Neki ljudi u stvari nikada ne odu, zato se ne opraštam od Kristofera Lija

Čitam već dva dana poplavu RIP-ova, čitulja-tekstova i oproštaja od Kristofera Lija iako uporno tvrdim da mrzim sva ta "slava mu" spisanija jer, čemu služe? Taj koji je otišao ne može da ih pročita ili vidi, njegovim bližnjima će možda jednog dana biti drago, ali bi im još draže bilo da budu ostavljeni na miru da ožale. Jedini iskreni zaključak je da se oglašavamo kada neko slavan umre da bismo obzanili sopstvene emocije ili mišljenje o njemu.

E pa, mogu onda da uskočim u taj voz. Samo što moram odmah da se ogradim: imam taj, stručnjaci bi verovatno rekli odbrambeni mehanizam, da ne zamišljam kako te koji prestanu da dišu sada ili jedu crvi, ili postanu prah, ili njihove duše lebde gde god već idu kad telo nestane.

Meni nekako lepše i lakše, i to ne samo kad su slavni u pitanju, da zamišljam kako se druže sa njima sličnima negde na nekom gotivnom mestu. Na primer, kada je umro Hanter S. Tompson, to jest, kada je sačmaricom rešio da završi bivstvovanje na ovoj planeti, napravila sam odmah film u glavi. I kao svakom umetniku, dozvoljeno mi je mešanje baba i žaba, putovanje kroz vreme i sve tome slično, pa zato Hanter sedi, recimo, sa Normanom Majlerom i ispija ko zna koji po redu burbon dok u pozadini Brajan Džons i Hendriks izvode onu scenu iz filma Crossroads, a Dženis Džoplin i Karen Karpenter pevaju duet.

Imam i druge, često bizarnije scenarije, ali su meni sasvim kul i, ne znam zašto, tako lakše prihvatim da svi ti do kojih mi je stalo više nisu tu. Kada mi je otac umro, bila sam relativno mlada, jedva 23 godine, i nisam baš kapirala kako i šta treba da osećam. Znam samo da sam jedva čekala da se rešim svih koji su nudili pomoć, utehu ili rame za plakanje, i da odem u kafanu Sokolac gde je ćale voleo da sedi, zapalim cigaru i, kako znam i umem, popijem bar jednu čašu Rubinovog vinjaka koji mu je došao glave. Tako je i bilo, bez obzira na zgražavanje okoline, te i danas verujem da je taj RIP bio mnogo draži i meni i njemu.

Da se vratim na Kristofera Lija. Opet bih da se izdvojim, verujem da je fenomenalno odradio tog Sarumana, kao što je oživeo i Drakulu i Frankenštajna. Ali mi smo se upoznali u Čoveku sa zlatnim pištoljem, jednim od zapostavljenih filmova iz serijala o Džejmsu Bondu. Francisko Skaramanga je bio i ostao najstrašniji negativac, moderno je reći kingpin, kog sam upamtila, i niko me neće razuveriti.

Bila sam baš, baš klinka kad sam prvi put gledala taj film, po izboru već pominjanog oca, jer mu moja racionalna majka ipak nije dozvolila da me upozna sa Lijem preko Drakule ili Frankenštajna. Bio je to još jedan divan razlog za tinejdž bunt protiv majke kasnije, ali danas ipak priznajem da je bila u pravu. Prvi horor možda zaista ne treba da se gleda pre polaska u osnovnu školu.

No, i ovo je bilo zastrašujuće iskustvo. Naročito kada je na drugoj, svetloj strani mnogima najmanje voljeni Bond, Rodžer Mur. Još tada sam razvila nesklonost prema "prodornim neboplavim očima" jer mi je Mur Bond bio nikakav u poređenju sa ser Kristoferom. I nikako nisam mogla da prežalim ishod posle duela pištoljima, a njegov glas mi je ostao urezan u glavi zauvek.

Posle su došli i horori, i krimići, i Fu Man Ču, Šerlok Holms, hevi metal albumi i još kasnije, slušanje nekih audio knjiga pročitanih tim istim, neponovljivim glasom. Tu su i priče o druženju sa Titom tokom Drugog svetskog rata, špijunaža, agentura i sve one zanimljive stvari koje se uvek dešavaju nekom drugom, a ne nama.

Jedino zbog čega zaista žalim je što, koliko god da je dobar Jan Mekelan kao Magneto, nisam videla ser Kristofera u toj ulozi. Bio bi to san snova.

Posle dugog razmatranja, odlučila sam koji ću film večeras odgledati da se pozdravim sa ser Kristoferom, čak sam i ove nevažeće prikvele (prednastavke?) Ratova zvezda uzela u obzir. A onda ću, kad god da ga se setim, zamišljati kako pobeđuje Bonda.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu