Koliko bi trebalo da se plašim pit bulova?

Iz kolumne 'Koliko bi trebalo da se plašim?'

Napomena: U kolumni „Koliko bi trebalo da se plašim?" VICE novinar sa anksioznim poremećajem Majk Perl želi da odredi koliko je strašno sve što postoji na ovoj planeti. Nadamo se da će vam pomoći da mudro raspodelite najdragoceniji od svih prirodnih dobara: svoj strah.

S vremena na vreme pređem na drugu stranu ulice da bih izbegao pitbula. Jedan od razloga nema nikakve veze sa pitbulovima: pre deset godina, iznenada me je napao pas jedne druge rase, prijateljskog izgleda, ali veoma velikog rasta, mađarski ovčar. Malo me je raskrvario, ali nije bilo ozbiljno. Psi mojih prijatelja su me grickali u prošlosti i to na meni nije ostavilo emotivne ožiljke, ali taj mađarski ovčar me je zaista zatekao nespremnog, i od tada me progoni u snovima.

Još nešto što me plaši su sve one vesti o pit bulovima koje objavljuju tabloidi. Tokom vikenda je u tabloidima pisalo da je pitbul Dizel ubio jedanaestomesečnu bebu. Znamo te grozne priče napamet i pre nego što ih pročitamo: pas do tada nije ni zalajao na dete, ali onda ga je jednog dana jednostavno proždrao bez upozorenja. A postoje i one bizarne zbrke: uznemireni pit bul napao ženu dok je izvodila ledeni izazov, ili je ubio čoveka koji je davao veštačko disanje njegovom vlasniku.

No, da li je racionalno da to izveštavanje medija izazove strah od pitbulova? Ukratko: to je frustrirajuće teško znati, jer su informacije i stavovi o tome iznenađujuće pristrasni.

Kolin Lin, osnivačica organizacije „Psi ujedaju", koja vodi kampanju protiv pitbulova, nije mogla da bude jasnija kada je opasnost u pitanju: „Oni se ekstremno brzo razjare, zbog toga što ih selektivno uzgajaju za borbe pasa", rekla mi je. Takođe je i nazvala pit bulove „rasom pasa koja privlači neodgovorne ljude."

Drugi se uopšte ne slažu sa njom. „To nije rasa. Nije čak ni grupa rasa u bilo kojem priznatom registru", kaže mi Dženis Bredli, predstavnica za štampu grupe „Nacionalni kinološki istraživački savet". Njena grupa na sajtu ima veoma malo informacija o pitbulovima, ali blogeri je kritikuju i govore da se zalaže za držanje pitbulova. „Ni za koju rasu ne znamo ništa pouzdano o korelaciji sa agresijom i nesrećnim slučajevima ujedanja", dodaje ona.

Na nesreću po one koji se zalažu protiv pitbulova (i po one kao što sam ja, koji vole da stvari budu jednostavne), Bredlijeva je izgleda u pravu. Proverena studija objavljena u časopisu američkog Udruženja veterinara govori nešto veoma slično: „Kontrolisane studije nisu identifikovale ovu rasnu grupu kao nesrazmerno opasnu. Vrsta pitbul je posebno nejasna kao 'rasa', jer u nju spada čitav spektar pedigrea, nezvaničnih vrsta i pojava, koje ne mogu da budu pouzdano identifikovane."

Pogledajte dokumentarac VICE Srbije o borbi pit bulova u Srbiji pod nazivom "U ringu do krvi":

Pritisnuo sam Bredli da se složi da postoji opšte shvatanje šta pitbul jeste, ili barem kako izgleda. Oči su mu razdvojene, skoro kao da su sa strane. Imaju snažne, aerodinamične lobanje, a usta su im široka, „kao usta guštera", rekoh joj. Izgleda da me je shvatila, jer mi je odgovorila, „Meni to više liči na osmeh."

Čak i ako nauka po ovom pitanju ne može da bude egzaktna, Dajen Mjuren, članica odbora srednjeameričkog udruženja „Spašavanje agresivnih pasa", kaže da „ako izgleda kao pitbul, onda i jeste pitbul". Ona pitbula opisuje kao psa sa velikom glavom, veoma kratkim krznom, mišićave građe i širokih grudi. Ona ističe da je „pitbul" skraćenica za „američkog pitbul terijera", rasu koju „Ujedinjeni klub kinologa" priznaje, ali psi te rase su zdepastiji i srednje su veličine, i mogu se videti na izložbama pasa.

„Današnji uzgajivači su ih pretvorili u veće i krupnije pse, tako što su ih ukrštali sa mastifima i starim engleskim buldozima, mnogo većim psima po kategorizaciji", kaže Mjuren.

Tako da vam je to isto kao i kod „pornografije" ili „hipstera", jednostavno moraš da znaš kada ga vidiš. Neki sudovi su prihvatili doktrinu „ljudi prepoznaju pitbula kada ga ugledaju", dok drugi, što baš nervira, nisu (Sudske odluke su povezane sa spornim zakonodavstvom o rasama pasa).

Centri za kontrolu bolesti izgleda godinama nisu regulisali napade pasa kao problem javnog zdravlja. Ali su ipak pre petnaest godina objavili izveštaj, i da budemo fer, u njemu su se žestoko okomili na pitbulove. Izveštaj sadrži dokaze da su napadi „pasa tipa pitbul", zajedno sa napadima još jedne moderne i zastrašujuće rase iz devedesetih, rotvajlera, uzrok 67 odsto smrtnih ishoda vezanih za ujede pasa u SAD, 1997. i 1998. godine.

Ali da bi znali koliko su opasne ove vrste, Centri bi morali da znaju koliko su pitbulovi i rotvajleri rasprostranjeni, a reklo bi se da autori izveštaja nisu imali predstavu o tome. „Ekstremno je malo verovatno da su oni činili 60 odsto pasa u SAD tokom tog istog perioda", piše autor. Zatim iznosi mišljenje oko kojeg bi moglo da bude rasprave: „Izgleda da postoji specifičan problem sa tom rasom kada su smrtni slučajevi u pitanju."

Uprkos tome što je „specifičan problem sa tom rasom" teško precizirati, zbog već pomenutog problema identifikacije, blogerka po imenu Merit Klifton je prošle godine pokušala to da izvede. Navela je brojke iz medijskih izveštaja o napadima različitih rasa na ljude. Drugim rečima, to su bili slučajevi u kojima je verovatno neki svedok ili novinar odoka odredio da li je taj pas bio pitbul ili nije. Prema njenom izveštaju, pitbulovi čine šest odsto svih pasa u Kanadi i SAD, ali su pitbulovi učestvovali u 52 odsto napada pasa sa smrtnim ishodom, od 1982, do 2009, i 68 odsto napada uopšte.

Strogo govoreći, ovaj izveštaj bi mogao da ima problem zbog nedostatka naučnog utemeljenja, uključujući i onaj iritantan spor oko rasa, kao i sa mogućim preterivanjima, kada su u pitanju prijavljivanja napada pitbulova. Ipak Merit u izveštaju tvrdi da „čak i ako je napada pitbulova bilo upola manje, čak i kada bi kategoriju 'pitbul' podelili na četiri različite kategorije, napadi pit bulova i srodnih rasta i dalje bi po broju nadmašili napade bilo koje druge rase."

I drugi podaci na ovu temu nisu kompletni. 2009. godine je sprovedena veoma ograničena studija o osakaćenoj deci koja su lečena od ujeda pasa na jednoj klinici za plastičnu hirurgiju. Prijavljeno je da je 51 odsto njih napao pitbul. „Napadi pitbulova su povezani sa velikom stopom smrtnosti, većim troškovima lečenja i većim rizikom od smrti nego kod napada drugih rasa pasa", zaključuje se u tom izveštaju. Ali 2008. godine, časopis „Primenjena nauka ponašanja životinja" je proučavao agresivno ponašanje tako što je ispitanicima podelio upitnik. Rezultati studije kažu da su pitbulovi „generalno agresivniji prema drugim psima", ali da nema dokaza da su agresivniji prema ljudima.

Izgleda da je moguće da u prirodi pitbulova ne postoji ništa što ih čini agresivnim, i da ih zlostavljanje pretvara u tempirane bombe psećeg besa. To je mogućnost za koju je Kolin Lin izgleda otvorena. „Bilo koji pas koji provede dugo vremena u azilu bi mogao da stekne takve probleme", kaže ona i dodaje, „Nema sumnje da su pitbulovi žrtve. Mi smo to napravili. Majkl Vik i svi oni koji već vekovima teraju pse da se bore su to napravili."

Bredli se ne slaže. Ona tvrdi da je malo ljubavi dovoljno da se nekada divlja zver pripitomi."Psi su neverovatno elastični i prilagodljivi ljudskom tretmanu", kaže ona.

Ako išta može da me uteši, to je činjenica da je mala verovatnoća da će mene ikakav pas napasti. Osim toga što ne posedujem pitbula – što je svakako odličan preduslov da te neki od njih ne napadne – izveštaj časopisa američkog Udruženja veterinara iz 2013. identifikuje okolnosti pod kojima je verovatnije da nekoga ubije pas. Jedna od tih okolnosti je ta da je 87,1 odsto napadnutih bilo isuviše slabo da bi se odbranilo, i u blizini nije bilo nikoga da im pomogne. S druge strane, ja sam solidno građen odrastao čovek.

Još me više teše statistike koje pokazuju da čak iako me pas napadne, verovatno nije kraj sveta. Gorepomenuta studija iz 2013. navodi sve napade pasa sa smrtnim ishodom, od 2000, do 2009, i bilo ih je svega 256, ili 25,6 smrtnih slučajeva godišnje, od 4,5 miliona ujeda pasa, po podacima Centra. A u izveštaju Centra iz 2001, od 333,700 pacijenata koji su zbog ujeda psa bili u urgentnim centrima, samo je 1,8 odsto njih hospitalizovano. To znači da, ako me pas napadne, verovatnoća da budem ozbiljno povređen ili ubijen je skoro beskrajno mala. Malog kontrasta radi, studija Univerziteta Pensilvanije iz 2014. otkriva da otprilike trećina pucnjava ima smrtni ishod.

Drugim rečima, radije bih izbegao napad pitbula. Ko ne bi? Ali prilično sam krupan i sposoban odrastao čovek. Oterao sam mađarskog ovčara, i kladim se da bih nešto slično mogao da učinim i sa većinom pit bulova. Čak i kada bi me pitbul savladao u borbi, s obzirom na zanemarljive šanse da moje povrede budu ozbiljne ili fatalne, mogao bih sebe da ubedim da nemam zbog čega da brinem, i da ću biti u redu – dokle god ne ostavim neku bebu u blizini pitbula.

Osim toga, za razliku od strahova od drugih netipičnih stvari, u ovom slučaju uz moj strah ide i dodatna korist: većinu pasa – pa čak i pitbulova – lepo je maziti.

Konačna presuda: Koliko bi trebalo da se plašim pit bulova.

2/5: uz normalne mere predostrožnosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu