​Savršene fotografije brutalnog blek metala iz Norveške

Blek metal je nešto najnorveškije. Čim čujem da neko kaže „Norveška", u glavi mi je slika trola koji urla u pećini, praćen brzim ritmom duplog bas bubnja. Ovo ne iznenađuje – blek metal je muzički žanr po kom je Norveška najbolje poznata.

Kad čujem „Norveška", pomislim na bendove kao što su Mayhem, Burzum, i Darkthrone; na 1993. godinu kada je Juronimosa, gitaristu Mejhema, ubio Varg Vikernes iz Burzuma; na paljenje crkvi u koje su bili umešani neki od bendova. Od tada je prošlo preko dvadeset godina; danas je blek metal u mejnstrimu kao nikad ranije.

Asocijacija između Norveške i blek metala koja još uvek postoji zainteresovala je Jonasa Bendiksena, fotografa „Magnuma" i Norvežanina. Za novi foto-serijal pod naslovom „Raspevani norveški pevači" ( Leica), Bendiksen je okupio frontmene lokalnih blek metal bendova i fotografisao ih kako urlaju u objektiv. Kadrovi su neprijatno zumirani; nozdrve se šire, pljuvačka blista ne jezicima, sve to pod hladnim bljeskom kamere.

Pozvali smo Bendiksena da bismo popričali o njegovom stavu po pitanju brutalne norveške muzike, o satanizmu koji se za nju vezuje, o manjku ženskih izvođača, i o tome zašto njegov serijal nije reprezentativni prikaz značajnih lica blek metala.

VICE: Šta te je privuklo ovoj temi?

Jonas Bendiksen: Oduvek me je fasciniralo to što je norveški ekstremni metal popularan širom sveta. Putovao sam po raznim malim mestima, od Bangladeša do Venecuele, i svugde sam nailazio na ljude koji klimaju glavom i kaže „Ah da, Norveška, to je on…" i onda izlistaju čitav spisak muzičara, znaju i najsitnije detalje o njima. Često je to jedina stvar koju znaju o Norveškoj. Stvarno je izuzetno popularno. Ovde u Norveškoj se često kaže da je blek metal naš najbolji kulturni proizvod za izvoz. Statistika o prodajama i distribuciji na stranom tržištu je zaista impresivna. Nije nimalo marginalna muzika; na neki način je čak popularnija van Norveške, na neočekivanim mestima.

Ima li blek metala na norveškoj televiziji? Koliko je prisutan u javnosti?

To dođe i prođe. Devedesetih godina kad se pojavio, blek metal je bio šokantan. Neki od tadašnjih bendova, na primer Mayhem, su stvarno šokirali javnost: jedan se ubio, drugi je ubio trećeg, četvrti je uhapšen zbog tog ubistva, onda spaljene crkve – sve to u paketu.

A od tada je omekšalo?

Na neki način je metal postao mejnstrim. Komercijalno je uspeo, produkcija je velika, a mnogi ljudi misle da to nije dobro, da su se kvalitet i filozofija samo razvodnili. Dakle, zbog toliko široke rasprostranjenosti hteo sam da uradim nešto na tu temu. A mnogi od ljudi koje sam fotografisao i nisu tradicionalni čisti blek metalci. Ima tu mnogo užih kategorija. Neki puristi misle da je samo njihov put validan, da su svi ostali pozeri. Znači black, death, trash metal – prosto sam hteo da prikažem brutalnu stranu norveške muzike na brutalan način.

Da li svojim radom odaješ priznanje tim bendovima?

Možda, recimo da je to priznanje energiji koja se ulaže u stvaranje ovakve muzike. Nešto u vezi sa baš tom jakom norveškom muzikom je dobro primljeno širom sveta. Hteo sam da to nekako obeležim.

Mayhem i Burzum su valjda najpoznatije grupe. Ali kako se ti mlađi momci uklapaju u priču o norveškom metalu?

Neki od njih su iz stare garde, ali u pravu si ima mnogo mlađih ljudi. Na neki način, strana publika povezuje norveški blek metal upravo sa tim ranim radovima, znači Varg Vikernes i svi oni satanisti što su palili crkve. Ali realno, većina njih iz tog doba su danas porodični ljudi, idu na planinarenje vikendom, voze skupa kola…

Da li onda taj satanizam više ne postoji na sceni?

Postoji, ali… definitivno ga ima, neki su još na tom putu [smeh], ali mnogi i nisu. Tradicionalisti bi rekli da bez satanske poruke to i nije blek metal. Drugi, opet, kažu da ti elementi nisu neophodni, da je to skroz nešto drugo.

Jesi li kontaktirao sa nekim od starijih metalaca?

Jesam sa nekima. Neke je jako teško pronaći. Neki više ne žele pažnju javnosti, znaš kako je. Neki su prosto odbili. Ali za mene i nije stvar bila u tome da prikažem najbolje izvođače svih vremena. Hteo sam samo da ovekovečim ljude kojima je danas ta muzika strast. Nije mi bilo bitno da imam prikazane najpoznatije ljude sa te scene.

Kako su oni reagovali kad su videli fotografije?

Rekli su da im ludo izgleda. Većini od njih je bilo interesantno da budu prikazani na donekle nov način, jer je estetika fotografije obično po istoj recepturi. Ne kažem da se svima svidelo, ali mnogima je bilo interesantno.

Jasno se vidi nedostatak pevačica. Ima li žena u ovoj subkulturi?

Ima mnogo žena u publici, nema ih mnogo na bini. Ne znam zašto, ali ima ih par. Muškarci su prilično dominantni tu, valjda me je taj maskulinitet i zainteresovao.

Magnum obično radi foto-reportaže. Kako se tvoj rad tu uklapa?

U Magnumu se svašta nađe, ljudi stalno rade najrazličitije stvari. Ne znaš ko misli ozbiljno a ko se zeza. Neki radovi su baš onako teški, a neki su više opušteni. Ovo moje je samo prikaz jednog kulturnog fenomena. Ne znam kako se uklapa, nije mi bitno u koju kategoriju će biti zavedeno. Magnum, naravno, svi znamo po onim reportažama sa ratišta, ali oni su od samog početka istraživali razne kulturno-umetničke trendove kroz fotografiju.

Pogledajte još fotografija:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu