​Poslednja lekcija mog profesora Vladimira Pavićevića srpskoj politici

Odluka Vladimira Pavićevića da uđe u ono što se ovde naziva politikom me je iznenadila. Odluka Demokratske stranke da ga kao kandidata Nove stranke i najaktivnijeg poslanika u prethodnom sazivu metne na 35. mesto na listi me je opet iznenadila. Odluka Vladimira Pavićevića da ode iz političkog brloga takođe.

Politička scena u Srbiji nikad nije bila siromašnija učenim ljudima. Ako ništa, u "ono" vreme, koje pamtim kao početak svog zanimanja za politiku bile su te neke ozbiljne "komunjarske" glave, sa ozbiljnim biografijama i, povrh svega, diplomama državnih fakulteta. Na stranu da li je to išlo na člansku kartu ili znanje.

Celo to "ono" vreme je potom na površinu izbacilo živ talog promašenih životnih namera, opsednutosti zadovoljstvom posedovanja moći, beskrupuloznom spremnošću da se akrobatika iskoristi na najčudniji mogući način, sve zarad ostanka u prljavom plićaku.

Mlakom, mutnom, gorkom i neverovatno adiktivnom.

Stasala je tu nova generacija, mlada, brza, proaktivna, ako hoćete, napredna. Bezobrazna, bahata, spremna da od "komunjarske" generacije preuzme štafetnu palicu radosti i da je nosi visoko iznad svih, sve vreme tripujući da je bogom dana da bude na rukovodećem mestu.

Na bitnom mestu. Na mestu koje ima težinu, zahteva odgovornost, obzirnost, znanje, razum, a pre svega, kućno vaspitanje kao osnovu za stabilnost kućnog praga.

Nije to ono što ovi sada kapiraju kao status domaćina.

To su razjebale one "komunjare", od 1945. na ovamo, varijantom da smo svi isti i da svi imamo jednaka prava da kažemo šta želimo, bez obzira na to da li smo doktor nauka ili jeftini oportunista koji traži rupu za guranje ručice u čast zadovoljenja svog ćefa.

Muljevito zamešateljstvo je stvorilo osnova da sada svi kažemo za sve one koji plivaju u političkoj balegi da su isti. Da bi u stranku jer nemaju šta drugo da rade, da su nesposobni za bilo šta osim da mlate praznu slamu, da su najbolji u titranju kokošjih proizvoda "onih odozgore".

Priliku da upoznam Vladimira Pavićevića imao sam u prvoj godini studija na Fakultetu političkih nauka. Iako nisam tako planirao, smer koji sam odabrao je ipak imao veliku količinu striktne teorijske materije, bez mogućnosti za praktično delovanje, ali, bože moj, 'ajmo u borbu, da se tepamo s nauku.

Držao mi je dva predmeta, oba sam položio sa osmicom, jedan i direktno kod njega, iako mi je bilo zanimljivije da razgovaram sa prvim profesorom na tim predmetima, tada i dekanom fakulteta Ilijom Vujačićem.

Najava da će Dušan Pavlović i Vladimir Pavićević zvanično ući u politiku nije mi bila najjasnija. Iako se u jednom trenutku činilo da će završiti na istoj strani, podelili su se. Pavlovića je "regrutovao" Saša Radulović, a Pavićevića, gle čuda i mog velikog zaprepašćenja, Zoran Živković.

Dalje je išlo kako je išlo, Borisu Tadiću se nije svidelo to što bi Demokratska stranka u saradnju sa nekadašnjim premijerom, uništio je i jedino preostalo što je mogao da uništi, ali su "žuti" nekako preskočili cenzus, a pored Živkovića u poslaničku fotelju seo je Pavićević.

I poneo knjige, političku kulturu, vaspitanje, trpeljivost, teorijski osećaj za parlamentarizam, način razmišljanja kakav do tada nije viđen u Skupštini, koje god države u kojoj smo živeli i nameru da se uspostavi nešto što niko ne zna šta je i što ovde nikada neće biti uspostavljeno – vladavinu prava.

Doneo je i šansu za konačnu podelu na prevarante i pravednike, kampanjce i učenjake, na političke lisice i političke lavove. U eri instant stručnjaka, "diploma za dinar" izmišljenih zanimanja, "diktature menadžerijata", potpunog obesmišljavanja obrazovnog sistema pojavio se čovek s namerom da se takva praksa prekine.

Sa utopističkom namerom na kojoj bi mu i Tomas Mor pozavideo, čestitao i komotno se penzionisao bez da mu bude žao.

U njegov princip akademske čestitosti se uverio svaki student Fakulteta političkih nauka koji je odslušao predmete, u moje vreme su se zvali Istorija političkih teorija 1 i Istorija političkih teorija 2. Stvorio je sistem koji nisi mogao da prevariš pa ni da si on lično. Plagijati su pronalaženi, studenti kažnjavani i vraćani na pravi put.

Da li je mislio da taj sistem iz svog mikrokosmosa može da prebaci na jednu ogromnu muljčinu koja nema osećaj za sram i stid, niti može da bude kažnjena za grešku kao jedan prosečan "domišljat" student?

Mislio je, i tu se prevario… Bez ozbira na to što je princip akademske čestitosti ušao u nekakav pravni sistem. Znate onu najjaču ikada – "zakon nije zaživeo". A znate i za vladavinu prava? Znate, ali ne znate šta je. Ne znam ni ja jer je nikada nisam spoznao, osetio ni video…

Svoj prvi mandat je završio kao najaktivniji poslanik u Skupštini Srbije. Batalio je FPN, što valjda dovoljno govori o tome koliko ozbiljno je kapirao posao koji mu je poveren. Kada je trebalo da nastavi gde je stao, zaustavljen je…

Ponovo je u predizbornim zajebancijama probuđen jaz između Živkovića i Tadića, Pajtić je birao, izabrao da ostane uz svog aktuelnog političkog partnera, a Živković više nije uz sebe toliko blizu imao Pavićevića.

Potpuno neverovatno mi je bilo da je najaktivniji poslanik u prethodnom sazivu bačen na 35. mesto na listi, iza gomile onih opisanih u prvom delu teksta. Neki od njih su nestali, primirili se, da se gistro zaboravi ko su i šta su, pa je procenjeno da je pravo vreme za povratak "kadrova".

Rasulo u kom se nalazi Demokratska stranka je svakim danom predizborne i izborne kampanje bivalo sve veće i veće. Od gluposti po društvenim mrežama, do smešnih istupa u javnosti, poluzapaljivih pričica koje ne mogu ni da čačnu i gomile varijacija na temu, izgledalo mi je kao polupametan marketinški potez staviti Pavićevića na neko osrednje nisko mesto, ne bi li se aktivirao veći broj potencijalnih glasača.

Znam ljude koji su to uradili. I sada se za zadnjicu ujedaju što su zaokružili broj pored kog je pisalo Demokratska stranka. Kažu da ničime nisu zaslužili da im daju glas, da ništa nisu rekli u kampanji, da vrte tri i po reči, polupodviknu ponekad i ispale neku staru dobru floskuletinu koja sa stvarnim životom veze nema.

Konačno, ostali su na 16 poslaničkih mesta u narednom sazivu skupštine (akcenat na slovu I) svih i svakakvih, svakoga i svačega. Taman da podmire i svog koalicionog partnera Tomislava Žigmanova, koji verujem da im je baš značio i da je baš on taj koji treba da predstavlja onog kome se hemijska olovka zaglavila na broju 2.

Taman još duplo da su dobili, što ne bi uspeli ni u naredna dva života, u Skupštini se ne bi ponovo našao najaktivniji poslanik prethodnog saziva. Rekao je nedavno da je sam pristao da bude na 35. mestu jer je "verovao" u narod revoltiran vlašću falsifikovanih diploma, prostakluka, bezobrazluka, oholosti, medijske manipulcije.

I pogrešio.

Greše i drugi, greše od onih sitnica poput permutovanja slova nešto složenijih reči, mešanja stranog prezimena sa suhomesnatim proizvodom ili kačkavaljem, medijske legalizacije, doskora strašne, uvrede pod imenom "peder", greše i lupetanjem na Tviterima, greše i u poplavama, greše i na klizištima, greše u načinima za čestitanje praznika, greše i u imenu fakulteta koji su "završili", greše i greše i greše…

Svaka greška je za pripadnike zamuljenog plićaka samo još jedan kamenčić u gomili šljunka koji gotovo da je istisnuo i poslednju kap bistre vode. A onaj koji, verovatno ne toliko samo svoju grešku, prisvoji do kraja, sagleda je na pravi način i vidi da je to jedna neprelazna kamenčina, onda to kaže, prizna i snosi posledice.

Dela u skladu sa rečima – knjiški primer kakav politička scena Srbije nije videla. Načekaćemo se dok vidimo takav sledeći.

Nazovite kako hoćete Pavićevićev način delovanja, ili kako bi on rekao, delanja u Skupštini Srbije. Kažite da je opstruisao rad gomilom amandmana, da vam je dosadno bilo da po četrnaest puta čujete: "Dame i gospodo", da vam je "ovaj" ili "onaj" zanimljiviji, da se ponekad pogubio u svojim prebrzim mislima…

Vladimir Pavićević je nešto najbolje što je Narodna Skupština Republike Srbije ikada videla, čula, doživela, imala priliku da ugosti. Nije ga zaslužila. Pokušao je da edukuje pripadnike ljudske vrste koji tamo obitavaju, nije uspeo.

Na Fakultetu političkih nauka će ponovo to da radi, na sreću naše budućnosti i političkog vaspitanja studenata, na nesreću našoj stvarnosti, skupštinskom restoranu, zgradi u centru Beograda i "uzvišenom predstavničkom domu".

Naslovna fotografija je preuzeta sa Fejsbuk profila Vladimira Pavićevića

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu