Anđela Mujčić je tridesetsedmogodišnja umetnica iz Niša. Diplomirala je slikarstvo na Fakultetu umetnosti u Nišu, specijalizirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a trenutno završava doktorski rad na Fakultetu za umetnost i dizajn. Takođe, predaje na Fakultetu umetnosti Priština - Zvečan kao docentkinja na predmetu slikanje. Anđela se za formu likovnog izraza opredelila za figuraciju, ali sa suptilnim transformacijama tradicionalnog slikarskg jezika. Često se na njenim radovima može uočiti topla doza nostalgije, međutim određeni radovi odišu vrlo radiklanim i preko potrebnim stavovima i kritici društva, koja nam je u umetnosti neophodna.
Reklame
U okviru serijala "Happy place" (Srećno mesto), umetnica je uradila 22 kolaža na kojima je predstavljen isti motiv - ženski reproduktivni sistem. Nastala je za vreme njenog dvomesečnog rezidencijalnog boravka u Cité Internationale des Arts u Parizu.
Pričala sam sa Anđelom o ovim radovima, njenoj inspiraciji i o tome koliko je važan feminizam u umetnosti.VICE: Ćao Anđela, kako je nastala serija HAPPY PLACE?
Anđela Mujčić: Nastala je za vreme mog dvomesečnog rezidencijalnog boravka u Cité Internationale des Arts u Parizu 2016. godine. Serija obuhvata 22 kolaža na papiru, 35x50 cm, na kojima je prikazan ženski reproduktivni sistem, mada ih ja doživljavam kao portrete. Da, to su portreti žena.Serija je nastala iz potrebe da materijalizujem i učinim vidljivim nešto što me je u tom trenutku okupiralo i možda mučilo. Nisam previše razmišljala da li treba i zašto treba da uradim ovu seriju, jednostavno sam je uradila.
Nisam sigurna da je inspirisalo prava reč, osećala sam pritisak u tom trenutku. Kada si žena u određenim godinama koja se nije „realizovala“ po standardima koje konstruiše savremeno društvo, kao i tradicionalno, počinješ da osećaš pritisak i socijalni kapital na vlastitoj koži. On kreće od članova porodice i prijatelja pa do svih ostalih, i tako nastaje zbrka. Međutim, kada se malo izmestimo, distanciramo od ustaljenog života, kao da se otvori neko treće oko. Odlazak u Pariz mi je zaista bio višestruko koristan.
Anđela Mujčić: Nastala je za vreme mog dvomesečnog rezidencijalnog boravka u Cité Internationale des Arts u Parizu 2016. godine. Serija obuhvata 22 kolaža na papiru, 35x50 cm, na kojima je prikazan ženski reproduktivni sistem, mada ih ja doživljavam kao portrete. Da, to su portreti žena.Serija je nastala iz potrebe da materijalizujem i učinim vidljivim nešto što me je u tom trenutku okupiralo i možda mučilo. Nisam previše razmišljala da li treba i zašto treba da uradim ovu seriju, jednostavno sam je uradila.
Šta te je inspirisalo?
Nisam sigurna da je inspirisalo prava reč, osećala sam pritisak u tom trenutku. Kada si žena u određenim godinama koja se nije „realizovala“ po standardima koje konstruiše savremeno društvo, kao i tradicionalno, počinješ da osećaš pritisak i socijalni kapital na vlastitoj koži. On kreće od članova porodice i prijatelja pa do svih ostalih, i tako nastaje zbrka. Međutim, kada se malo izmestimo, distanciramo od ustaljenog života, kao da se otvori neko treće oko. Odlazak u Pariz mi je zaista bio višestruko koristan.
Reklame
Sa druge strane, svedočimo sve većem broju parova koji imaju problema sa zatrudnjivanjem, ili iznošenjem trudnoće. Sa treće strane imamo večito pitanje abortusa, kao jednog od ključnih tekovina feminističke borbe i osvojenih ženskih prava, a koje se ponovo instrumentalizuje, problematizuje i pokušava da uskrati ženama širom Evrope. Sve ove stvari utkane su u ovaj moj rad.
Šta tebi lično predstavlja ovaj projekat?
Moji radovi katkad imaju karakter ispovesti, kad kažeš nešto naglas – osetiš olakšanje. U ovom slučaju učiniš vidljivim ono što je u tebi. Tako da ovaj rad obeležava jednu fazu u mom životu, promišljanje na temu, ipak, ovaj rad nije posvećen samo meni, već i drugim ženama koje se možda osećaju slično i dele slično egzistencijalno iskustvo.
Naziv je namerno dvosmislen, radovi su šareni i veseli, a njegova poruka bi verovatno bila sledeća: Naše telo, pre svega ostalog, treba da bude naše srećno mesto, nezavisna zona, jer u njemu živimo i nemamo drugo, i da je zato svaka odluka koju svesno donesemo u vezi njega, iz sebi znanih razloga, ispravna. Plus, nastao je na mestu koje me je činilo srećnom!Kakve su bile reakcije ljudi na ovu izložbu?
Radove sam prikazala dva puta u Parizu. Open studio je neformalni način prezentacije radova koji omogućuje ovaj program i zaista je odličan. Publiku čine većinom rezidenti (vizuelni umetnici, muzičari, plesači, filmski umetnici…), ali ih posećuje i publika sa strane. To su ljudi svih generacija, iz celog sveta. Meni je svaka reakcija dragocena, a ova je bila osvešćujuća. Moram da priznam da sam bila zaista iznenađena, polovina prisutnih ljudi (onih koji su se usudili da pitaju) nije znala šta je prikazano na radovima (glava bika?), ni muškarci, ni žene, ni žene koje su rađale, tako da je izložba dobila i edukativni karakter. Pozitivne reakcije nosim i iz Niša, gde je izložbom HAPPY PLACE otvoren IV ArtFemine festival 2017. godine.
Moji radovi katkad imaju karakter ispovesti, kad kažeš nešto naglas – osetiš olakšanje. U ovom slučaju učiniš vidljivim ono što je u tebi. Tako da ovaj rad obeležava jednu fazu u mom životu, promišljanje na temu, ipak, ovaj rad nije posvećen samo meni, već i drugim ženama koje se možda osećaju slično i dele slično egzistencijalno iskustvo.
Zašto baš taj naziv?
Naziv je namerno dvosmislen, radovi su šareni i veseli, a njegova poruka bi verovatno bila sledeća: Naše telo, pre svega ostalog, treba da bude naše srećno mesto, nezavisna zona, jer u njemu živimo i nemamo drugo, i da je zato svaka odluka koju svesno donesemo u vezi njega, iz sebi znanih razloga, ispravna. Plus, nastao je na mestu koje me je činilo srećnom!Kakve su bile reakcije ljudi na ovu izložbu?
Radove sam prikazala dva puta u Parizu. Open studio je neformalni način prezentacije radova koji omogućuje ovaj program i zaista je odličan. Publiku čine većinom rezidenti (vizuelni umetnici, muzičari, plesači, filmski umetnici…), ali ih posećuje i publika sa strane. To su ljudi svih generacija, iz celog sveta. Meni je svaka reakcija dragocena, a ova je bila osvešćujuća. Moram da priznam da sam bila zaista iznenađena, polovina prisutnih ljudi (onih koji su se usudili da pitaju) nije znala šta je prikazano na radovima (glava bika?), ni muškarci, ni žene, ni žene koje su rađale, tako da je izložba dobila i edukativni karakter. Pozitivne reakcije nosim i iz Niša, gde je izložbom HAPPY PLACE otvoren IV ArtFemine festival 2017. godine.
Reklame
Ti si feministkinja i učestvuješ u različitim akcijama, zašto je feminizam bitan za umetnost i da li je?
Rodna odrednica u mom radu igra ulogu u definisanju likovnog rukopisa kao ženskog pisma. Moji su radovi lični i intimni, nastali kroz jedino iskustvo koje imam, žensko iskustvo, žensko promišljanje i kao takvi oni pripadaju feminističkoj umetnosti. Ako feminističko podrazumeva lično koje je uvek i političko, moji radovi jesu ogledalo jednog vremena i žena koje u tom vremenu žive i deluju.
Umetnost ima moć da stvari učini vidljim, ukaže na nešto, da skrene pažnju, istakne ih, nametne, u tom smislu možemo reći da je umetnost važna feminizmu, kao i feminizam umetnosti.Na čemu trenutno radiš?
Kako sam se poslednje dve godine intenzivnije bavila pisanjem doktorata, nisam imala puno vremena za praktični rad. Trenutno radim na novoj seriji radova koju sam nazvala Ja sam: Anđela Mujčić. Radovi su realizovani u drvetu, to su trodimenzionalni drveni objekti – ready made objekti. Iz ove serije je za sada prikazan samo jedan rad publici, Ja sam: Žensko, na izložbi – 22. Prolećni anale u Čačku 2018. Neka ostatak bude iznenađenje za 2019. godinu.I za kraj, šta je tvoj Happy Place?
Moj mozak u mom telu, odatle sve počinje.U nastavku pogledajte radove iz ove serije, a za više radova posetite njen sajt:
Rodna odrednica u mom radu igra ulogu u definisanju likovnog rukopisa kao ženskog pisma. Moji su radovi lični i intimni, nastali kroz jedino iskustvo koje imam, žensko iskustvo, žensko promišljanje i kao takvi oni pripadaju feminističkoj umetnosti. Ako feminističko podrazumeva lično koje je uvek i političko, moji radovi jesu ogledalo jednog vremena i žena koje u tom vremenu žive i deluju.
Umetnost ima moć da stvari učini vidljim, ukaže na nešto, da skrene pažnju, istakne ih, nametne, u tom smislu možemo reći da je umetnost važna feminizmu, kao i feminizam umetnosti.Na čemu trenutno radiš?
Kako sam se poslednje dve godine intenzivnije bavila pisanjem doktorata, nisam imala puno vremena za praktični rad. Trenutno radim na novoj seriji radova koju sam nazvala Ja sam: Anđela Mujčić. Radovi su realizovani u drvetu, to su trodimenzionalni drveni objekti – ready made objekti. Iz ove serije je za sada prikazan samo jedan rad publici, Ja sam: Žensko, na izložbi – 22. Prolećni anale u Čačku 2018. Neka ostatak bude iznenađenje za 2019. godinu.I za kraj, šta je tvoj Happy Place?
Moj mozak u mom telu, odatle sve počinje.U nastavku pogledajte radove iz ove serije, a za više radova posetite njen sajt:
