​’Ponekad ih skuvaju žive’: Unutar industrije zlostavljanja životinja

Ekstremni fetiš video snimci zlostavljanja životinja – na kojima male životinje bivaju zdrobljene, raščerečene ili žive spaljene – pojavljuju se širom interneta. Razgovaramo sa istražiteljima koji su zaduženi za to da počinioce privedu pravdi.

14. avgusta 2012. Suzan Holifilid – veteranka koja već 22 godine radi u policijskom odeljenju u Hjustonu – je odgledala video koji će pamtiti do kraja svog profesionalnog života. PETIN istražitelj za okrutnost prema životinjama, koji je dobio dojavu od jednog zabrinutog građanina, postavio je materijal na obezbeđeni nalog na Jutjubu, da bi ga Holifildova pogledala. Ništa u dvadeset godina službe u policijskom odeljenju Hjustona nije pripremilo Holifildovu za ono što će videti.

Na snimku se vidi jedna žena koja stoji u kuhinji i nasmrt muči štene mešanca pitbula. Neprekidno ga udara satarom za meso, odseca mu šapice, i komada mu glavu i vrat. Posle 13 minuta besmislenog mučenja, odseca štenetu glavu. Na kraju mokri po beživotnom telu.

Holifildova je tog dana pogledala još nekoliko video snimaka, sa nazivima kao što su „puppy1", „puppy2", „whitechick1", „whitechick2", „whitechick3", „blackluvsample", „adammeetseve", i „adammeetseve2". Nazivi fajlova možda deluju bezopasno, ali je njihov sadržaj sve samo ne bezopasan. Na svim snimcima, žena – ponekad obučena u čipkasti veš i sa karnevalskom maskom – izvršava izopačene činove okrutnosti nad malim i bespomoćnim životinjama, dok je bodri muškarac koji je snima.

„Ne mogu da zaboravim bol i agoniju koju je svaka od tih životinja pretrpela tokom snimanja tih besmislenih videa", piše Holofildova u imejlu Broadly-ju. „Ti zvuci i ta patnja… spržili su mi um i srce, zauvek".

Video snimci koje je Holifildova odgledala pripadaju ekstremnom žanru pornografije pod nazivom animal kraš. Obično se na animal kraš snimcima vidi kako nekog malog kičmenjaka muče nasmrt, obično zarad seksualnog zadovoljstva gledaoca. Na manje ekstremnim snimcima se vidi kako se muče insekti ili uništavaju neživi predmeti. Gotovo uvek – kao žena sa maskom u videu koji je gledala Holifildova – žena je ta koja muči.

Snimanje i distribuisanje animal kraš video snimaka je zabranjeno posebnim zakonom – Zakonom o zabrani animal kraš video snimaka – koji je predsednik Obama odobrio 2010. Grčka je jedina druga zemlja koja ima poseban zakon kojim se animal kraš zabranjuje; u većini drugih zemalja, pokriven je postojećim zakonima o okrutnosti prema životinjama. U Kongresu je trenutno u proceduri zakon koji će još više pritisnuti industriju animal kraša. Dovopartijskim Zakonom o prevenciji okrutnosti prema životinjama i mučenja (PACT), distribucija animal kraš videa će postati federalni zločin. Trenutno je kažnjiva samo po državnim zakonima, što može da oteža posao tužiocima, koji moraju da utvrde pod čijom nadležnošću su video snimci napravljeni.

Gotovo je nemoguće odrediti razmere i proširenost industrije animal kraša. To je industrija koja deluje izvan zakona, često na dark vebu, i širom različitih zemalja i kontinenata. I veoma često, teret otkrivanja i identifikovanja pojedinaca padne na aktiviste za prava životinja – na iste one ljude koji svoje lične i profesionalne karijere posvećuju zalaganju za prava tih istih životinja. Mentalni teret takvog posla može da bude ogroman.

„Verovatno najgora stvar koju sam video je kada zapale živu životinju", kaže Majk Bučer, glavni inspektor Jedinice za specijalne operacije RSPCA. Bučer predvodi dobrotvorne napore za gašenje eksplozije snimaka okrutnosti nad životinjama u protekloj deceniji. „Ili životinje koje žive stave u mikrotalasnu rernu. Nekada ih kuvaju žive. Postoji jedan na kojem dete prži mače let-lampom, smeje se i gleda u kameru. Mislim da je snimljen negde u istočnoj Aziji".

I dok pojedinci širom sveta nasmrt muče bespomoćne životinje, i možda se čak i snimaju dok to čine, animal kraš video snimci imaju jednu dodatnu uznemirujuću karakteristiku: osmišljeni su da pobuđuju seksualno zadovoljstvo kod gledaoca.

„Ima veoma malo posebnih istrašivanja o fetišu animal kraša", potvrđuje dr Mark Grifits, psiholog na Notingem Trent univerzitetu, i jedan od retkih stručnjaka za ekstremnu okrutnost prema životinjama. „Ja to zovem nultim sadizmom preko posrednika, u smislu da je u pitanju okrutnost čoveka prema životinji. Koliko ja shvatam, gledanje žene koja muči životinju uzbuđuje mahom muškarce. Žene ovaj fetiš seksualno ne privlači, ali ga praktikuju zarad finansijske dobiti".

Nije svako ko je snimljen kako zlostavlja životinju čudovište. Neki su prinuđeni da izvrše taj gnusni čin zbog očajničog siromaštva, ili su na to fizički primorani. Par sa Filipina, Dorma i Vićente Ridon, su 2014. godine osuđeni na doživotnu robiju zbog toga što su primoravali mlade devojke – od kojih su neke bile žrtve trgovine ljudima – da pred kamerama muče i ubijaju životinje, i snimke prodavali na internetu. Kasapile su pse, špicastim štiklama su kopale oči majmunima, i čerečile zmije. Jedna devojčica je imala samo 12 godina.

Identifikacija žene sa maskom i njenog saučesnika je u danima nakon 14. avgusta postala prvi prioritet za Holifildovu. PETA joj je obezvedila vredan trag; broj telefona za koji se verovalo da ima veze sa ova dva subjekta. Bio je povezan za dvoje ljudi koji su prema telefonskim listinzima veoma često bili u kontaktu. Holifildova je tragala za fotografijama tih individua. „Bilo je jasno da se na fotografiji koju sam nabavila u bazi podataka nalazi žena sa kraš snimaka", objašnjava ona. Istraga je brzo napredovala. Samo 27 sati nakon što je odgledala snimke, ove dve individue su bile uhapšene.

Ešli Ričards, rodom iz Hjustona, koji je tada imala 24 godine, izjasnila se kao kriva povodom svih tački optužnice za proizvodnju i distribuciju animal kraš video snimaka, i osuđena je na deset godina zatvora. Njen saučesnik, Brent Vejn Džastis, je napravio neverovatno glup potez i rešio da se na suđenju brani sam. Kako to Hjuston Pres navodi, Džastis je „dobio odobrenje da sam sebi iskopa grob".

Tokom suđenja, Džastis je tvrdio da je pit bul koji je masakriran na snimku ubijen po košer metodama (zabezeknuti rabin je na suđenju posvedočio „da ne postoji jevrejsko ritualno klanje pasa). Sudija nije bio impresioniran i osudio je Džastisa na 50 godina zatvora.

„Hjustonski slučaj je dokazao da nasilni prestupnici koji nateraju životnju da plati svojim životom mogu da očekuju da će platiti svojom slobodom", komentariše Stefani Bel, istražiteljka okrutnosti nad životinjama u PETA. Naravno, neće svako ko zlostavlja životinje dobiti 50 godina zatvora – da Džastis nije odbio pravnog zastupnika, moguće je da bi dobio deset godina zatvora, kao njegova saučesnica, umesto što se sada suočava sa time da pola veka provode u zatvoru.

Animal kraš se ne može naći na mejnstrim porno sajtovima, i mene je zaintrigiralo da saznam kako aktivisti za prava životinja nalaze taj sadržaj. U stvarnosti, velike organizacije kao što je PETA se oslanjaju na manje inicijative, kao što je Animal Beta Project, koji je prvi inspektorima skrenuo pažnju na slučaj u Hjustonu.

Kada se snimci lociraju, proučavaju ih da bi otkrili tragove koji vode do počinilaca. Razumljivo, Belova okleva da oda svoje tajne. „Često na snimcima ima dovoljno informacija da se locira lokacija osumnjičenih", priznaje ona. Bel objašnjava da su delimično vidljive novine bila trag u hujstonskom slučaju, a nekada se ispituje i arhitektura zgrade.

„Moramo da gledamo snimke da bismo pokušali da nađemo tragove do onih koji to rade", dodaje Bučer. „Naravno, ne bismo želeli da ih gledamo".

Pitala sam ga kakve tragove traži kada gleda filmove. „Problem je u tome što nije normalno poželeti da spališ živu mačku", kaže Bučer neraspoloženo. „Nijedna normalna osoba nikada ne bi uradila tako nešto, i ljudi koji to čine nisu normalni. Tako da moramo da uložimo dodatan napor i pogodimo šta rade".

„Ali", dodaje on, „zbog toga još više poželiš da uhvatiš te ljude. Gledaš te prizore i pomisliš, 'Kako da izgradim slučaj i uhvatim tu osobu'? Moraš da pribaviš dokaze protiv njih, bez emocija".

Internet – a posebno dark veb – je plodno tle za narcisoidne zlostavljače životinja i za sadiste. „To je kao bogato lovište za trolove, za one koji žude za pažnjom, i za okrutne ekstremiste", kaže Bučer. A istražitelji često protraće vreme na neku prevaru.

Bučer kaže da su u jednom skorijem slučaju ušli u trag „mladom momku" koji se na internetu hvalisao da je ekstremno zlostavljao životinje – ali momak nije zaista izvršio zločin. „Na kraju se sit isplakao. Samo je želeo da privuče pažnju i učini sebe malo važnijim nego što jeste. Ali ako u tome odete korak dalje – na ekstremni kraj privlačenja pažnje – ima tih ljudi koji su, veoma, veoma okrutni i te snimke postavljaju na internet".

I dok možemo da krivimo internet za eksploziju pojave materijala sa ekstremnim zlostavljanjem životinjama – bolesni kreteni će uvek naći načina da rade ono što bolesni kreteni rade – onlajn svet može da se organizuje i deluje. „Mislim da internet više zbližava istomišljenike", kaže dr Grifits.

„Nije važno šta volite, internet može da pomogne tim fetišistima da se okupe". Ali kada smo to već rekli, kada uzmemo u obzir kolika je animal kraš fetiš retkost, ovi video snimci se množe iz komercijalnih, a ne seksualnih razloga.

U procesu istraživanja za ovaj članak, na Guglu sam naletela na lako dostupne skringrebove video snimaka iz hjustonskog i filipinskog slučaja. Bili su mučni – zapravo negledljivi. Rekla sam Bučeru da je psihološki teret koji podnose istražitelji okrutnosti nad životinjama dok pregledaju snimke tražeći tragove sigurno nezamisliv.

Mirnog izraza lica, on se slaže da neki ljudi nisu sazdani za takav posao. „Znam jednog policajca koji je izašao, zato što nije želeo da gleda video – na snimku je u suštini živoj životinji vađena utroba", kaže on. „Na kraju postaneš malo neosetljiv", dodaje on, sa klasičnom britanskom nonšalancijom. „Na kraju malo previše među sobom ćaskate o onome što ste videli".

„U suprotnom, malo poludiš".

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram