Gde i zašto studenti iz Srbije volontiraju u inostranstvu

Većinu mladih u Srbiji uhvati muka na pomen volotiranja jer gomila poslodavaca pod tim pojmom uvaljuje izrabljivanje, odnosno neplaćen rad, a sve zato da bi "učinili mladima da steknu iskustvo". Kako je to samo plemenito, skoro kao i pravo volontiranje. Srećom, još uvek ima onih koji su entuzijastični pri pomenu ove reči.

Neki od tih ljudi iskoristili su priliku da leto tokom studiranja provedu u nekom od brojnih volonterskih kampova u zemlji i inostranstvu, umesto da pokušavaju da skupe te večno nedostižne mesece radnog iskustva kod alavih poslodavaca.

A kako smo uopšte došli do te organizovane ideje da neki mladi ljudi putuju, da bi besplatno tokom letnjeg perioda u Meksiku bili babice zelenim kornjačama, bavili se baštovanstvom i organskom poljoprivredom u Češkoj i Belgiji ili u Berlinu rekonstruisali staru fabriku u prostor za umetnike?

Krajem Prvog svetskog rata nastao je prvi radni kamp, kada se grupa ljudi iz različitih zemalja okupila u Holandiji i odlučila da urade nešto kako bi sanirali velike posledice rata i da utiču na otklanjanje pravih razloga konflikta. Pjer Seresol bio je omladinac koji je predložio je da se okupe volonteri iz zaraćenih zemalja da bi zajedno obnovili jedno malo francusko selo koje je bilo teško oštećeno u ratu. On je imao ideju da mladi ljudi dok zajedno rade, jedu i odmaraju se, jedino tako zaista mogu da razumeju onog drugog i da nauče nešto od njega, na način koji nijedna druga aktivnost osim međunarodnog volonterskog radnog kampa ne može da pruži.

Sa tom idejom, već 27 godina funkcioniše Volonterski servis Srbije, kao sektor Mladih istraživača Srbije koji se bavi međunarodnom razmenom volontera i omogućava studentima iz Srbije da budu deo ovih programana od kojih najviše možete da saznate mogućnostima koje volonterski kampovi pružaju.

Razgovarali smo sa nekoliko studenata koji su nam ispričali kako je izgledalo njihovo iskustvo u volonterskim kampovima i zašto su odlučili da plate put kako bi pomagali zajednici nekih drugih zemalja.

Kako je izgledao tvoj boravak u kampu i zašto si se baš odlučila za Nemačku? - Najteži je uvek prvi korak. Odvažiti se da sam kreneš na put. Sa malo novca, bez znanja o tome šta te očekuje, kako ćeš i sa kim živeti naredne dve nedelje. Sa dozom straha i uzbuđenja.

Prve dve nedelje juna sam provela u Marburgu, malom univerzitetskom gradu u Nemačkoj. Zadatak na ovom kampu bio je renoviranje kuće i ulepšavanje dvorišta, dok je nekoliko volontera svaki dan ostajalo u kuhinji, kako bi pripremali hranu za volontere, kao i za decu iz susednog kampa. Najviše četiri sata dnevno smo provodili radeći, dok je ostatak dana bio rezervisan za šetnju, učenje jezika, i razne društvene igre.

Moj prvi i najvažniji motiv za odlazak bio je usavršavanje jezika. Oduvek sam želela da dobro naučim nemački i da znam da li se uopšte snalazim u okruženju gde se taj jezik koristi svakodnevno. Pored toga, želela sam da kvalitetno provedem slobodno vreme koje imam, da malo promenim okruženje, iskočim iz rutine i upoznam se sa time kako žive moji vršnjaci iz drugih zemalja.

Najsnažnijii utisak ostavili su ljudi, tačnije drugari iz kampa. Toliko različiti, a toliko slični - Kina, Južna Koreja, Rusija, Česka, Italija, Grčka, Meksiko… Pored hiljada kilometara koji nas dele, na kraju se radujemo istim stvarima, muče nas isti problemi, imamo isti smisao za humor, ne govorimo istim jezikom, ali se savršeno dobro razumemo.

Da li bi radije bila u Srbiji na plaćenoj praksi ili volontirala u inostranstvu? Šta si dobila od volonterskog kampa i da li bi preporučila drugima?

- Uvek bih pre otišla da volontiram u inostranstvu, nego radila plaćenu praksu u Srbiji, jer široko iskustvo koje dobijam u internacionalnom kampu nikako ne mogu dobiti u svojoj zemlji. Okej, možda na praksi dobijaš profesionalno usavršavanje, ali na kampu učiš kako da budeš praktičan, da se snalaziš, kako da komuniciraš i bez govora, širiš vidike, prevazilaziš sopstvene barijere i stičeš prijateljstva na drugim krajevima sveta… Ako pogledamo finansije, opet je računica prosta, jer ono što zaradiš kao praktikant dovoljno je za osnovne troškove života. U volonterskom kampu o tim troškovima ne moraš ni da brineš, a svakog dana bićeš u drugom restoranu, bilo da je u pitanju kineska, francuska ili neka druga kuhinja.

Svakako bih ponovila kamp i nadam se da ću se uskoro upustiti u neku novu avanturu.

Savet: Krenite u istraživanje kampova što pre, dok imate više slobodnog vremena. Ne čekajte da se neko smisli da pođe sa vama, da sakupite veću količinu novca, ili da završite školu, fakultet.

Kakvi su tvoji utisci iz kampa i da li su ti ispunjena očekivanja?

Sa poslednjeg kampa sam se vratila 21. juna, bila sam u Španiji, u malom mestu Altea, koja pripada Alicante-u. Posao je bio ekološki, uklanjali smo japansku biljku iz reke Rio Algar koja se uliva u more. Ova japanska biljka ugrožava ostale zaštićene biljke, i može samo ručno da se uklanja, i iz tog razloga ovaj kamp se održava četiri puta godišnje.

Za volontiranje sam se odlučila prvenstveno zbog putovanja, naravno. Želela sam da vidim nešto šire od Balkana. Ali posle prvog kampa, shvatila sam da od ovakvog načina putovanja dobijam mnogo više, a iznad svih tih iskustava i znanja, koje sam dobila, na prvo mesto bih stavila međunarodna prijateljstva.

Najveći utisak mi je uvek ostavljao povratak kući. Od onog momenta rastanka od ljudi koji su ti bili porodica poslednje 3 nedelje, kao i od divnih lokalaca koji bi toliko bili zahvalni našem trudu, pa sve do onog osećaja da sad mogu ceo svet da osvojim, i da granice ne postoje, posle znanja i iskustva koje sam dobila u samo 3 nedelje.

Sa druge strane, meni lično, najteže je padalo putovanje do kampa. Kroz ceo taj proces oduvek me je pratio neki strah od svega toga nepoznatog. Od sitnih stvari, kao što je pitanje da li ću stići na autobus ili voz u nepoznatoj zemlji koji me vodi do odredišta, pa do toga kako će uopšte izgledati te moje 2-3 nedelje avanturističkog međunarodnog kampa.

Upravo sam se vratila sa svog trećeg kampa, i mislim da će se moja putovanja bazirati samo na ovakva, jer mi turistička više nisu zanimljiva, iz razloga što ne donesem toliko stvari, uspomena, promena, i saznanja o nekoj zemlji kao što to dobijem od kampa.

Šta bi savetovala nekome ko se opredeli za ovu varijantu provođenja studentskog leta?

Ako žele, onda ih bodrim u tome da se nikako ne predomisle! A kad odu, dobiće svoju malu avanturu, nova saznanja - kako o sebi tako i o svetu! Mnoga vrata vam se otvaraju kroz ovakvu aktivnost, mnoge nove ideje, želje i potrebe. Upoznajte sebe kroz avanturu!

Koja su ti bila zaduženja i šta je bilo najinteresantnije tokom volonterskog kampa?

U 2014. sam bio u Francuskoj, malom gradiću nadomak Pariza, kao deo organizacije lokalnog festivala. Naš posao je bio da, između ostalog, osmislimo program, dekorišemo grad i napravimo performans za publiku. Prijavio sam se da bih isprobao nešto novo, i da bih iskoristio priliku za obilazak Pariza o kome sam toliko slušao. Na kraju se ispostavilo da je to bio delić onoga što mi je volontiranje u inostranstvu pružilo. Najjači utisak je apsolutna promena svesti, koja se zadrži i dugo posle završetka kampa. Način na koji se za 21 dan povežeš sa ljudima za koje do tad nisi ni znao da postoje je neverovatan. Zato mi je najteže pao povratak. U periodu od tri nedelje ljudi tamo su tvoja familija, kamp je tvoja kuća, a engleski je jezik kojim se služiš. Pamtiću duge noći pored vatre koje su sastavni deo svakog kampa. U jednom trenutku se okreneš i Britanac svira ukulele, Kubanka gitaru, dok Argentinac udara po bubnjevima. Ti i tvoj novopečeni ortak iz Finske pevate pesme na Francuskom jer je Meksikanki to simpatično. To i performans koji smo posle tri nedelje pripreme odradili - 5000 lokalaca oko nas radoznali da saznaju ko su ti stranci što su došli u njihov mali gradić i pomerili granice. Plaćena praksa u Srbiji ili volotiranje u inostranstvu? Da li bih radije bio ovde na plaćenoj praksi? Pa i ne baš, emocije koje postoje i situacije koje se dese tokom kampova su daleko bogatije od onih koje bi se doživele kada bi u pitanju bio strog radni odnos. Svakako, novac je uvek potreban, ali iskustva ostaju sa nama mnogo duže. Voleo bih celog života da leti idem u radne kampove. Savet za one koji se razmišljaju da li da se prijave?

- Ne slušajte ljude koji volontiranje vide kao čin izrabljivanja bez nadoknade. Internacionalni kampovi su jedna od onih stvari koje menjaju životnu perspektivu i daju neki viši smisao, a shvatanje tog koncepta počinje tek nakon što se upustite u to.

Koliko se tvoja predstava o volontiranju u inostranstvu uklapala u ono što si doživela?

Ja sam bila u Meksiku, u državi Mioćokan, u avgustu 2015. Moj posao u kampu je bio podučavanje dece na engleskom, interakcija sa meštanima u okolnim selima, obilazak i pomoć socijalno ugroženim selima i donošenje sadnica u plastenike, pomoganje oko pripreme hrane sa lokalnim stanovništvom kao i svakodnevno druženje.

Želela sam da volontiram da bih upoznala kulturu i način življenja u drugoj zemlji za koju većina ljudi ima preko medija potpuno iskrivljen prikaz. Osećaj otići turistički, prema mom mišljenju - to je kao da stavite povez na oči i obilazite ono što vam kažu. Volontiranjem dajete svoj doprinos nekom društvu, živite u njihovim kućama, delite istu hranu i prihvatate navike okoline, što je zaista predivno.

Kada govorim o tome šta je bilo najteže, to je svakako odlazak u nepoznato, sve ostalo se ne može reći da je bilo i približno teško. Ali toplina ljudi mi je ostavila najveći utisak, pa se sve teško zaboravi.

Tvoj savet za nekog ko želi da se upusti u ovu avanturu?

Ukoliko želite da dođete do spoznaje sebe i upoznavanja drugih ljudi, a pritom ste druželjubivi i volite da putujete, svako trebate otići u kamp. Upamtite ni jedna zemlja nije onakava kako je zamišljate ili vidite na vestima. Savet koji je mene vodio do toga da se otisnem sama u daleku zemlju je svakako :"Ne dozvolite da tuđi strahovi postanu vaši, ako postanu nikad nećete uspeti".

Kako je izgledao tvoj boravak u volonterskom kampu i zašto si se za to odlučila?

Na prvi kamp sam otišla još u srednjoj školi, to je bio tinejdžerski kamp u predgrađu Pariza. Posao nam je bio da učestvujemo u sređivanju lokalnog parka, farbanje ograde, čišćnje zida, malterisanje i slično. U principu ništa teško - više smo farbali jedni druge nego ogradu, ali posao je bio završen na vreme. Na drugi i treći kamp sam otišla u Belgiju. Prvi kamp u Belgiji bih izdvojila kao do sada za mene najvažnije iskustvo jer je posao bio rad sa ugroženom grupom ljudi. Tu smo čuvali decu azilinata, uglavnom iz Afrike, dok su oni bili na poslu. Smeštaj nam je bio takođe u azilu, i ostatak slobodnog vremena smo provodili isto sa azilantima i decom . Među njima je bilo žrtava silovanja, maltretiranja, rata, neki su došli sa porodicom, a neki sami i svi oni su želeli da počnu novi život u Belgiji.

Na drugi kamp u Belgiji sam otišla jer mi je u tom trenutku karta do Brisela bila najjeftinija, a i kamp mi se uklapao u oblast interesovanja. Radili smo na gradilištu zajedno sa ostalim zaposlenima, puno radno vreme i jednom nedeljno na organskoj farmi sa koje smo se snabdevali hranom. Belgijanci su dosta napredniji od nas po pitanju održivosti građevinskih materijala i tehnologjje, tako da je i ovaj kamp za mene bio jedno veliko iskustvo i neka vrsta prakse s obzirom da studiram arhitekturu.

Pre prvog kampa samo samo želela da otputujem negde na leto, a onda mi je drugarica predložila da vidimo šta sve ima na sajtu Mladih istraživača Srbije. Ali kada jednom otputuješ na kamp u inostranstvu jednostavno moraš opet i opet i svake godine. Jer čar kampa nije samo posao koji tamo naučiš da radiš i osećaj da si leto proveo eto radeći nešto korisno, već kontak sa volonterima iz ostalih krajeva sveta.

Šta je bilo najteže?

Na kampovima do sada mi još ništa nije bilo teško. Možda jedino snalaženje na aerodromu kada sam putovala na prvi kamp, pa smo u povratku kući drugarica I ja propustile avion. To je bio haos s obzirom da nismo bile još punoletni građani, pa nismo mogle ni da nađemo hostel do sledećeg leta. Onda su nam volonteri iz francuske volonterske organizacije pomogli da dođemo do autobuske stanice i uhvatimo poslednji autobus za Beograd koji je bio tog dana.

Plaćena praksa u Srbiji ili volontiranje u inostranstvu?

Pre bih volontirala u inostranstvu, za plaćen posao ima vremena. Kada volontiraš, jedino plaćaš put do kampa, a hranu I smeštaj imaš obezbeđene za dž, ali u tom trenutku ti i ne treba više od toga. Ja sam na poslednjem kampu potrošila manje od 100 evra za tri nedelje, uglavnom na ulaznice za muzeje, vozne karte I suvenire u vidu piva i čokolade, haha. I to je čak puno, ako si skroman možeš da prođeš samo sa troškovima prevoza.

Da mogu celu godinu bih provela putujući po kampovima. Nažalost, obaveze oko faksa mi to ne dozvoljavaju, ali planiram čim ga završim da neko duže vreme provedem na kampovima u inostranstvu.

Savet za buduće studente volontere?

Da ne nose puno stvari,mogu poneti sapun za pranje odeće i da je kamperski ranac mnogooo praktičniji od kofera.

Pratite VICE na Twitteru, Facebooku, Instagramu