Pitali smo ljude u tridesetim zašto mrze svoje poslove

Ako verujemo nedavnim istraživanjima, 36 godina je doba kada digneš ruke od karijere. Dvadesete potrošiš da zamagljeno razvrstaš sva svoja sranja dovoljno da nađeš posao, i pre nego što postaneš svestan toga, već si u tridesetim i kasno je da uopšte razmisliš da li je to ono čime zapravo želiš da se baviš. Životno klatno nastavlja da se klati. Tabele danju, razna pakovanja noću. Uvod u anatomiju. Kao da neprekidno listaš jedan isti katalog za nameštaj.

Istraživanje koje je sprovela računovodska firma AAT pokazalo je da ljudi počinju da se osećaju zarobljeno unutar karijera kada stignu do sredine tridesetih. Trideset i jedan odsto ispitanika reklo je da bar dva puta mesečno razmišlja o menjanju posla, ali da im je glavna prepreka da nešto rade bolje preskupo usavršavanje.

Pričali smo sa šestoro ljudi koji su u srednjim tridesetim o tome koliko im se poslovi uklapaju u život.

Habib, 34, izbacivač

Moj posao nije nešto o čemu sam sanjao. Iskreno, mislio sam da ću završiti radeći nešto interesantnije i glamuroznije od ovoga. Radio sam i kao menadžer u kladionici, to mi se sviđalo, ali rad na ulazu je mnogo bolji za mene i moju ženu. Razvedeni smo sada, ali imamo dve male devojčice i ako ja radim noću, a ona danju, uvek je neko od nas tu da brine o klincima.

Nisam baš učio u školi, ali nikad nisam ni pomišljao da ću se baviti poslom gde moram da nosim majicu pripijenu uz telo. Noćni rad na vratima ume ponekad da bude baš težak, nikako da se zapravo navikneš na to da danju moraš da spavaš, ali nikada se nisam prijateljima žalio na to. Sa drugarima sa posla je drugačije, često se šalimo na račun toga. Viđam dosta divljaka i kretena po klubovima u kojima radim, pa sam pun zanimljivih priča, što je okej za sad.

Abigejl, 34, frilens novinarka sa malom bebom

Bila sam najambicionzija pri kraju dvadesetih, i onda sam napunila trideset i shvatila da je to sve sranje i rešila da radim kao frilenser. Po meni, a tako misli i većina mojih prijatelja, tridesete su vreme kada treba da brineš o porodici i skrasiš se. Trenutno, želim da radim i da za to budem dobro plaćena, što bi nakon 15 godina obavaljanja skoro iste stvari, trebalo da je normalno, a ako nije, onda verovatno nisi baš dobar u tome što radiš.

Mislim da jednom kada uspeš da zaradiš određenu sumu novca, jako je teško da promeniš karijeru. Pretpostavljam da su izuzeci ljudi koji zaista reše i stvarno preduzmu nešto povodom toga. Ovo je doba kada si u fazonu "Oh, želim da pokrenem svoj do jaja sajt/muzičku kuću/poslastičarnicu", ali malo ljudi to stvarno i uradi. Ako imaš partnera koji ima para i podržava tvoju ideju, onda bi možda i moglo. Kao, na primer, bankar koji ženi finansira hir da se bavi se dizajnom enterijera… Ali ipak, to je retko i pomalo staromodno.

Džejms, 36, radi u marketingu

Moj tata je radio u istoj firmi 40 godina. Stalno je govorio bratu i meni: "Ne radite ono što sam ja, budite kreativni". Studirao sam dramaturgiju i onda pomislio da bih mogao da radim na televiziji, pa sam to i radio godinu ili dve, i onda napustio i osnovao trupu koja izvodi komične skečeve. Poprilično smo se trudili da nam to uspe. Neki moji prijatelji su se stvarno proslavili posle, ali većina nije. Radio sam neke privremene kancelarijske poslove kako bi imao šta da uložim, ali onda sam shvatio da bi mogao za promenu da zaradim neki novac i ne cimam se svakog meseca oko kirije. Našao sam privremni posao u marketingu, i pomislio kako bih mogao da pišem nešto svoje u slobodno vreme.

Onda sam se oženio, i našao drugi posao u marketingu sa boljom platom i samim tim, teži za napustiti. Još uvek se bavim pisanjem, ali slogan da je pisanje moja karijera, nije više aktuelan. Ambicija je još uvek tu, iako imam 36 godina. Ali i toliko stvari oko kojih lomiš glavu: brak koji treba održati, deca, hipoteka… I onda se realnost nivoa kreativnosti posla ne poklapa sa ambicijom koju sam imao sa 20. Najbolji stendap skečevi završe na nekim glupavim kič TV kanalima. Mislim da ambicija može biti smanjena kada vidite granice onoga što su vaši vršnjaci postigli. Nije obavezno da te ambicija oko menjanja posla napusti, ali mogućnost, to jest, nemogućnost može da je ubije.

Džej, 31, tapetar

Ceo život zarađujem neku siću od novca. Relativno sam srećan što se izbora karijere tiče, ali voleo bih neki posao koji mi donosi više para. Započeti nešto novo zahteva dosta para i obično je skupo kao đavo. Trebalo mi je 25 godina da shvatim šta želim od života tako da mislim da treba da se držim onoga što već radim i nateram gazde da me bolje plate. Studirao sam režiju, ali samo zato što su svi tada su svi bili primorani da studiraju nešto.

Radio sam u bioskopu neko vreme, kada sam mislio da nisam kvalifikovan za drugi posao. Vratio sam se u kuću roditelja, da bih uštedeo novac za obuku, što je sve bolnije što si stariji. Takođe baviti se poslom koji voliš, a usput se mnogo stresirati oko finansija nije baš zabavno. U budućnosti bih voleo da postanem električar – zaradiš okej novac, a usput možeš da razgledaš ljudima kuće.

Dejzi, 38, grafička dizajnerka

Ne osećam da sam zaglavila sa ovim poslom - to bi bilo baš deprimirajuće. Možda je to zbog toga što nisam opterećena trošenjem novca. Moji mesečni troškovi su mali, draže mi je da uštedim novac nego da se rasipam na neke glupe stvari koje će me samo trenutno usrećiti. Ta ušteđevina mi pruža toliko više mogućnosti od odeće ili gedžeta koje mogu da kupim.

Kako god, ne plašim se toliko velikih odluka. Sa 33 sam otišla na jednogodišnje putovanje, vratila se u London bez prebijene pare i stekla sve napornim radom. I opet bih mogla tako. To što nemam dece dozvoljava mi da lakše sprovodim akcije sa mužem. Svi pričaju o tome kako život traje dok si mlad, ali ipak sa godinama dolazi mudrost i iskustvo, što su veoma vredna sredstva za postizanje pozitivnih promena i to se ne sme zanemariti.

Tom, 33, pisac

Nisam prestao da imam ambiciju. Nikad nisam imao neku rastuću liniju kojom mi se odvija karijera sa sve povišicama i svim tim stvarima, pretpostavljam da za to treba malo rizikovati. Stvari ili ispadnu skroz kako treba ili ako ne, naučiš nešto novo. Verovatno bih bio više zabrinut da imam nekoga o kome se brinem.

Nije iznenađujuće to što ljudi rizikuju u karijeri pre nego što dobiju decu. Kada dođeš u pedesete i konačno ih pošalješ na fakultet, ili se oni sami odsele jer su pronašli posao, e tada opet smeš da budeš sebičan.

Margarita, 34, radi u organizaciji za ljudska prava

Radila sam u Britaniji, a sada živim u Argentini. Mnogo je teže brinuti o finansijama u Engleskoj. Ne vodim konzervativan i tradicionalan život. Imam otvorene ljubavne veze još od kada sam bila tinejdžerka sa ljudima različitog pola, i brak me nikada nije privlačio. Bila sam u vezama gde sam brinula o deci partnera, ali iskreno, ja sama nikada nisam želela da ih imam. Jednostavno ne volim da sam vezana za nešto ili nekog. Sve ovo verovatno ima veze sa poslovnim odlukama koje sam donosila. Moj posao počinje od osam ujutru i traje do dva popodne, što mi ostavlja dosta vremena za hobije. Bavim se ljudskim pravima, ali takođe sam i umetnica i zanima me elektronika. Radim skoro sve što sam želela još kao tinejdžerka, ali mi je bilo potrebno dosta vremena da sve to izbalansiram.

Neka imena su promenjena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu