Fotografije stvari iz detinjstva koje odrasli nisu mogli da bace

Neki ljudi imaju ozbiljan problem sa puštanjem stvari. Neki od njih završe na TV-u u emisiji u kojoj ljudi koji opsesivno-kompulsivno čiste ulaze u njihove kuće i pozli im samo kad vide stvari koje su nagomilane, zato što će „sigurno biti korisne u nekom trenutku u budućnosti". Znate već, stare daske za peglanje, ogromne komade oštrog metala, pojedinačni brisači – i tako te stvari. Korisne stvari.

Ali to su ekstremi. Većina nas skuplja stvari na svoj način, bilo da je čuvanje u „kutiji za uspomene" punoj starih školskih knjižica koje pogledate možda jednom u 15 godina, ili čuvanje nekog predmeta iz detinjstva od koga ne biste podneli da se odvojite. Pitala sam nekoliko ljudi da ponesu sa sobom te predmete u foto-studio da bih ih slikao i pitao zašto ne mogu da se rastanu od tih stvari.

VICE: Šta je tvoj predmet?

Majk: To je bade-mantil, kupila mi ga je mama, i sad ga imam već 22 godine, ako ne i 23 ili 24.

Zašto ga još uvek imaš?

U suštini, kad sam bio mali nisam mogao da spavam osim ako nije bio mrkli mrak. Čak i mali tračak bilo kakvog svetla mi ne bi dao da spavam. I da bih ovo prevazišao, uvek bih spavao sa nečim preko lica – i to nešto uvek je bio bade-mantil. Bio je lep osećaj; praktično je kao peškir, i zato što je nošen toliko puta postao je tako mekan. Ako ovaj bade-mantil stavim preko očiju, odmah sam ćao.

To je razlog zašto sam ga zadržao – i dalje to radim, ali zato što je bade-mantil toliko ofucan, više nije tako dobar osećaj. VIše nema smisla. I tako samo skinem bilo koju majicu koju nosim i napravim od toga zavesu preko očiju. Šteta je, stvarno. Pomalo je tužno. Ljudi to vide kao "ćebence", a to je slika koja je pomalo smešna za odraslog čoveka. Nema veze sa emotivnom utehom, zaista; to je čisto zbog činjenice da volim da mi je nešto preko očiju. Ali pošto ga imam tako dugo, ne bih ga odbacio sada. Imaću ga do kraja života.

Šta je predmet?

Oba: Slipknot novčanik na lancu. Kupila mi ga je tetka kad sam imao 13 godina.

I koliko dugo ga imaš?

Dvanaest godina. To je skoro isto vreme koliko već ne jedem meso. Ovaj novčanik na neki način predstavlja moj pojas nevinosti za vegetarijanstvo.

Zašto ga još uvek imaš?

Jednostavno, ne bih želeo da ga se otarasim. Mislim da bih se onda osećao kao da sam se otarasio dela sebe. Bio sam veliki fan Slipknot-a i bacio sam sve dukseve, džempere i majice, ali ovoga nikad ne bih mogao da se otarasim.

Postao je koristan ponovo, ipak; ponovo ga nosim. I postoji nekoliko razloga za to. Prvo, znam da je smešno. Bio sam u dragstoru i primetio da mi se ljudi smeju. Pomislio sam, "Zašto meni?" bio sam u Brajtonu, pa sam počeo da mrzim Brajton. Onda sam shvatio da je to bilo zato što sam preturao po svom Slipknot novčaniku. Smejali su mi se zato što sam odrastao čovek koji pretura po Slipknot novčaniku u potrazi za sićom.

Drugi razlog je zato što je praktično. Lanac je prikačen za mene, što znači da ne mogu da ga izgubim. Izgubio sam pet novčanika poslednjih godina, i tako sam ga vratio iz mrtvih u pokušaju da se ponovo povežem sa ne-glupim sobom. Kad sam bio čist.

Šta je tvoj predmet?

Ela: Brojanice koje sam dobila za pričešće, kad sam imala osam godina.

Zašto ih još uvek imaš?

Dobila sam ih od dede. Imam čudan odnos prema katoličanstvu – krštena sam i prošla kroz sve svete tajne; odgajana u tom stilu, iako čak i nisam verovala odmah dok nisam mogla da razumem. I dalje ih imam da me podsećaju na moju porodicu, koji su i dalje veliki katolici, i oni su nekako greškom povezani sa mnom. Brojanice su uvek bile u mojoj fioci.

Čudna stvar u vezi sa tim kad ste odgajani kao katolkinja je to da čak i da sam potpuna nevernica, svaki put kad stvari ne idu svojim tokom, pomislićete, "Hmm, možda…" Tako da to što ih imam, na neki način je uteha. Moja baka i dalje prosipa svetu vodicu svaki put kad napuštamo Irsku.

Kakva je to lobanja?

Ijan: To je lobanja jelena.

Kako si došao do nje?

Našao sam je u šumi. Sakupljao sam lobanje i kosti i stvari kad sam bio baš mlad. Pravio sam svoju kolekciju od toga. Većinu njih sam bacio zato što su moji roditelji nisu bili za to da imam delove mrtvih životinja u kući, ali je ovo ostalo.

Bila je vrlo crvljiva kad sam je našao; mislim da je ostalo malo nečega u moždanoj šupljini, i može da se vidi da ga je nešto žvakalo, jer ima male tragove zube na vrhu. Ali to nije neka stvar koja te brine kad si klinac.

Koliko dugo je imaš?

Našao sam je kad sam imao šest, sedam godina, znači pre oko 17 godina.

I zašto je još imaš?

Mislim da je to uglavnom zbog toga što sam morao da sačuvam nešto iz moje kolekcije koski i lobanja. Pomalo je morbidna stvar da to sakuplja klinac, ali nema mnogo stvari da se radi na selu. Na neki način, to je pomalo sentimentalno za mene; to je nešto sa sela, podseća me na to gde sam odrastao. Prati me gde god da odem.

Zadržala si violinu?

Mari: Da. Išla sam u muzičku školu, tako da sam to baš ozbiljno shvatala. Klavir mi je bio glavni instrument, ali violina mi je bila drugi predmet. Klavir je i dalje kod moje porodice u Japanu; violina mi je manja, i onda je nosim sa sobom – nešto što mogu da zadržim, čak i da ne sviram na njoj.

Kad si počela da sviraš?

Kad sam imala osam godina, što je za nekog ko odrasta u azijskoj porodici prilično kasno. Počela sam sa veličinom ¼ i onda sam konačno došla do standardne veličine. Violina je zapravo nemačka – obišli smo mnogo antikvarnica da bismo je našli. Mislim da je napravljena 1847. Ima oznaka unutra, ali je malo zarđala.

I koliko si imala kada si dobila ovu?

Kad sam imala 11 godina. Svirala sam na njoj do svoje 18-e, ali sam onda počela da imam problem sa tetivama. Nije korišćena oko 9 ili 10 godina od tad.

I kako to da je još uvek imaš?

Čak i da ne mogu da je sviram, i dalje volim instrument. Ima mnogo muzike koje bih sada svirala da mogu. Mislim da kad bih htela da je prodam, osećala bih kao da odlazi deo mene. Imate fizičku povezanost sa instrumentom. Odrastate sa instrumentom, koji vam razvija telo; to je dvosmerna veza. Ne bih rekla da je odvajanje od nje kao raskid sa dečkom, ali bi osećaj bio kao da veliki deo mene odlazi.

Pa šta je ovo?

Majkl: To je Laku-Noćko, moj plišani meda.

Kad si ga dobio?

Dobio sam Laku-Noćka od kućnih prijatelja kada sam imao manje od godinu dana. Mislim da su mi prve reči koje sam izgovorio bile „laku noć", i onda sam nastavio da ih izgovaram kad sam zgrabio ovog mališu, i tako mu je ostalo ime.

Koliko dugo ga imaš?

Dvadeset pet godina, mislim.

I zašto ga nisi bacio?

Hmm, zbog utehe koju mi pruža kad sam sam u krevetu i kad mi je hladno. Ponekad kad ljudi prenoće, moram da ga sakrijem ispod kreveta zato što ne želim da ga ljudi vide. Neko ga je našao jednom i bilo je baš čudno, zato što su počeli da mašu njim u krevetu.

Baš i nisam nešto povezan sa svojim detinjstvom – ne vraćam se u prošlost gde sam odrastao, jer su moj prodali kuću. Otkako sam otišao, sa 18 godina, nisam se tamo vraćao i nemam ništa od stvari iz tog perioda. On je kao neka jedina veza sa celim mojim detinjstvom i sav je sladak i mazan.

Šta je tvoj predmet?

Beki: To je zlatni lanac koji je nekad pripadao mojoj majci.

Kako je završio kod tebe?

Mama mi je umrla kad sam bila tinejdžerka. Našla sam ga na stočiću sa njene strane kreveta i od tada ga nosim svakog dana.

Koliko dugo ga imaš?

Oko osam godina.

Kao sećanje na tvoju mamu?

Meni je lepo da imam osećaj kao da nosim deo nje sa sobom svakog dana. Mislim da, zato što ga nosim svakog dana otkako se to desilo, da me čuva. Uvek moram da znam da je sa mnom. To mi daje osećaj da sam i dalje povezana sa njom, čak iako je to samo ogrlica. Postao je dao mene i bila bih izgubljena bez njega.

Šta je tvoj predmet?

Kejt: Stara zarđala potkovica koju je nosila „Birdi", 12-ica. Zvali smo je Birdi (ptičica) zato što kada je skakala, letala je kroz vazduh.

Koliko dugo je imaš?

Ovo je možda jedna koja je otpala tokom jahanja i bačena je kada ih je kovač menjao. U svakom slučaju, to je bila stara, pa sam odlučila da je zadržim.

Koliko dugo je imaš?

Od svoje devete godine, znači 27 godina!

I zašto je i dalje imaš?

Zato što je bila veći deo mog života. Odrasla sam na selu – moj deda je bio farmer koji je jahao na farmi da bi obilazio životinje i useve; imao je konje, koje je voleo i sa kojima je pričao. Oni su imali karakter – bili su njegovi prijatelji.

Moja mama nas je ohrabrivala da jašemo kad smo imali dovoljno godina da brinemo jedni o drugima i kad smo bili dovoljno jaki da nosimo kofu vode. To me je nerviralo kad sam bila baš mala, ali kad sam imala sedam godina shvatila sam da sam bila u stanju da nosim jednu. Birdi je postala centar mog života sledećih sedam godina, dok je, nažalost, nisam prerasla kad sam napunila 14 godina.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu