Zavirite u glavu najvećeg svetskog čarobnjaka na fliperu

Gledati svetskog šampiona Roberta Gegna kako igra fliper Saut Park je kao kad se zanesete dok zurite u prelepi, komplikovani vatromet na nebu – samo sa zvukovima prdeža. On navodi više loptica odjednom u udaljene ćoškove, povremeno gurkajući mašinu kako bi ih neverovatno meko prizemio na svoja " krilca". Kad mu to pođe za rukom, Terens i Filip plešu i prazne creva na treperavom pikselizovanom ekranu.

Gegna sam upoznala u vankuverskoj prodavnici skejbordova koja drži neke od njegovih najomiljenijih igara: Metallica, NBA Fastbreak i Terminator 3. To su isto tako i neke od igara koje je igrao kad je osvajao svoju prvu šampionsku titulu u Pitsburgu prošlog meseca. "Osećao sam se veličanstveno što ću konačno poneti nagradu kući", kaže on. "To je zaista velik trofej, težak je oko 15 kila."

Gegno mi kaže da se fliper kao igra "vraća u velikom stilu" — teoretičari igara to porede sa povratkom vinila u muzici. ( drugim rečima, dešavala su se i veća čuda .)

Za Gegna je putovanje do vrha potrajalo — šest godina se takmičio na svetskim šampionatima, a još deceniju pride vežbao na sopstvenoj kolekciji mašina u svojoj kući u Barnabiju, u Britanskoj Kolumbiji. Poslednje dve godine suočavao se sa dodatnim izazovom jer svaki korak na tom putovanju delio sa filmadžijama Nejtanom Drilom i Džefom Petrijem. U dokumentarcu koji je nastao tom prilikom, Wizard Mode, a koji je 2. maja imao premijeru na festivalu dokumentarnog filma Hot Docs u Torontu i naći će se na festivalu DOXA nedelju dana posle toga u Vankuveru, Gegno ne priča otvoreno samo o usponima i padovima u takmičarskom fliperu, već i o svojoj ličnoj borbi za samostalnost kao 27-godišnjaka koji pati od autizma. Više od svega, međutim, film govori o urođenoj ljudskoj gladi za usavršavanjem, uspehom i pobedom — usput savršeno dočaravši osećaj uzbuđenja koji je veoma, veoma zarazan.

Gegnov stil igre odmah stiče prijatelje i osvaja posmatrače. Kad igra dobro, on spušta svoju jaknu na pola ruku i ućuti se, iako se redovni posetioci arkada naginju da ga bodre i postavljaju mu pitanja.

"Sve vreme se trudim da mislim: Mogu li da pređem na igru sa više loptica? Ili da radije pokušam nekako drugačije da zadržim lopticu u igri?", kaže on upitan za svoju pobedničku strategiju. Njegov zaštitni znak su i slušalice uz čiju pomoć se isključuje od bilo čega što bi moglo da mu poremeti koncentraciju. "Koje god poteze da radim najopuštenije, gledam da maksimizujem njihov učinak i preokrenem ih u svoju korist."

Pokrećem igru pored Gegna, ali neizbežno gubim sve tri loptice pre nego što on završi sa svojom prvom. Moj pokušaj gurkanja — da zadržim loptu u igri lagano zaljuljavši mašinu — završava se tako što je zaglavljujem iza fotelje iz Porodice Adams. I dalje sam daleko od ovladavanja onim što Drilo i Petri zovu fazom "moda preživljavanja" u fliperu, na čemu moram još da poradim da bih pravilno umela da cenim Gegnov sveoubuhvatni, metodični pristup igranju ove igre.

"Kad smo prvi put počeli da snimamo film, nisam igrao ovu igru više od par puta u životu", kaže Drilo. "Počinjete da shvatate kako ona ima veoma složena pravila i ciljeve, i da postoji redosled kojim se rade stvari, a vi morate da ga znate… Čim počnete da provaljujete te stvari, čak i ako ste u veoma početnom stadijumu, počinjete da se osećate veoma ispunjeno."

U filmu možete da vidite na delu istu strategiju i veštinu rešavanja problema, a koji se s vremena na vreme primenjuju na pronalaženje posla, sticanje prijatelja ili postizanje uspeha u nepoznatom gradu. U tim trenucima ne možete da odolite osećaju uzbuđenja koje je veoma slično onom kad Gagno pređe na neki novi nivo ili umnoži bonus.

Posebno mogu da se poistovetim sa jednim od Gegnovih malih ali veoma bitnih životnih dostignuća: utvrđivanje sopstvenih pravila kada se grli sa ljudima i kako, a kada se samo rukuje. To je misterija koja me lično i dalje veoma muči, a kad to poveravam Petriju i Drilu, oni mi priznaju u kojim su sve slučajevima i sami propustili da prepoznaju uvrežene društvene znakove. "Uvek me je Robertova borba sa složenošću grljenja podsećala na ono kada sam prvi put živeo u Evropi i pokušavao da shvatim kad se ljubiš sa ljudima dvaput, kad jednom, kada u usta, kada se grlite, a kada samo rukujete", priseća se Petri. "Doživeo sam više od jedne neprijatne situacije."

Filmadžije Drilo i Petri kažu da je razmena sličnih zajedničkih iskustava pomogla u probijanju leda i prevazilaženju etikete autizma, kao i neobičnih nesporazuma i anatema koji uz njega idu. "Nije da smo baš imali gomilu iskustva kad je u pitanju autizam", kaže Drilo. "Što smo više vremena provodili sa Robertom, međutim, sve nam je bilo jasnije da ne moramo da brinemo oko toga. Robertu je samo stalo do toga da ljudi imaju interakciju sa njim i da ga upoznaju najpre kao osobu."

Potrajalo je pre nego što su filmadžije usvojile njegov pogled na stvari, ali Petri kaže da je jedan od ciljeva filma da to iskustvo podeli sa što više ljudi. "Nadamo se da će film provesti publiku kroz istu putanju koju smo i sami prošli, a to je da smo ovu osobu prvo doživeli kao običnu etiketu, a potom smo lagano to prosejavali i počinjali da shvatamo da se sa druge strane nalazi stvarna ljudska osoba", kaže on. "I prijatelj, jer je on jedno superšarmantno biće."

Petri i Drilo će imati sopstveni trenutak borbe za prelazak na viši nivo, kad će njihov dugometražni dokumentarac prvi put imati premijeru na nekom festivalu. Ali upravo je to prijateljstvo, kaže Petri, za njih prava nagrada. "Shvatili smo čim smo započeli ovaj projekat da nećemo samo snimiti ovo, otići i posle ne poznavati Roberta. Znali smo da ćemo razviti odnos sa njim, i u kreativnom i u ličnom smislu", kaže on. "To je ono što je zaista veliki dobitak u svemu ovome."

Sad kad je uspeo da osvoji titulu šampiona u fliperu, Gegno može da se posveti prelasku na nove nivoe i u drugim segmentima svog života. "Želim da jednog dana živim u svom stanu, možda čak sa cimerom", kaže mi on. "Takođe, da kuvam sam za sebe i sam da perem svoj veš."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu