Drama zbog koje kultni film "Heathers" umalo nije stigao u bioskope

Prethodno objavljeno na Broadly-ju.

Da ne bude zabune, Voters kaže da nastavka nema i neće ga nikad biti. Ali kad ga je Vinona Rajder nedavno spopala na nekom fensi holivudskom prijemu i zahtevala nastavak, on je ovo na brzinu smislio. Par meseci kasnije, sve je već zaboravio kad ga je Rajder pronašla na sasvim drugoj zabavi i rekla mu: „Pričala sam sa Meril Strip, kaže da hoće da glumi u nastavku.“

„Smrtonosna privlačnost“ uskoro puni 30 godina, a izdavač Arrow Films godišnjicu obeležava ovog avgusta re-izdanjem filma za UK tržište i kućne bioskope u 4K formatu. To bi bio dovoljan povod da napišem ovaj teksta, koji sam realno planirala od kako sam po prvi put pogledala taj film 1997. godine. „Smrtonosna privlačnost“ je prekrasno perverzna: krvožedni tinejdžeri; serijske ubice; kostimi, bože kakvi kostimi; dijalog; Kristijan Slejter kao Džek Nikolson za siromašne; otrovna satira; baštenski kriket.

Ova niskobudžetna crna komedija iz 1988. prati četiri srednjoškolke iz malog mesta u Ohaju – tri se zovu Heder, četvrta je Veronika. Hedersice su kapriciozne zloće. Veronika se smuva sa problematičnim samotnjakom po imenu Džej Di (Slejter) pa joj se ogadi cena koju mora da plaća za popularnost u srednjoj školi. Veronika i Džej Di zajedno ubiju sve tri Hedersice, ali usput inspirišu čitav niz (samo)ubistava u Vesterburg školi. Kad se već kul devojke ubijaju, zašto ne bi i svi ostali?

Vremenom, pošto sam film više puta odgledala, razvila sam teoriju o „Smrtonosnoj privlačnosti“: taj film danas ne bi bilo moguće snimiti. On satirično obrađuje nasilje u školi, psihičke probleme, maloletnička samoubistva i poremećaje ishrane, nežno kao čekićem. U doba društvenih mreža, kada je sablazan zarazna kao herpes u školi, zar bi pošalice na temu silovanja i side preživele montažu?

„Bili smo tako mladi, mislili smo da će se film sigurno distribuirati ako smo ga već snimili“, seća se režiser Majkl Leman.

„Smrtonosna privlačnost“ bio je njegov prvi dugometražni film, što važi i za scenaristu Votersa. Upravo zbog tog naivnog pogleda na studijsku produkciju, njih dvojica su se usudili da ostanu verni crnom humoru Votersove vizije. „Tada nismo imali osećaj, kakav danas svi imaju, da se mora ispoštovati standard političke korektnosti“, priča Leman. „Niko nam nije rekao da se ne sme snimati tako mračan film, ni da neće biti emitovan po bioskopima.“

Danas su stvari ipak drugačije. „Sad studio sve nadgleda vrlo pažljivo,” objašnjava on.

„Ja sam u to ušao potpuno naivno“, priseća se Voters svog debija. „Mislio sam OK, samo napišeš scenario kako misliš da treba, i posle neko po tome snimi film. To ljudima niko ne kaže unapred, poseno početnicima, pa ni ne znaju da je ta neiskusna naivnost u stvari izuzetno moćna sila.”

Leman smatra da je „Smrtonosna privlačnost“ uspela delimično zahvaljujući tajmingu. „Uleteli smo u trenutku kada se snimalo sve i svašta, tek se otvaralo novo tržište kućnih bioskopa, pa smo mogli da se provučemo neopaženi.“

Bilo da je početnička sreća ili hrabrost u pitanju, „Smrtonosna privlačnost“ je stigla u bioskope. Posle je po njemu napravljen još i istoimeni mjuzikl, ali ostali pokušaji da se popularni film oživi nisu uspeli. Najavljena TV serija naišla je na toliko poteškoća kao da su producenti doručkovali tumore mozga. Prvo je trebalo da krene sa emitovanjem 7. marta, ali Paramount je pomerio premijeru na 10. jul u znak poštovanja prema žrtvama februarskog masakra u Parklandu. U maju se odigrao novi, ovog puta u Teksasu, pa je studio odlučio da se serija odlaže do daljnjeg.

Leman i Voters žale zbog problema na koji nailaze njihove kolege u TV produkciji, ali smatraju da bi satirom moglo da se razotkrije koliko je malo Amerika izmenila svoj stav prema oružanom nasilju tokom tri decenije od originalnog filma. „Ludilo, ako mene pitate“, kaže Leman povodom odlaganja. „Takve projekte bi trebalo emitovati upravo zato što se ista vrsta nasilja dešava u stvarnom svetu. Njihov pogled na stvari važan je za razvoj javne rasprave.“

Ipak, snimiti film nije bilo lako ni u ono vreme. „Ljudi mi često prilaze i kažu da bi takav film danas bilo nemoguće snimiti, ali stvar je u tome da je i onda bilo nemoguće!” smeje se Voters. Studio je zahtevao da se kraj filma izmeni: u originalnom scenariju, Džej Di je trebalo da digne u vazduh celu školu, a matursko veče bi se održalo na onom svetu.

„Borili smo se svim snagama za takav rasplet“, seća se Leman, „ali šef studija New World Pictures koji nam je film u startu odobrio i potpuno nas podržavao, pogledao nas je u oči i rekao: „Izmenite kraj, inače ništa od filma.“

U čemu je bio problem? „Ako bukne škola“, imitira Leman ovog producenta, „mi time govorimo deci da je OK da dignu školu u vazduh, da je OK da se ubijaju. Ako se makar jedno dete posle filma ubije, krv će biti na našim rukama.“

Leman i Voters su prevrtali očima, ali su na kaju pristali. U konačnoj verziji, Veronika zaustavi Džej Dija pre nego što digne školu u vazduh, pa on na kraju ubije samo sebe. „Voleo bih da je ostao originalni kraj, sasvim ironičan, bilo bi mračnije i na neki način perverzno optimistički”, priča Leman.

Sa vremenom, priča o dešavanjima iza kulisa poprimila je mitske razmere, nalik na neke od Veronikinih snova. Jedna od tih urbanih legendi kaže da je agent Vinone Rajder pao na kolena i molio je da odbije ulogu. (Rajder je ovo potvrdila za Entertainment Weekly). „Nismo imali iskustva u poslu, a film je bio niskog budžeta”, objašnjava Leman.

Još jedna glasina tvrdi da je Lizan Folk (Heder Meknamara) slagala producente povodom svog godišta. Danas se smeje kad je to pitam: „Jesam slagala!“ Bilo joj je 23, a lik iz filma imao je 18. „U to vreme su tinejdžere u filmovima redovno glumili tridesetogodišnjaci, izgledalo je suludo", objašnjava Folk. „Odeš u bioskop, pogledaš, i odmah kažeš: pa molim vas, kakav je to tinejdžer.”

Leman je na audicije za ulogu Veronike izveo pola mladih glumica u Holivudu. „Heder Grejem bila mi je prvi izbor, ali njenim roditeljima se nije svideo scenario.” Votersov favorit bila je Dženifer Koneli, ali ni nju roditelji nisu pustili. Kim Voker, koja je na kraju igrala glavu Heder (Čendler), dobro je čitala lik Veronike, ali Leman nije hteo da joj prepusti tu ulogu jer je tada bila u vezi sa Slejterom, pa se mislilo da bi to moglo da joj oteža nastup. (Oni su raskinuli tokom snimanja, a Slejter i Rajder su kasnije nakratko bili zajedno.)

Sve se poklopilo kad je Rajder došla na audiciju. „Bila je idealna za tu ulogu“, objašnjava Leman. „Izuzetna mlada žena, strašno pametna, društveno svesna, a i znala je šta to znači patnja. Odrasla je na severu Kalifornije, u hipi porodici, u školi su je deca maltretirala jer je bila drugačija, iz neobične porodice, pa je mogla da se poistoveti sa likom Veronike. Autsajder, a opet lepa, talentovana, i pametna. Umela je da prepozna ko su žrtve a ko mučitelji.“

„Smrtonosna privlačnost“ je jednim delom tako ubedljiva zato što je – na stranu bombe i ubistva – prilično realno predstavlja stvari. Neke tinejdžerke zaista jesu čisto zlo. Srednja škola zaista može da deluje kao zatvor, sa jedinstvenim zatvorskim žargonom. Voters je za školu osmislio jedinstven rečnik koji i danas koriste fanovi filma: very kao pridev, jealous much kao retorsko pitanje.

„Insistirali smo na određenoj stilizaciji, na ritmu govora, mislim da je efektno ispalo“, kaže on. Mnogi greše utoliko što pokušavaju da snime kako klinci u datom trenutku pričaju po školama. Ja sam hteo da vanvremenski efekat, a to sam mogao da ostvarim samo izmislivši fiktivni sleng.“

Jezik na stranu, Folk smatra da je film ostao popularan zato što su teme kojima se bavi još uvek relevantne. Koji tinejdžer nije nikad maštao kako se sveti svojim mučiteljima? „Bio je to prvi film koji se bavio dečijim samoubistvima, vršnjačkim nasiljem, telesnom disforijom, samopovređivanjem, oružjem, a sve to je radio iz perspektive crnog humora, dakle bilo je mesta da se čovek ozbiljno zamisli oko tih tema i dođe do svog zaključka“, kaže ona. „Svi ti problemi za današnje tinejdžere još uvek postoje, oni i dalje imaju potrebu da smisle ko su, gde im je mesto, na šta su spremni da pristanu a a šta ne. Praktično su vremenski neograničena pitanja kojima se film bavi.”

Izašla na kraju nova verzija ili ne (trenutno je nude drugim TV mrežama), Votersu je drago što film star tri decenije još uvek može da privuče publiku. „I dalje se divim činjenici da je nekako ostao u svesti javnosti”, kaže on.

Ali snimiti kultni film iz prvog pokušaja, i to ima svoju cenu. „Prolazio sam kroz razne faze, govorio sam sebi, majku mu, nikada ništa bolje nećeš napisati. Danas razmišljam prosvećeno pa kažem sebi, šta ima veze, bar si napisao Heathers," otvara srce Voters. „Strašno je teško snimiti film, posebno baš na način na koji želiš. Možda je bilo prerano, ipak. Možda bi mi više prijao uspeh da je došao posle deset mukotrpnih godina.”