Sa kim bih volela da budem sahranjena
Život i smrt

Sa kim bih volela da budem sahranjena

Ni groblje na Lešću nije za odbacivanje, ni po poziciji, ni kao izvorište potencijalnih kandidata za post-mortem zajednicu.
23.4.17

Gornja fotografija Aleksandrija Ajduković

Nešto me u zadnje vreme opseda, što nema veze sa godinama. S kim ću leći u isti grob, povezano je sa ljubavnim dilemama, aktuelizovanim svakom posetom groblju.

Tačnije, fotkama parova koje ni smrt nije uspela da razdvoji. Propratni stihovi su vrsta ranije utemeljenog međusobnog zaloga odanosti. To je ono za čim čeznem.
A sa ovim mojim parnjakom, sve deluje privremeno. Bez ikakvih planova, čak i na dnevnom nivou, a kamoli dugoročnijih. Kako on rešava stvari, ispada da je bolje da on ode prvi, a na mene padne organizacija potonjih obreda. Ali, bez njegove makar i prećutne saglasnosti, izdvajanje iz ličnog miljea delovalo bi agresivno, pa čak i nasilno.

Reklame

Šta ako bi on radije među svoje pleme, ili, kakav je osobenjak, na livadu?
Ako bi se intimno pre složio sa idejom da ga pokopaju sa flašom, ili monitorom kompjutera, ili špilom karata, pa da i nakon kraja sve bude zajebancija?
Ja sam po ovom pitanju dramatično ozbiljna, pa razmatram sve opcije koje bi imale makar privid pripadnosti.

Što se moje umrle rodbine tiče, mogu da biram kome ću da se pridružim u smislu mnoštva kombinacija. Idem li sistemom logike, najbolja krajnja adresa mi je majčin kolumbarijum.
Gospodska lokacija – Novo groblje, komšiluk prefinjen, nešto iznad Aleje počasnih građana. Ritual savremen – kremacija, pristup ekološki – štednja prostora.
Pa opet, kad stanem ispred te majušne mermerne ploče, ispred izbledele slike, maltene ništa ne osećam. Ni ljutnju što se samoubila, ni krivicu što sam svojim bezobzirom možda tome doprinela.. ni žalost, ni naročitu bliskost. U našem burnom odnosu, uvek uz ciku i vrisku, a ponekad i uz fizičko koškanje, ništa nije ostalo prećutano. Šta više, izgovorena je i neka mimo neophodnog.

Zato bi moje ko-prisustvo u tih ni četvrt kvadrata betona, bilo krajnje neumesno. Idem li za geografskim smislom, nešto niže počivaju baba i deda, sa očeve strane, blizu grobljanskog izlaza. Jedva da ih pamtim po nečem značajnom za svoje bivstvovanje. Kod njih me je dovodio otac, razveden od majke, svake prve subote u mesecu,pod stresom nepostojanja ideje šta bi sa mnom sve to vreme. Punih pet sati mesečno. Tu, kod njih me je čekao kasni ručak, obično pohovani pileći batak, i, posle, napolitanke. Jela bih na pola apetita, smešila se kurtoazno, i čekala kraj posete.  Deda je kad padne veče navijao časovnik, da označi da se približio fajront. Stoga, da se uguram među ovo dvoje stranaca, bilo bi još neprikladnije, jer ih jedva i živa obilazim.

Uostalom, i ne bi bilo mesta na ploči da mi se ugravira ime, a kamoli prilepi fotografija. Za ambiciozniji smeštaj namenjeni su rozarijumi, prizemne kasete za četiri spaljene, pa u urne met'ute osobe.

Reklame

Da testamentom uredim da me sahrane u društvu familije mog bivšeg muža, takođe pokojnog, takođe ne ide. Sigurno bi bilo posthumnih sudskih okršaja da mi se poslednja želja ospori.
Jer, nekako imam utisak da mi pretekli ostatak Pakijeve rodbine (takav mu je bio nadimak), nije oprostio što sam ga napustila. A, sve i da jeste, em je grob prebukiran, em nema smislene veze da se tu umuvam.
Babu mu nisam ni poznavala, ujaka jesam, ali me on vazda zajebavao. Ili mi "tepao"- Oliva, aludirajući na moje često histerično "Pakiii", ili, kad sam jednom došla u krznenom kaputu, za mnom dobacivao "bunda, bunda, bunda". Kao, ja sam skorojevićka, to je hteo da poruči.
Ružno je reći, ali plašio me je i iritirao. Ja njega samo ovo drugo. Dapače, možda bi se povampirio da me spreči da se tu opružim.  Njegova sestra, Pakijeva majka, rekla bi, možda, koju meni u korist, ipak sam preuzela brigu o njenom jedincu, ali se zna da je muškarac oduvek bio neprikosnoveni autoritet u srpskim kućama.


Pogledajte film Šuma za samoubistva u Japanu


A tu bih se "ćutala" kao svoj na svome, više no na drugim novogrobljanskim punktovima. Za tu humku kraj čempresa vezuju me brojne uspomene. Što starije, to lepše i bezbolnije. Šta ću i među humke jednog od zagrebačkih memorijala običnih, ničim zaslužnih građana, osim što su postojali? Gde je pobegla moja maka, majčina majka, od mog pubertetskog obešenjaštva. Moj prvi i jedini uzor ikada. Mora da joj još zlopamtim što me prepustila ocu, čim naglašavam manjak njenih doprinosa potomstvu. Uostalom, u Zagreb neću, ne iz lokal-patriotizma, već što slutim da ću da skončam tamo gde sam i rođena. Zato mi pogled gravitira ka beogradskim grobljima.

Kod teče Bobana mi ne pada ni na kraj pameti da počivam. Ne što mi nije bio gotivan, već što tek tu nemam šta da tražim kod tolikih pretendenata na ovo prestižno grobno mesto. Koje bi se dalo i preprodati, da se pitaju neki od tečinih naslednika.  Uz to, morala bih da se objašnjavam sa tetkom, što mi poslovično ne uspeva. Nismo na istoj talasnoj dužini, premda mi je najbliža živa srodnica. Šta ću, jebiga! Mada sam delimično kriva što nisam produžila lozu, bar pod prezimenom Nikoletić.  To i jeste okosnica mojih muka. Misao da baš ništa i niko neće ostati za mnom.

Ali, umreti se mora, to je jedino sigurno. Čak se i uvezani propisi daju izvrdati, pa mi se može da kalkulišem kom bi se mrtvacu najrađe privolela. Ni groblje na Lešću nije za odbacivanje, ni po poziciji, ni kao izvorište potencijalnih kandidata za post-mortem zajednicu.
Odatle puca pogled na Dunav, moje omiljeno pribežište. Od vremena kad je tu položen Mile, Pakijev ćale, uspelo je da zazeleni novoposađenim krošnjama. I da se otpaci svedu na minimum.
U najelitnijem delu Lešća večno počiva moj otac Srboljub. Jedva nasmešen na slici. Njegova žena, a moja maćeha Coka, s mukom je pronašla ovekovečeni trenutak izlaženja iz uloge ozbiljnog i sveznajućeg.

Bio je to momenat njihovog venčanja, kada se valja makar napeti za osmeh.  Takav nam je bio i suživot, stalno u nekoj tenziji. Prvo u znaku pretvaranja da sam ono što bi on voleo da budem, a potom u sasvim suprotnom smeru.  Jedini tren kad smo bili bliski jeste dolazak na njegov odar. I jedini kad mi je zaličio na ljudsko biće, a ne na uvaženog direktora. Bilo bi nam tesno i u večnoj kući, šut s rogatim ne može, ma ko sebe kakvim smatrao. I Coka bi, u toj skučenoj jami, opet postala njegova supruga, a ne moja trenutno najbliža, iako bez biološkog konteksta. Puna razumevanja, prijateljica. Postala bi opet usplahirena "devica", friško udana, kao druga strana venčane, već postavljene fotografije.

Osim tog nesaglasja naravi, moje uvaljivanje u njihov grob bio bi trajni spomenik sopstvenog neuspeha. Da formiram svoje gnezdo, da nađem čoveka s kim ću biti u beskraju. Izgubljena između dogmatske vere u vaskrsnuće i gomile praznoverica i predrasuda. Smrti se više ne plašim ni u smislu samoće. Postajem spremna za promenu zakona o tretiranju pepela, o mogućnosti da se on raspe, što pojedinca dovodi u prirodan oblik stvari: i sam, i u mnoštvu kojekakvih.