Kako snimiti seriju bez budžeta i prodati je Netfliksu

Tim "Gonzo" Rajan, Nik Maher i Pavel "Parv" Džareki

Pre četiri godine smo se nas trojica — Nik, Parv i ja (Gonzo) — potrpali u tojotu korolu koja je jedva bila u voznom stanju i krenuli na put širom Sjedinjenih Država. Želeli smo da snimimo dokumentarnu seriju koja nas vodi duboko u razne, bizarne supkulture ove zemlje. Nešto kao Luj Teru samo bez britanskog šarma. Šest meseci smo spavali u šatorima pored autoputa i preživljavali na najboljim menijima brze hrane koji koštaju samo jedan dolar.

Tako se ne snima televizijska emisija, a kamoli serija koju odabere nacionalni emiter, a potom i svetski napopularniji servis za onlajn prikazivanje filmova i serija, Netfliks. Ali onomad kad je započela produkcija prve sezone Neplanirane Amerike, bili smo dovoljno naivni da mislimo kako će sve na kraju doći na svoje mesto. Postoji "pravi" način da se snimi televizijska serija, a postoji i naš način: sa budžetom bukvalno za pet minuta Kuće od karata možete da proputujete celu zemlju i snimite tri čitave sezone.

Neplanirana Amerika je nastala uz pivo za vreme "srećnog sata", kada smo odlučili, naprečac, da od svog novca finansiramo šestomesečno snimanje u Sjedinjenim Državama. Nas trojica smo radili zajedno na televiziji godinama i umorili smo se od pravljenja "sadržaja" koji će zadovoljiti misiju nekog brenda ili se uklopiti u prolazni trend. Sudbina je htela da postanem tehnološki višak svega nekoliko dana nakon našeg radnog sastanka uz pivo, što mi je obezbedilo novac i šut u dupe preko potrebne za putovanje preko okeana i početak snimanja.

Snimanja tačno čega, nismo znali. Samo smo bili uvereni da ćemo uspeti da napravimo nešto bolje od onoga što smo štancovali do tada. Momci su skupili svoj deo budžeta uštedevši na kiriji kampovanjem po dvorištima prijatelja i koristeći naše kreditne kartice do limita. Nismo imali kameru, nismo ugovorili nikakve intervjue, niti smo imali bilo kakvo voditeljsko iskustvo. Nismo imali ni plan A, a kamoli plan B.

Na putu po Sjedinjenim Državama, mi smo bili kompletna ekipa. Ljudi ispred kamere obično nisu i oni iza nje. Odsedali biste u lepim hotelima i svako od vas bi svakog dana imao najmanje 100 dolara za hranu kako biste ostali zdravi snimajući šesnaest sati dnevno. Ali ne i mi. Zaboravite na udobnost odvojenih soba, spavali smo zajedno u šatorima, na kaučima, na podu. Za nas je rasipništvo bilo provesti noć na mestu pod imenom "Banana bungalovi" — što je egzotičan opis hostela punog pijanih australijskih turista. Ako ćemo pravo, i mi smo najčešće bili prilično ušljemani.

Nakon što smo završili snimanje, nas trojica smo se vratili u Australiju da sve to izmontiramo. Umesto tima za post-produkciju, imali smo oronuli radni sto u ćošku prijateljeve kancelarije i stari mekbuk na samrti. Naraciju pilot epizode snimili smo u ostavi za čistače. Našeg ton-majstora mogli smo da platimo samo flašom ukradenog škotskog viskija (od naših roditelja, tako da nije protivzakonito).

Da je australijska televizija SBS2 videla naš "montažni prostor", sumnjam da bi kupila pilot. Štaviše, zapravo nas je odbila kad smo joj se prvi put obratili. Serija se navodno nije "uklapala u program". U poslednji čas smo iz čistog očaja, posle šest meseci nutkanja serije svima bez rezultata, odlučili da ih pitamo ponovo. Srećom, SBS je u međuvremenu ustanovila da njihova publika želi više "avanturističkih serija o putovanjima i kulturoloških dokumentaraca". Pun pogodak. U pravo vreme, na pravom mestu.

Lova nije bila velika. Bila nam je dovoljna da kupimo nekoliko pristojnih kompjutera i izmontiramo ostatak prve sezone. U martu 2014. godine, dve i po godine otkako je serija nastala uz nekoliko tura piva, Neplanirana Amerika je prvi put puštena u etar. Bili smo prilično zadovoljni kad smo u prvoj epizodi videli špicu sa svojim imenima. Na naše veliko iznenađenje, serija je postala mali hit. SBS2 je brzo odobrila ne jednu, već još dve sezone. Sledeću sezonu smo snimili uz luksuz da možemo sebi da priuštimo kamermana. Ali dnevnica za hranu i dalje nije bila ni blizu 100 dolara.

Kod kuće i dok smo uveliko radili na montiranju druge sezone, stigla nam je vest da je seriju za međunarodno prikazivanje kupio Netfliks. Videli su prvu sezonu i kupili prava za nju, kao i za drugu i treću sezonu, na neviđeno. Iako je SBS International usisao veći deo novca u sklopu svog ugovora za distribuciju, i dalje smo bili van sebe od sreće. Upravo smo se bili vratili sa višemesečnog putovanja ispunjenog neobičnim trenucima i susretima, a taj trenutak je bio posebno nadrealan. Našu malu "uradi sam" seriju odjednom će strimovati ljudi širom sveta.

I evo šta postignete u životu kad prodate tri sezone neke televizijske serije: uznapredovao sam od života sa svojim roditeljima do sobička iznad trošnog bara. Parv je sa kampovanja u tuđim dvorištima prešao na život u kombiju. Nik se sa kauča u kući svog prijatelja preselio na kauč u našoj kancelariji. Iako se slike naših glupih glava emituju u sobama za opuštanje širom planete, i dalje za ručak moramo da delimo sendviče od metar. Uz malo sreće, nećemo još dugo čekati na novac koji navodno dolazi s uspehom (dajte nam tu slatku gotovinu od Kuće od karata, Netflikse!). Nismo, međutim, seriju snimali zbog novca. Želeli smo da promenimo status kvo. Dobili smo to i još mnogo toga više.

Na seriji i dalje radimo po principu "uradi sam". Kabina za snimanje naracije je i dalje u ostavi, naša kancelarija je i dalje ispunjena nameštajem koji smo našli kraj puta. Neplanirana Amerika ne bi postojala bez povlastica za prijatelje i činjenice da smo nas trojica na svakom koraku radili posao za osmoricu. Kad se sad osvrnem, zapravo sam šokiran da nismo odustali. Jedino što nas je teralo da idemo dalje bila je nada da je i drugim ljudima muka od gledanja pevačkih, plesačkih, kuvarskih, građevinskih serija kao što je nama bilo dok smo ih snimali. Neplanirana Amerika je sve što smo mogli da ponudimo u zamenu. Smislili smo prilično bezbednu strategiju ulaganja svega što imamo na samo jednu kartu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu