Pitali smo ljude za čim žale najviše u životu
Foto: Tor Birk Trads
Svaštara

Pitali smo ljude za čim žale najviše u životu

Govorim o kajanju koje ste pohranili negde duboko u sebe – zbog kog noćima ne spavate, želeći da se vratite kroz vreme i promenite neke stvari.
14.9.16

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Danska

Svi žale za nečim. Ne mislim na ono kad se pokajete par sati posle kupovine modernih mokasina zato što ste osetili iznenadan poriv da malo osvežite svoj stil – već na žaljenje za pravim stvarima. Govorim o kajanju koje ste pohranili negde duboko u sebe – zbog kog noćima ne spavate, želeći da se vratite kroz vreme i promenite neke stvari.

"Kajanje je savremeni tabu", objasnila mi je psihoterapeutkinja i bivša sveštenica Ilse Sand. "Ljudi osećaju veliki pritisak da budu savršeni i sve drže pod kontrolom, tako da je postalo teško priznati samom sebi da ste doneli lošu odluku za kojom žalite." Što je šteta, jer kad se ne kajemo, propuštamo priliku da se iskupimo za svoje greške – ili da naučimo da ih ne ponavljamo.

Reklame

Zatražio sam od pet hrabrih duša da mi ispričaju za čim žale najviše u životu. Jer kad pričate o tome, osećate se bolje.

Sve fotografije intervjuisanih koji izgledaju kao da se kaju uslikao Tor Birk Trads

Celest Nšimijimana, 25, studentkinja

Žalim zbog poslednjeg telefonskog razgovora sa starijom sestrom, dan pre nego što je počinila samoubistvo. Bila sam suviše opsednuta sobom da bih njen poziv shvatila ozbiljno. Imala je težak život, a joj ga nimalo nisam olakšala – svađali smo se oko svega. Zvala me je jedne subote pred ponoć. Tražila je da je saslušam i počela da nabraja sve što je pozitivno u vezi sa mnom. Uporno je ponavljala da ne smem nikad da zaboravim koliko me voli – ali ja sam bila suviše zaokupljena spremanjem za žurku na koju je trebalo da idem, te nisam razmišljala o tome zbog čega mi sve to govori. Praktično sam samo čekala da prekine vezu da bih mogla da krenem.

Već je nekoliko puta bila primana na psihijatrijsko odeljenje, ali uvek su je posle nekog vremena puštali kući, tako da nisam sve to shvatala ozbiljno. Uglavnom mi je smetalo što je uvek oko svega pravila toliku dramu. Žao mi je što se nisam više potrudila da razumem koliko se grozno osećala, mislim na to svakog dana. Posle prvog puta kad je moja sestra primljena u psihijatrijsku bolnicu, čak sam ubedila našu majku da ne da otkaz na poslu. Planirala je to da uradi kako bi mogla da se preseli kod ćerke i neguje je.

Iste sekunde kad sam te noći prekinula vezu, zaboravila sam na naš razgovor. Sada ga uporno vrtim iznova u glavi. Ne znam da li sam mogla da uradim bilo šta da je spasem, ali kad bih mogla da vratim vreme, ne bih propustila priliku da joj kažem da i ja nju volim. Navela bih joj sve ono što je pozitivno u vezi s njom. Možda je moglo da pomogne.

Karina Ladegard, 36, direktorka digitalnih odnosa s javnošću

Žalim što sam osnovala firmu umesto da sam samo uživala u mladosti i putovala po svetu. Diplomu sam stekla na privatnoj krojačkoj akademiji kad sam imala 20 godina i godinu dana kasnije jedna od mojih bivših profesorki – inače vlasnica škole – ponudila mi je da je otkupim. Potičem iz porodice preduzetnika – moja majka, nekoliko mojih tetki i moj deda sami su osnivali svoja preduzeća – tako da mi je bilo prirodno da pođem njihovim stopama.

Reklame

Nisam uopšte bila spremna za preuzimanje tolike odgovornosti. Iz srednje škole sam otišla pravo na akademiju, tako da nisam imala vremena da se provodim i uživam u slobodi. I onda sam, odjednom, postala zadužena za čitavu jednu školu. Osoblje je bilo mnogo starije od mene – tokom pauza za ručak pričala sam sa njima o tome koliko su razmazili svoje unuke. Posle nekog vremena, pritisak je počeo da ostavlja traga na meni – prvi čir izazvan stresom na poslu dobila sam sa 23 godine. Da nisam uzimala pilule za spavanje, čitavih noći bih samo ležala u krevetu i razmišljala o poslu.

Prodala sam tu kompaniju kad sam imala 28 godina. Osećam se kao da sam protraćila mladost – propustila sam godine kad ti je dopušteno da budeš malo egoističan i neodgovoran, da živiš u sadašnjem trenutku i ne razmišljaš o posledicama. Nekih šest godina radila sam ono što sam mislila da treba da radim, a ne ono što sam želela ili što bi me usrećilo.

Morten Espersen, 27, lučki agent

Žalim što nisam bio bolji dečko bivšoj devojci. Znali smo se već nekih sedam godina kad smo 2012. godine počeli da se zabavljamo. Bila je to velika, ozbiljna ljubav – bio sam siguran da ću imati decu s njom i da ćemo ostariti zajedno.

Moj posao mi je uvek bio na prvom mestu, do te mere da nisam ostavio prostora u svom životu da joj se nađem kad je trebalo. Patila je od blage depresije i mučila se sa studijama, ali kad bih se vratio kući sa posla – umesto da je podržim i pomognem joj u kućnim poslovima i tako skinem deo tereta sa nje, osećao sam da zaslužujem da se opustim i dignem noge u vis. Svađali smo se oko toga – svađali smo se oko svega. A onda, jednog dana, tokom svađe koju smo vodili u kući njenog oca o tome kako me nikad nema kod kuće, svađa se iz nekog razloga potpuno otrgla kontroli i na licu mesta smo ostavili jedno drugo.

Reklame

Nekoliko dana kasnije sam se odvezao do njenog stana da pokupim svoje stvari. Na brzaka smo se oprostili jedno od drugog i to je bilo to. Pretpostavljam da smo oboje bili suviše ponosni da predložimo da se zanemari ta poslednja svađa. Mislim na nju često – nikad mi nije bilo toliko stalo ni do jedne devojke u životu. Da sam je samo poslušao, možda bismo i dalje bili zajedno.

Fani Olhats, 27, novinarka

Žalim što mi je trebalo toliko vremena da prihvatim svoje telo onakvo kakvo je. Odrasla sam u Kaliforniji, u okruženju u kojem su svi lepi i mršavi. Moj otac je kuvar, tako da sam odrastala okružena ukusnom hranom – i verovatno sam oduvek jela malo više nego što je trebalo. Ponekad sam baš mrzela svoje telo, nikad to nije bilo telo koje sam želela. Nisam se osećala prijatno u sopstvenoj koži, nisam se osećala prijatno zbog onoga ko sam.

To je, naravno, imalo uticaja na moj svakodnevni život – ako nisam mogla da nađem pravu odeću koja bi zadovoljavajuće pokrila moje telo, ostajala bih kod kuće umesto da izađem. Onih dana kad sam se osećala posebno debelo, javila bih na posao da sam bolesna. Mrzela sam samu ideju suočavanja drugih ljudi sa mojim telom u kupaćem kostimu ili bikiniju – zato nikad nisam išla na plažu ili bazen. Raskinula sam 2012. godine sa dečkom koji me je prevario i mrzela sebe zbog toga, ali onda sam pronašla časove fitnesa na kojima je bilo najbitnije da se zabavljate i ne budete strogi prema sebi. Na tim časovima sam nekako naučila više da cenim sebe.

Reklame

Stvarno žalim što sam protraćila tolike godine opsednuta time koliko mrzim svoje telo. Nedavno smo organizovali takmičenje na poslu – pošaljete svoje fotografije sa Instagrama, a najboljih 10 bude okačeno na kuhinjskom zidu. Ja sam poslala svoju golu fotografiju, slikanu otpozadi u javnom kupatilu u Malmeu, u Švedskoj. Takve slike nisu ništa posebno za većinu ljudi, ali je za mene to bila ogromna pobeda. Plakala sam kad sam poslala tu fotografiju.

Rasmus Veltc Nilsen, 27, vaspitač

Žalim što nisam studirao u inostranstvu kad mi se za to ukazala prilika. Izabran sam za studentski program u Australiji zajedno sa bivšim cimerom – ja sam studirao danski, on ekonomiju. Proveli smo nekih osam ili devet meseci organizujući čitavo to putovanje i sve smo unapred pripremili kad je on odjednom odustao da bi otišao da studira nešto drugo. U tom trenutku sam prosto odbacio čitav plan zato što nisam smogao snage da kroz sve prolazim sam.

Sada znam da je to bila greška. Nikad nisam umeo spontano da uskočim u nešto novo, ali to putovanje moglo je da me nauči štošta, na primer, kako da stanem sopstvene dve noge, kako sam da donosim sopstvene odluke a da ih previše ne analiziram.

Ponekad kad pokušavam da donesem neku veliku životnu odluku ili se raspravljam sa nekim – odjednom osetim da u sebi nosim nešto nerazrešeno. Da postoji nešto što je trebalo da uradim ali nisam. Taj nekadašnji cimer je nedavno otputovao u inostranstvo na šest meseci u sklopu svojih novih studija. Otišao je tamo sam i upravo se vratio. Sada razmišljam da otputujem u Južnu Ameriku na dobrovoljni rad na šest meseci – ako budem mogao finansijski to da izdržim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu