme se održavao policijski zbor, i morali smo da se sakrijemo u ćošku pored kapije, dok su policajci prolazili. Propustili smo smenu straže i našli se oči u oči sa jednim nepotkupljenim čuvarom. Kada je shvatio šta se događa, novi čuvar se prilično uzrujao, a mi smo počeli da shvatamo da ćemo se u zatvoru možda zadržati mnogo duže nego što smo planirali. Slušao sam svađu našeg domaćina i čuvara. Kada je naš domaćin konačno uspeo da objasni situaciju, brže-bolje su nas izveli napolje.

Moja pratnja i ja smo se oprostili sa Fredom, pre nego što smo se udaljili od zatvora. Posle nekog vremena provedenog u tišini, okrenuo sam se svom prijatelju i zamolio ga da sutradan odemo iz La Paza. Još neko vreme smo posedeli u prećutnoj saglasnosti.