Misterija "Džona Biblije“, serijskog ubice koji nikad nije otkriven

Tog četvrtka, 22. februara 1968., dvadestpetogodišnja Pat odlučila je da ode "na ples“ u lokalnoj Mažestik sali. "Na ples" se u to vreme u Glazgovu često išlo. Sve velike plesne dvorane, od Alberta preko Mažestika do Lokarna i Plaze, mogle su da zadovolje raznorazne potrebe i očekivanja. Ali najpopularnija i najozgloglašenija dvorana bio je Barouland u Galouzgejtu. Iako je originalno krenula u Mažestik, Pat se iz nepoznatih razloga predomislila i zaputila upravo tamo.

Četvrtak je bio poseban u Baroulandsu: "tajno“ večernje okupljanje za ljude preko 25 godina starosti na kom je diskrecija bila zagarantovana. Mnogi od posetilaca nisu zvanično nikad ni bili tamo, bar ne ako biste ih sutra pitali. Koristili su se pseudonimi, venčano prstenje se na ulazu skidalo, a noći su bile posvećene usputnoj intimi – kako bi se gosti malo odmorili od pritiska svakodnevne kuća-posao rutine. Pat bi ljudi nekad pitali o Sandijevom ocu, ali njoj je mrzelo da im objašnjava. Vazduhoplovni desetar Aleks živeo je u Linkolnširu; još se nisu razveli, ali više puta su o tome razgovarali.

Te večeri, Pat je bila u Baroulandsu sa pićem u ruci, i počela da merka posetioce. Osmatrala je, čekala, i slušala muziku. Nedaleko od nje našao se izvesni gospodin srednjih dvadesetih godina, možda ipak nešto bliže tridesetoj. I on je vrebao već neko vreme. Zgodan je, pomislila je ona, sa tom riđom ili svetlo smeđom kosom (teško je odrediti u polumraku). Razmenili su osmehe, učtivo proćaskali, i uputili se ka plesnom podijumu.

U narednih par sati, Pat mu se posvetila dušom i telom.

Patrišino telo je pronađeno pre 50 godina. Džon Biblija nikad nije izašao pred lice pravde.

Umesto toga, tokom godina se razvila urbana legenda čak i danas prisutna u mašti žitelja Glazgova. Ubistvo je pratila najveća policijska akcija u istoriji Škotske, da bi kasnije usledile javne rasprave, tekstovi, osumnjičeni, knjige, dokumentarci, amaterska spekulacija, kafansko mudrovanje i građenje mitologije. Nalik američkom Zodijaku, ova krimi misterija ostala je sve do danas bez jasnog narativnog zaključka i rešenja.

Nekima je ovo postalo značajnije pitanje od tri nerešena ubistva mladih žena, simbol pojave veće nego što se u prvi mahniti mah moglo naslutiti. Uspomena na divljačko, nasilno doba Glazgova, pre nego što je na silu ovučen u moderno doba, kada je i dalje bio poznat po urbanim straćarama, po uličnim bandama, po višem stepenu industrijalizacije ali i većem broju ubistava nego u gradovima te veličine u susednoj Engleskoj. Ovu viziju lokalne prošlosti izneo je Endru O‘Hejgan u svojoj prvoj knjizi pod naslovom "Nestanak“, objavljenoj 1994. Sa druge strane, za neke ljude, o kriminalu nije imalo ništa da se kaže ili napiše.

Međutim, Džon Biblija bio je nešto drugo. Njegova ubistva imala su težinu presude. Nisu bile nesrećne posledice kafanskih ili porodičnih tuča, ni izolovanih kriminalnih obračuna. Bili su to zločini višeg reda, nekako van modaliteta nasilja prihvaćenih u tom vremenu i prostoru. Teško ih je bilo klasifikovati, jer su podložni beskrajno raznovrsnim interpretacijama. Njegova ubistva su bila moć i predumišljaj u najčistijoj mogućoj formi. Nasumične smrti bilo je lako shvatiti, ali ovako nešto ne.

Termin "serijski ubica“ odnosi se na petparačke književne serijale iz 19. veka, odnosno američke stripske iz sredine dvadesetog. "Ubistva prate isti šablon, baš kao i Flaš Gordon stripovi, sve se ponavlja u nedogled. Tako se lako razvija interesovanje javnosti.“ Zanimljivo je, kaže Dr Lajnes, uporediti taj fenomenom sa porodičnim nasiljem kojim se on dugo bavio a koji mediji vrlo retko isprate. "Čovek bi pretpostavio da će slučaj oca koji je pobio celo svoju porodicu odjeknuti širom nacije kao horor priča, ali to je retko slučaj. Uzrok tome je činjenica da nema nastavka; priča je okončana pre nego što je i počela, se je gotovo. Nema misterije."

Džon Biblija je zato sušta misterija, kao poručena što se tiče štampe. Senzacija puna skandaloznih detalja i neponovljivih gadosti. Sam nadimak su bar delom izmislili upravo mediji, na osnovu detalja vezanih za treće i poslednje ubistvo: Helen Patok (29) je sa sestrom Džini 31. oktobra 1969. u 8:30 izašla na piće i tračarenje u lokal na Kent Stritu koji se zatvorio u deset, pa su sestre produžile u Barouland.

Džordž Patok, muž žrtve, nije se protivio da Helen u pratnji svoje sestre izlazi bez njega na ples. Znali su šta se dešava po takvim mestima, čuli su za ubistva Patriše Doker i Džemime Makdonald - nju su našla deca u napuštenom stambenom bloku na Mekit Stritu 16. avgusta 1968. – ali ipak, život mora da se živi.

Sve što je usledilo – i praktično sve što se o ubici saznalo iz prve ruke – poteklo je iz izjave koju je Džini dala policiji tokom sledećih par dana, koju je štampa beskrajno prenosila mesecima i godinama.

Devojke su se ubrzo po dolasku u Barouland razdvojile. Džini je prišao muškarac sa kojim je po svom običaju neumešno flertovala. Ime mu je bilo Džon, građevinski radnik iz dalekog južnog mesta u predgrađu po imenu Kaslmilk. Plesali su, popili piće, pa još nekoliko pića. Helen je u blizini pušila i nadgledala sestru.

Ubrzo je i njoj prišao uglađen gospodin, visok oko oko metar sedamdeset i pet. I on je tvrdio da se zove Džon, ali to ga nije izdvajalo od većine prisutnih, ali je nosio sako na jednostruko kopčanje i plitke kožne čizme. Imao je atraktivne iako oštre crte lica, a prednji zubi su mu bili blago nepravilni. Govorio je upadljivo skraćenim dijalektom srednje klase. Džini je kasnije navodno istakla da "Nije bio klasičan Baroulands tip. Tamo je većina neotesana ili pijana, ali on je bio ljubazan, fin, učtiv, kulturan."

Došlo je vreme za fajront, ljudi su počeli da grabe kapute i zovu taksi. U jednom trenutku je automat za cigarete progutao novac kojim je Helen pokušala da kupi paklicu Embassy Blue. Njen Džon je počeo da diže dreku, da traži da razgovara sa upravnikom, da kritikuje i ustanovu i goste. Dok su izlazili, devojkama je naglasio da njegov otac kaže da su "ovakva mesta leglo nemorala“.

Razgovor u taksiju imao je religijske konotacije. Građevinac Džon nije hteo više da se druži sa njima, pa je otišao kući noćnim autobusom; policija nikad nije uspela da mu uđe u trag. Biblija Džon je nastavio da sestrama besedi o Seltiku, Rendžersu, i "ženama preljubnicama“. Da bi promenila temu, Džini ga je pitala kako će proslaviti novogodišnje praznike. Rekao je da nema nameru da slavi, već da se moli.

Nekako su došli na temu usvajanja dece. Džon je rekao da nema ništa protiv toga, pomenuo Mojsija - verovatno Knjigu izlaska po kojoj je on kao beba nađen u šipražju. Džini je imala loš osećaj zbog tih Starozavetnih aluzija. Džon je insistirao na tom da taksi prvo nju odbaci do kuće u Jokeru, pa tek posle da se vrate do Helen u Skotstounu, zapadnom predgrađu Glazgova.

Helen su sledećeg jutra pronašli samo nekoliko metara od kuće, na adresi Erl Strit 129. Iste rane, ista metoda – jedine razlike bili su sanitarni ubrusi ispod jedne ruke, tragovi sperme na čarapama i ugriza po telu. Znaci borbe bili su evidentni: nije se lako predala. Istraga je pala u jurisdikciju rečne policije, pod komandom policijskog potpukovnika Džoa Bitija. Ovaj promućurni ali konzervativni detektiv dobro je znao sa čim ima posla. Ubrzo su se javnosti obratili na naslovnoj strani škotskih dnevnih novina:

Tabloidi su ovo jedva dočekali, pa su preduzimljiva piskarala ubrzo ubici nadenuli ime "Džon Biblija“. Čist zicer iz žurnalističke perspektive: dramatični, praktično stripski nadimak kojim se efektno slika surova realnost. To je stari trik – Džon Biblija, Trbosek Jorkširski, Davitelj iz Safoka. Nadrealna patina preko nepojmljive svireposti. Uskoro je usledio još jedan sloj kada je objavljena čuvena policijska slika u boji – Džo Biti je insistirao, Džini Vilijams se prisećala, a anonimni diplomac Akademije lepih umetnosti u Glazgovu je odradio sve ostalo.

Podrugljivog pogleda, sa aurom potisnute apokaliptične zlobe, slika je više podsećala na moderni prikaz đavola nego na racionalan istražni metod. Slično smo videli u slučaju još slavnijeg ubice Zodijaka, kao i u nedavno rešenom Golden Stejt slučaju. Vizualna predstava postaje suštinski deo mitologije i drame koja prati seriju ubistava. Prizori su neobični, skrpljeni iz nepotpunog sećanja pod ogromnim pritiskom.

Nekima je Džon Biblija bio dobra prilika, čest slučaj kad su ubistva u pitanju. Prilika za osvetu javnim iznošenjem optužbi bez ikakvih posledica. Naravno, neki su ljudi možda i nesvesno grešili. Mrak je, popili ste koju, možda vam se učini da je čovek na autobuskoj stanici ima smeđu kosu i mrlje na rukavu – ko zna, možda su od skorele krvi. Ipak, mnogi su iskoristili priliku da se osvete drevnim zakletim neprijateljima. Ima nezaboravnih primera, poput onog poslovnog čoveka koji je unajmio tim istražitelja da u slučaj uvuku njegovog druga iz škole, koji je tada živeo u Holandiji.

Ljudima se svugde priviđao Džon Biblija; od pabova do vozova do glavnih gradskih ulica. Nije im ni bilo bitno gde ubica zaista vreba. Stvari su se toliko iskomplikovale da je policija počela da izdaje potvrde ljudima kojima je garantovala da oni provereno nisu Džon Biblija.

Potera se ubrzano razvijala: 920 doktora i zubara ispitano je na osnovu zapažanja Džini Vilijams po kom je ubica imao nepravilno formirane prednje zube. Saslušano je više od 400 frizera i berbera u nadi da će se neko od njih setiti upadljivo riđe kose, i 260 krojača kojih su možda skrojili atipično kontintentalan sako bez duplog kopčanja. Sve ovo su pokušali, a rezultata nigde. Džini se takođe setila da im se Džon hvalio kako je ubacio u rupu iz prve, pa su golf klubovi širom zemlje počeli da sastavljaju spiskove svih članova koji su ikada to postigli. Ukupno je saslušano 5,000 osumnjičenih, a svi su bili oslobođeni sumnje već u prvoj godini istrage.

Ali Džon Biblija nestao je bez traga posle ubistva Helen Patok, pravo u urbanu mitologiju i maštarije javnosti.

Pitanja su me vodila do osobe koja mi kaže da bi mogla da me dovede u kontakt sa porodicom jedne žrtve, ako želim da razgovaram sa njima. Ali kome bi to pomoglo, pitam se? Otvarati stare rane, pominjati majke ili bake koje nikad nisu ni znali, podsećati ih na godišnjicu koju ne bi da obeležavaju. U knjizi koju su objavila dva uporna tabloidna novinara pod naslovom "Džon Biblija: Lov na ubicu“, pogovor sadrži izjava Dejvida, sina Helen Patok, koji je te 1997. imao 28 godina, a majku nije zapamtio.

"Ubio bih ga", rekao je reporterima. "Hteo bih da pretrpi bol koji je moja mama pretrpela. Ubica na slobodi a ja nemoćan da išta uradim, teško mi je da se pomirim sa tim. Kao da nije ni postojao: ne mogu da se odreknem majke."

Neke od aktera ipak bi bio previd ne kontaktirati. Džo Džekson, mladi detektiv u vreme ubistava, tokom godina je istrajno radio na slučaju dok se frustracija gomilala. Par decenija kasnije postao je policijski potpukovnik, da bi se zatim penzionisao tokom devedesetih.

Nedelju dana mi je trebalo da stupim u kontakt sa njim. Učtiv je ali oštar. Muka mu je od ove teme. Toliko godina istih pitanja, istih misli – nema više šta da doda, nema novih detalja. Ipak, tokom telefonskog razgovora kao da je smekšao. "Hajde onda, recimo u petak u deset prepodne", kaže on. "Adresa je sledeća, skuvaću kafu, nemoj da kasniš."

Nikoga u ono vreme nisu poštedeli ni sumnje ni ispitivanja, kaže on u svojoj bašti tog već pretoplog letnjeg jutra. A svi oni mladi lepi detektivi koji su došli da rade na slučaju, pitam ja, nije valjda Džo Biti i na njih sumnjao? Momčići crvenkaste kose, blistavog pogleda i neurotično oštrog nosa.

Kaže da je osetio da Bitijev pogled i njih ispituje, razmatra sličnosti sa opisom ubice, procenjuje šansu da su baš oni kivi. Možda je to paranoja, ali kako biti siguran dok je serijski ubica na slobodi. Što je više vremena prolazilo, to su očaj i manija rasli. Ubrzo su počeli da se oslanjaju na savete parapsihologa i čitača misli, paranormalnih hohštaplera koji bi možda mogli da odrade posao koji uobičajene procedure nisu mogle. Čuveni holandski vidovnjak Gerard Kroase čak je dobrovoljno priložio svoj profil ubice.

Džo Biti se uzdao u činjenice i opsesije. Nije trpeo da mu se neki zameri ili ga iznenadi lošim vestima, posebno ne od inspektora-novajlija. U slučaju Džona Biblija, ništa nije dovodio u pitanje – niko nije vrednije radio na tom slučaju od Bitija, niko nije pretrpeo toliko od posledica ubistava, osim možda članova porodica. Apsolutno je verovao u Džini kao svedoka i kao istražnog aduta. "Jednom prilikom je rekao da će Džona Bibliju prepoznati čim ga bude video, da će odmah znati čak i u kom džepu više voli da drži sitan novac", priča Džo Džekson sa nevericom. Biti je imao apsolutnu veru, ali vera nije dovoljna da bi se ubistvo rešilo.

Džekson kaže da mu ni danas nije svejedno. I dalje ima utisak da je istraga od početka bila osuđena na propast. Iako priča o Bitiju sa velikim poštovanjem, ne štedi ga kritika. Sve vreme je izgledao kao da "pokušava da se proslavi preko ovog slučaja". Svakako je bio genijalan detektiv, ali ne i bezgrešan. Procedure su se zaobilazile, na štampu se previše oslanjalo. "Nemoj mi ti sad zameriti", kaže početkom razgovora, "ali reporteri su nam smetali bar koliko su nam i pomagali."

Pominje "Plesni odred za hvatanje Džona Biblije", tim od šesnaest detektiva koji su po zadatku krstarili Baroulandom za slučaj da se ubica uprkos svemu vrati. "Zvuči glupo, ali možda je pomoglo. Štampa je o tom pisala, ubica je svakako znao da ga čekamo, ali bar smo tako garantovali bezbednost." Kad mu pomenem da je misterija ostala nerešena, Džekson me prekida. "Siguran sam da je uhvaćen. Znaš na koga mislim."

Kluk je pronađena 2006. ispod dasaka katoličke crkve Sv. Patrik u Anderstonu, delu Glazgova nedaleko od lokacije na kojoj je 1969. bilo pronađeno telo Helen Patok. Ubica je tukao, silovao, i izbo Kluk tako divljački da su i najiskusniji patolozi i detektivi bili šokirani.

Šezdesetogodišnjak Tobin radio je kao domar u crkvi pod lažnim imenom: Pat Maklaflin. Kažu da je bio vredan i blag čovek, povučen, učtiv, rečit. Policija je počela da traga za njim samo par dana posle ubistva Kluk; poslednji je video žrtvu živu, a zatim netragom nestao. Slika domara plasirana je u javnost peko televizije, a pet minuta kasnije telefoni su počeli da zvone. Građani su prepoznali lik, ali ne i ime. Znali su ga kao Pitera Tobina, izuzetno opasnu osobu.

Još par dana kasnije, Tobin je pronađen u londonskoj bolnici gde se prijavio pod lažnom zdravstvenom pritužbom. Medicinska sestra ga je prepoznala i pozvala policiju. Forenzički je dokazano da je ubio Anđeliku Kluk, ali to nije bilo sve. Tobin se u crkvi krio kao begunac jer je 2005. bio izdat nalog za njegovo hapšenje: neovlašćeno je napustio svoje prebivalište u Pejsliju i tako prekršio uslove Akta o nasilnim seksualnim prestupnicima; na ovaj spisak dospeo još 1994, kada je bio osuđen na 14 godina zatvora zbog dva slučaja silovanja i nanošenja teških telesnih povreda. Ova krivična dela počinuo je u Havantu u Hempširu, u stanu u kom je živeo sa četvorogodišnjim sinom.

Džo objašnjava da malo ko počne da ubija tek sa šezdesetak godina. I drugi su izneli istu tvrdnju – profesor Dejvid Vilson, jedan od najpoznatijih kriminologa u zemlji, prvi je uočio paralele između Tobina i nekih aspekata ubistava Džona Biblije.

Fizička sličnost Tobinovih fotografija iz mladosti i čuvene skice Džona Biblije, opsednutost verom, seksualna devijantnost i nasilje (Tobinove tri bivše žene su listom prijavljjivale nepodnošljiva iskustva u braku sa ovim šarmantnim sociopatom), čak su obojica imali blago iskrivljene prednje zube. Tobin je odrastao u Glazgovu, gde se zna da je redovno posećivao plesne dvorane, posebno Baroulands u kom je upoznao svoju prvu suprugu. Ubistva su se okončala iste godine u kojoj se on preselio u Brajton i tamo otpočeo novi život.

"Već smo ga imali u sistemu," kaže Džo Džekson i navodi da je Tobin tokom pedesetih robijao u Borstalu zbog krađe i falsifikovanja. Ipak, nekako je uspeo da im se izmigolji iz mreže tokom masovne histerije i lova na Džona Bibliju tih šezdesetih godina.

Slutnje profesora i penzionisanog detektiva pokazale su se užasavajuće ispravnim. Tokom pretrage Tobinovih prethodnih rezidencija u Margejtu i Batgejtu, pronađeni su ostaci još dva leša: Viki Hamilton i Dajna Maknikol, dve mlade žene nestale 1991 godine. Nema potrebe da ponavljamo tehničke detalje ubistava.

Tobin danas služi doživotnu robiju u zatvoru Soton kod Edinburga. Sudija Menzes ga je tokom prvog suđenja opisao kao "zlu osobu“ – ovo niko nije pokušao da ospori. Ipak, Tobinu nije bilo suđeno zbo tri ubistva Džona Biblije, a verovatno je nemoguće išta dokazati danas je su DNK uzorci odavno degradirali. Nagađa se da je Tobin možda odgovoran za još devet nedokazanih ubistava. U zatvoru se navodno hvalio da je ubio još na desetine žena, ali zvanično nije nijedno bio spreman da prizna. Ostalo je zabeleženo kako tu mogućnost komentariše rečima "Jebe mi se [za porodice žrtava]“.

Posle svih tih godina, evo šta čovek misli da je našao. Nekog slabašnog dedu u rasparanom džemperu. Pola veka noćnih mora, ispranih do pogurenog sedog lika crkvenog domara sa srčanom manom. Kako ne biti razočaran? I u Kaliforniji su početkom godine razotkrili svoju babarogu, Golden Stejt ubicu, bio je to ostareli Džozef Džejms Dianđelo, koji je "živeo sasvim prosečno, kao običan čovek" sa ćerkom i unukom u Ouklendu. Istina uvek ispadne manje impresivna od legende.

Zvanično, oni slučajevi još nisu rečeni. Kontaktirao sam škotsku policiju koja me uverava da se "istrage ubistava Helen Patok, Džemime Makdonald, i Patriše Doker još uvek vode kao otvorene, iako se kod takvih slučajeva povremeno obavljaju revizije za slučaj da iskrsnu nove informacije“.

Ja lično sumnjam da bi bilo koji istražitelj danas hteo da se potpiše ispod ovako nezgodno slučaja, odavno stavljenog ad akta. Prošlo je previše vremena. Sav kontekst i sve prateće okolnosti nestali su u dalekoj prošlosti: plesne dvorane, žrtve, čak i sama tekstura grada u kom se sve odigralo. Ako jeste bio u pitanju Tobin, nikom ništa, slučaj rešen. Danas ga opisuju kao uplašenog čoveka koji ne izlazi iz ćelije od kako je 2017. pretrpeo srčani udar. Njegova sposobnost da širi zlo je takođe nestala u prošlosti, iako će posledice njegovog delovanja na neke živote nastaviti da utiču.

Za kraj sam morao da odem na još jedno mesto, mada nisam sasvim siguran zbo čega. Na petnaestak minuta hoda od centra grada nalazi se Anderston. Deluje kao da je dalje jer put oi betonskim potezom autoputa M8 koji probada nekadašnje srce rada. Crkva Sv. Patrika je mala, ni po čemu posebna zgrada od crvenih ciglica, malo po strani od saobraćajne buke. Deluje spokojno i dostojanstveno. Neki čovek sedi ispred i pije čaj, uživa u podnevnom suncu. Danas ne radimo, kaže uz osmeh. Ne znam šta da mu odgovorim. Okrećem se i vraćam živom, bučnom gradu.