Dubinsko druženje: izazovi dokumentarističke fotografije

Kada je fotograf Mikheal Subotzky 2006. počeo svoj jednogodišnji projekat dokumentovanja života u i oko zatvora na ostvru u ruraloj Južnoafričkoj Republici, u gradiću Bofort Vest, novinarka Hejzel Fridman je objavila krimi novelu Hijack! pod alijasom Gej Braun. U knjizi se prvi put pominje nyaope, popularna droga sa ulice, koktel lošeg heroina, kanabisa i antiretrovirusnih droga. Fridman je tada zabeležila da je ova droga bila, a i dalje jeste, "in" među mladima u predgrađima Sovjeto, Mamelodi, Šošanguve i Ateridžvil, nastanjenim pretežno crncima.

Popularna je i u Tokozi, crnom naselju južno od Johanesburga, u kome živi fotograf Lindokule Sobekua. Sobekua je počeo da fotografiše rituale povezane sa ovom drogom 2013. godine, pošto su neki mladi ljudi iz Tokoze tražili da ih slika. "Bio sam nervozan, ali sam rekao sebi da ako oni mogu da probaju nešto, i ja mogu da pobegnem sa aparatom", kaže Sobekua. "Čvrsto sam držao aparat u ruci". Imao je dobar razlog da bude zabrinut - nezaposleni mladi su ovde okidač za kriminal. Ali, ispostavilo se da su ovi mladići želeli samo fotografiju.

Te večeri, kada je pregledao fotografije, Sobekua je bio zatečen pristupom koji je u stvari dobio – ušao je u straćaru koja je pripadala izvesnom Mabhuti. U straćaru se vratio nekoliko puta kansije. Fotografije zavisnosti i siromaštva su generički slične – gole okolnosti predstavljaju gole živote. Dok njegove fotografije sadrže slične scene dosade, svađa i narkotičkog kolapsa, sam Sobekua je rođen devedesetih u radničkoj porodici. Preživljavao je sakupljajući sekundarne sirovine. Tako je i upozao mladog Džerija, belog narkomana koji živi na ulici.

Poput radova Larija Klarksa, Soberkuove fotografije (crno bela serija) su usmerene na nesigurnost u porodici, nastalu zbog okolnosti, a ne biologije. Sobekua je smatrao da njegove fotografije mogu da imaju edukativnu vrednost.

Poput Sobekue, i Subocki se probio 2004. foto esejom koji je napravio u svom dvorištu. Odrastao blizu Polsmura, najčuvanijeg zatvora izvan Kejptauna, Subocki – druga generacija disidenata bogatih letonskih imigranata, dobrovoljno je proveo vreme u zatvoru. "Objasnio sam ljudima u ćelijama šta radim pre nego sam počeo da fotografišem", kaže. "Antorpolozi imaju izraz 'duboko druženje'". Pretpostavljam da sam baš to radio."

U Polsmuru je prvi put u životu video leš. Kristofer Sibidla je poginuo u zatvorskoj tuči. Subocki je fotografisao telo na zahtev Sibidline majke. "Nisam mogao da gledam u fotografiju, ali ona je pogledala, poljubila je i privila je na grudi, zahvaljujući mi se što sam dozvolio njenom sinu da počiva u miru". Fotografija ga je progonila i 2012. je uništio, zajedno sa još mnogo snimaka iz svoje ahrive.

Ovo nije slučaj samo sa Subockim. Dokumentarna fotografija nije samo posao, obavezuje te i etičkim odnosom prema snimcima.

Nekada je bolje ne napraviti fotografiju, ali kao što je pokazala Tokozina, instinkt često može da donese snagu i hrabrost. Ipak, znati kada treba reći ne pravi je izazov ove profesije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu