’To je đavo’: kako sam se pomirila sa sestrinom šizofrenijom

Shvatili smo da imamo problem kada je na prozore u sobi počela da kači crne čaršave.

„To je zbog helikoptera", rekla je moja sestra Amber. „U pitanju je FBI. Uhode me."

Koliko je problem zaista ozbiljan, počeli smo da shvatamo kada je oko dva ujutru zvala policiju Los Anđelesa, tvrdeći da naša mama ima pušku i da planira da je upotrebi. Policajci su došli i ušunjali se preko tamnog stepeništa naše kuće u dolini San Fernanda, isukanih pištolja, i kada sam izašla iz svoje sobe, grogi i zbunjena, povikali su da stavim ruke tako da mogu da ih vide.

Uprkos tome što mi niko do tada nikada nije uperio pištolj u lice, nisam se uplašila. Umesto toga, iznervirala sam se zbog toga što me je čitav taj metež probudio. Početak bolesti moje sestre me nije mnogo uznemirio – uglavnom zbog toga što sam je skoro uvek smatrala rivalkom. Tokom čitavog našeg detinjstva i adolescencije, uvek me je zasenjivala, donosila kući nagrade i čiste petice, zato što je bila nadarena za matematiku, fiziku, engleski, francuski i istoriju, dok sam se ja provlačila u školi sa trojčicama. Sa svojih metar i 80, Amber je bila zvezda odbojkaške i košarkaške ekipe, osvajajući još više priznanja. Ja sam pokušala da se ubacim u obe te ekipe, ali nisam uspela.

Takođe me je i ubijala od zajebavanja, zvala me je „Tutankamon", zbog moje prirodno kovrdžave kose koje mi je padala do brade, pa sam ličila na njega. Govorila je da su mi butine krupne, da su moji crteži glupi, a kada bih ja prasnula zbog njenog neprikidnog zadirkivanja, ona bi rekla, „Mirna, mirna", zbog čega bih ja još više izludela. Moji roditelji bi se složili da ona uvek „prva počinje", i stalno su je kritikovali zbog toga što me nervira, dok ja samo želim da me ostavi na miru.

I ja sam imala svoje probleme kada su se policajci prišunjali uz stepenice – imala sam 16 godina, nisam imala dečka, i imala sam povremene nalete prežderavanja. U tom trenutku sam se gojila 2,5 kile nedeljno, i kao rezultat toga, upala sam u depresiju i borila se sa hroničnom nervoznom i večito negativnim stavom prema svemu.

Na nesreću, do trenutka kada su me policajci ugledali, već su mojoj majci stavili lisice na ruke, i ona je stajala bosnoga na našoj kamenoj verandi, u svojoj bledo roze spavaćici od flanela, koja joj je dopirala do ispod kolena. Noge su joj se sigurno smrzavale, pošto je bila sredina januara, a tokom devedesetih je u dolini San Fernanda temperatura noću padala na 7 stepeni.

Mama se nije iznervirala, niti je bila ozlojeđena kada su joj stavili lisice. Umesto toga, stajala je mlitavo i beživotno, neuspešno između jecaja pokušavajući da objasni šta se zaista dogodilo. Reči su joj bile nerazumljive zbog plača. To mi je slamalo srce, ali je kod mene izazivalo i prezir – delovala je tako bespomoćno, tako nemoćna da se bori. I znala sam da je na meni, uprkos mom negativnom stavu, da ispravim stvari.

Sa protezom u ustima zbog koje sam imala govorne mane, objasnila sam policajcima u kakvom je stanju moja sestra. „Moja sestra je luda", rekla sam, šuškajući. „Ona umišlja stvari".

Amber je stajala iza mene, napeta, ali ipak uplašena. Kasnije sam saznala da je imala tu deluziju kada je moja mama već bila zaspala: iznebuha, bez ikakve interakcije sa mojom majkom, Amber je postala ubeđena da je mama u svojoj sobi i da puni pušku da bi je ubila, što ju je navelo da pozove policiju. Ni meni ni mami nije ništa rekla pre nego što je obavila taj poziv.

„Moja mama nema pušku. S toga, možete li da joj skinete lisice, molim vas"?

Srećom, pristali su.

A kada se moja sestra suprotstavila i rekla, „Ne, ima pušku, videla sam je", ja sam policajcima hladnim i smirenim tonom rekla, „Ignorišite je".

Šta god da se događalo sa Amber, ja sam mislila da će sigurno proći. Ona je bila superzvezda, ponos i dika svoje srednje škole, koja je dobila stipendiju za Berkli. Ona je bila ona lepa, visoka i vitka, a ipak je imala fine obline. Gusta, smeđa kosa joj je lepo padala na ramena, mnogo lepše nego meni moja „tutankamonka".

Ona je bila moj arhineprijatelj koji me konstantno ismeva, konstantno nadmašuje, a kada to nije činila, potpuno me je ignorisala.

Kasnije smo saznali da je njeno konstantno začikavanje, koje je nezrela navika, u skladu sa predispozicijama za šizofreniju. Iako je Amber bila nadarena, nije imala emotivnu samosvest kakvu sam ja imala kao mala. Kada nije učila ili se bavila sportom, imala je dve različite ličnosti: nepristojnu i zlu, ili potpuno odsutnu. To se vidi na našim fotografijama iz detinjstva. Ja bih pravila grimase ili bih se smejala u kameru, dok bi Amber izgledala zamišljeno, hladno i ravnodušno.

Njena mentalna bolest je uzela maha nakon što je tokom prvog semestra popadala sve ispite na Berkliju, najverovatnije zbog toga što je neprekidno duvala. Ima malo sumnje – barem prema svakom psihijatru kod koga je ikada bila – da je trava katalizator za latentnu šizofreniju koja je u njenom mozgu bila u stanju mirovanja još od rođenja.

Kod kuće bi se svila oko svog muzičkog uređaja, odvrtala Bitlse i Hu do daske, želeći da zagluši buku u svojoj glavi.

„Puca mi u glavi", žalila se, prestrašena. „U glavi mi neprekidno nešto puca".

Posle nekih šest meseci takvog ponašanja, moji roditelji su se zaista zabrinuli. Mene to nije doticalo.

„Zar nisi zabrinuta za svoju sestru", pitao je moj tata dok smo jeli neka gadna jaja sa slaninom u Mari Kalendaru u blizini njegove kuće u Orindž Kauntiju. Ali ja sam od Amber napravila toliki odmak zbog našeg napetog odnosa, da nisam bila u stanju ni da odgovorim na to pitanje.

„Ne shvatam kako možeš da budeš toliko hladna povodom toga", dodao je.

Sećam se kako sam se viljuškom igrala tim gumenastim jajima, koja nisam želela da jedem, jer sam veče pre pojela desetak krofni, i zurila kroz prozor. Zraci zaslepljujućeg južnokalifornijskog sunca su se odbijali o listove palmi ispred restorana. Čitav krajolik je treperio, zbog čega sam bila u još većoj depresiji.

„Zato što će sve biti u redu", konačno sam rekla, iziritirana. „Biće joj bolje. Zašto se toliko brinete"?

Ali nije joj bilo bolje. Umesto toga, počela je da se pentra po oštrim brdima iza naše kuće, leti, na 40 stepeni – bosih nogu – i da stoji na vrhovima i čeka da je bog usisa u raj, zato što su je anđeli obavestili da se sprema apokalipsa. Vraćala se kući za žuljevima, posekotinama i opekotinama na tabanima i petama, od vrelog pločnika, i ozbiljno izgorelog lica. Narednog dana bi joj na obrazima, čelu i bradi buknuli plikovi veličine novčića.

Posle nekoliko dvonedeljnih boravaka na psihijatrijskim odeljenjima, tokom kojih je Amber počela da uzima lekove – koji su zapravo bili korisni za njenu paranoju – um je počeo da mi se prilagođava na činjenicu da je moja sestra ozbiljno mentalno obolela.

Doktori su nam rekli da je šizofrenija izazvala tešku i obmanjivačku paranoju – zbog koje je Amber mislila da moja mama ima pušku i da je FBI špijunira, i da su anđeli prorekli apokalipsu. Iako su lekari rekli da neće postati nasilna ili agresivna, upozorili su nas da postoji šansa da sebe ili druge stavi u opasnost, u naporu da se zaštiti. Ubrzo je to potvrdila kada ju je moja mama tokom saobraćajnog špica vozila bulevarom Sepulveda na pregled kod lekara. Amber je otvorila suvozačka vrata dok su kola usporavala na semaforu i iskočila i počela da beži od vozila. Ponovo se uplašila da će moja majka fizički da je ozledi.

Ali doktori su rekli da odgovarajući lekovi mogu da ublaže takvu paranoičnu psihozu. Prvo su dali Amber starinski Haldol, jedan od prvih lekova koji je pedesetih godina počeo da se koristi za šizofreniju. On je smirio psihozu, ali joj je takođe i gotovo potpuno zaustavio telo i um, i dok ga je uzimala je spavala po ceo dan. Moji roditelji se nisu mirili s tim, pa su je lekari prebacili na Klozaril, noviji antipsihotik i jedini koji je zaista ublažio njene simptome, a da je nije pretvorio u zombija.

Na nesreću, Klozaril kod mnogih koji ga uzimaju izaziva neutaživu glad, dok u isti mah usporava metabolizam. Amber nije izbegla neželjene efekte: ugojila se sto kila posle samo par meseci na tom leku. Ova vidljiva manifestacija njene bolesti mi je upalila lampicu u mozgu. Po prvi put sam bila u stanju da vidim koliko je njena bolest teška, i višak kilograma je ublažio moj stav prema njoj i otvorio mi srce. Posle toga je srce počelo da mi se slama.

Nekoliko meseci nakon što se ugojila 100 kila, njena opsesija Isusom je buknula. Tokom jednog posebno lošeg perioda, kada je 2003. prestala da uzima lekove, pozvala me je telefonom i frenetično vikala, „Ja sam jagnje božje, razapeće me na krst"!

Bila je noć i vozila sam se kroz kanjon Lorel. Alarmilara me je uznemirenost u njenom glasu, i neuspešno sam pokušala da je smirim pričom. „Amber, neće te razapeti na krst. To je sve u tvojoj glavi".

„Lažeš", rekla je i prekinula vezu.

To je dovelo do jednomesečnog boravka u jednoj ofucanoj psihijatrijskoj ustanovi. To je bilo mesto gde pacijenti nisu imali šta da rade, osim da se šetaju po malom dvorištu koje je ličilo na kavez. Kada sam joj donela plišanog medu da je oraspoložim, ona je mislila da je u pitanju Zver iz Otkrovenja i odbila je da ga zadrži.

„Zao je", rekla je. „Ovo je đavo".

Vratila sam ga kući, poražena. Moje stoičko poricanje se pretvorilo u veliku tugu zbog sestre sa kojom nisam uspela da se povežem – zbog sestre koju ću izgleda zauvek izgubiti.

Amber je uglavnom živela sa mamom. Ja sam napravila još jedan korak unazad. Nisam znala kako da se ponašam prema njoj, i u našem nefunkcionalnom odnosu, pa sam postala pasivna. Viđala sam je samo na porodičnim okupljanjima: na proslavama rođendana, Božića, Uskrsa, Dana majki, Dana očeva. Tu i tamo bih je pozvala i izvela je na ručak, u bioskop ili na kafu, i posle bih bila potrešena. Još uvek je postojao jedan mali deo mene koji je pogrešno verovao da će se ona nekako prizvati sebi.

A bilo je i momenata kada bih ja danima pijančila, a onda padala u fras i plakala do gušenja. Ponekad bih udarila pesnicom u prozor kola, ili bacala pivske flaše po kući. Razbijala sam ih o zid; iz nekog razloga, posle toga bi mi bilo bolje. Morala sam da besnim protiv onoga što sam smatrala za brutalnu nepravdu.

Imala sam 20 godina da prihvatim Amberinu bolest, i danas mi ona deluje manje apokaliptično nego pre pet godina. Sada sam prihvatila da neće nestati, i rešila sam da se fokusiram na pozitivno.

Ona je bezbedna. Nije na ulici, niti želi da bude. Umesto toga, živi u udobnom prihvatilištu u severnom Holivudu, zato što je moja majka ostarila i ne može da se stara o njoj. Savesno uzima lekove, i njena paranoja i deluzija su uglavnom pod kontrolom. Ima porodicu koja je voli. Uprkos gojaznosti koja je izazvala i dijabetes, srazmerno je zdrava. Iako je istina da naša zemlja može da učini mnogo više kada su u pitanju državno finansirana prihvatilišta za mentalno obolele, ipak joj je mnogo bolje ovde, na tlu SAD, nego što bi joj bilo u nekoj zemlji u razvoju u kojoj nema zdravstvene zaštite za one koji ne mogu da se staraju o sebi. A ima i ambicije – ide na časove crtanja i kurs knjigovodstva. Čak je diplomirala i teologiju na Kings koledžu.

Pre samo par dana, izvela sam Amber za njen trideset osmi rođendan. Želela je da odemo u El Polio Loko na njihove čuvene buritose od jednog kilograma, prepune piletinom, pirinčem, pasuljem i gomilom sira.

Između zalogaja mi je rekla da je počela da drži katehizis u svom prihvatilištu – „Ljudi dolaze", radosno je rekla, dok je širila svoje velike, smeđe oči. „Tom dolazi. Suzan dolazi. I ona fina žena Dajen dolazi".

Posle ručka smo sele na njen veliki krevet u maloj sobi koju deli sa starijom ženom, i nastavile da razgovaramo. Iznad kreveta je okačila dva raspeća koja sam joj poklonila – jedno od crvenog, žutog i srebrnog mozaika, koje sam kupila u Barseloni, a drugo optočeno raznobojnim actečkim perlama, koje sam kupila u Meksiku.

„Mogu li da ti čitam Bibliju", pitala me je kada smo sele.

„Svakako", rekla sam. Iako nisam hrišćanka, znam da voli ljudima da čita jevanđelja – to joj je jedna od omiljenih stvari.

Iz fijoke je izvadila malu Bibliju u povezu od plave kože, pobožno pognula glavu pred knjigom, i njena smeđa kosa joj je pala na oči. Na licu je imala par novih bora, što me je podsetilo da obe starimo i da treba da provodim što više vremena s njom. Sklonila je kosu s očiju i počela da čita blagoslove iz jevanđelja po Mateju: „Blago niščima duhom, jer njihovo je carstvo nebesko. Blago onima koji plaču, jer će se utešiti".

Dok je čitala, čitavo biće joj se umirilo. Glas joj je bio sve stabilniji i sigurniji. Ja sam slušala. Iako nisam vernik, mir u njenom tonu i reči koje je čitala su me ganuli.

„Blago krotkima, jer će naslediti zemlju. Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi. Blago milostivima, jer će biti pomilovani. Blago onima čistog srca, jer će Boga videti".

U tom trenutku je delovala tako dobro, tako stabilno, kao da nema mentalno oboljenje. Što je više čitala, više sam je slušala, povezujući se s njom, spremna i voljna da je prihvatim i volim baš onakvu kakva jeste.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu