Atina revisited - dvadeset godina od trijumfa Jugoslavije na SP u košarci
Foto: MN Press

FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Atina revisited - dvadeset godina od trijumfa Jugoslavije na SP u košarci

Sećanje na leto koje su obeležili Bodiroga i Rebrača, i reprizu pesme po kojoj je Atina mali grad, a Grci...dobro, nećemo sad o tome.

Kada kažemo reči "košarka" i "Atina", na šta prvo pomislimo? Većina nas će verovatno prvo mislima odlutati do "leta ljubavi" 1995, Đorđevićevih trojki Litvancima, Danilovićevog postera na Sabonisu, Paspalja koji podiže trofej i Hrvata kojima je naređeno s vrha da nema potrebe da slušaju "Hej, Sloveni" (što je dovelo do košarkaške anateme koja je i dalje na snazi). Ovaj turnir, ovaj srednji prst ostatku Evrope sa jasnom porukom "ne može nam UN ništa, jači smo od sankcija", jedna je od najomiljenijih uspomena svakog Srbina koji je bio dovoljno star da to isprati na TV prijemnicima (ili uživo za one srećnije).

Reklame

O toj "prvoj Atini" ispisano je mnogo legendi i ispevano mnogo junačkih narodnih pesama. U godinama koje su za nama, saznali smo šta je Danilović mislio kad se nasmešio posle onog zakucavanja, šta je Đorđević šapnuo Litvancima na klupi, kako su se Srbi i Hrvati družili tamo gde bezbednjaci nisu mogli da ih opaze i sve što ide uz to.

Ali, u naletu svih tih emocija, ljudi pomalo i zaborave da je posle "prve Atine" došla i druga, i to tri godine kasnije. Na današnji dan, devetog avgusta 1998, reprezentacija SR Jugoslavije postala je prvak sveta u košarci - po prvi put otkako se tako zove, i ukupno po četvrti put u svojoj istoriji.

Svako naše svetsko zlato ima svoju legendarnu priču. O onom prvom iz 1970. je čak i snimljen film, ne baš sjajan film ali je snimljen. Manila 1978. inspirisala je Đorđa Balaševića da napiše pesmu o svetskim prvacima. Buenos Aires 1990. ostaje zapamćen malo po tome što je ta reprezentacija bila toliko jebeno dominantna da niko nije mogao da nam priđe na 15 razlike, a malo i po čuvenom incidentu sa šahovnicom koji tek u godinama nailaze dobio na punom značaju. Naravno, zašto je Indijanapolis 2002. bitan ne moram ni da vam objašnjavam. Čak su i neki porazi, poput onog iz 1986. u Madridu protiv Sovjeta, ušli u folklorne motive - meni, da budem iskren, ni posle trideset i kusur godina nije jasno kako smo dođavola ono uspeli da izgubimo ali okej.

Međutim, SP 1998, sa kojeg su se naši košarkaši vratili ovenčani zlatnom medaljom, se nekako izgubilo u svom tom legendarnom diskursu. Drugi pohod na Atinu našao se u "sendviču" između onog prvog, atlantskog srebra i trojke Hrvatima sa jedne, i kaznenom ekspedicijom iz Istanbula i čuda u Indijanapolisu sa druge strane. U Atini 1998. nisu pobeđeni Amerikanci, niko nije dobio 40 u finalu, nismo tukli Hrvate niti smo bili suludo dominantni kao 2001. u Stambolu. Ako sagledamo neki "wow" faktor, turnir u Atini bio je jedan običan, redovni pohod koji se završio titulom svetskog prvaka. Drugim rečima, da se desio Francuzima napisali bi već tri knjige o njemu. Za nas? Stanje redovno.

Reklame

Pa opet, svi smo mi različiti, i svima su nam sećanja drugačija implantirana. Meni, recimo, Indijanapolis ni izbliza ne znači toliko koliko neki drugi turniri, jer sam tokom odigravanja istoga živeo u Belgiji, daleko od svakog vida košarkaškog loženja, i pratio utakmice tako što mi je drug iz srednje na MSN Messengeru davao tekstualni prenos. Slično je bilo i sa Istanbulom iz sličnih razloga. Za Buenos Ajres sam bio nekako premali, za Rim '91 isto.

Ali Atina '98? Za Atinu '98. me ipak vežu mnoga prijatna sećanja. U stvari, za celu tu godinu me vežu prijatna sećanja. Sezona 1997-98 bila je jedna od najplodnijih košarkaških sezona u istoriji Srbije - Zvezda je osvojila kultnu titulu sa Topom, Kuzmom i ekipom i igrala finale kupa Koraća, Partizan je igrao F4 u Barseloni, Beobanka je stala na četvrtfinalu kupa Saporte, juniori SRJ su osvojili svoje prvo zlato u kategoriji igrača mlađih od dvadeset godina (generacija Vese Petrovića, Igora Rakočevića, Jove Stanojevića, Marka Jarića i Dejana Milojevića), a seniori kući doneli trofej svetskog prvaka. U tom kratkom periodu postdejtonske renesanse, leto gospodnje '98. bilo je apsolutni zenit svega, barem iz neke tadašnje perspektive.

Turnir je imao prilično žestoku uvertiru i na nacionalnom, i na internacionalnom nivou. "Plavi" selektora Željka Obradovića krenuli su u Grčku u sastavu u kojem su povrede, oproštaji i tehnikalije izdiktirali određene promene. Tako je Saša Danilović zbog zahtevnog hirurškog zahvata bio primoran da odsustvuje sa turnira, dok je Zoran Savić objavio reprezentativnu penziju nakon uspešnog EP u Barseloni.

Reklame

Jugo-Grci, među kojima su bili tada jedan od najboljih centara Evrope Dragan Tarlać, te izuzetno perspektivni Predrag Stojaković, Milan Gurović i drugi, su još uvek bili pod administrativnom blokadom igranja - Grci su stopirali njihov nastup za našu reprezentaciju zbog dvojnih pasoša i FIBA će u našu korist presuditi tek godinu dana kasnije. Aleksandar Đorđević i Nikola Lončar jesu bili u sastavu, ali su obojica bili roviti i njihov povratak bio je pod znakom pitanja.

Vlade Divac, koji nije igrao u Barseloni, je takođe bio sprečen da učestvuje na turniru zbog jednog od glavnih događaja košarkaške 1998 - obustave rada u NBA iliti "lok-auta". Sindikat NBA igrača spustio je roletnu za sve zaposlenike najjače lige na svetu, pa je tako Vlade morao da gleda "mundobasket" sa TV ekrana. Ono bitnije, međutim, bilo je i saznanje da na to isto svetsko prvenstvo neće otputovati najbolji svetski košarkaši iz Amerike - drugim rečima, lov na zlato bio je otvoren, i barem četiri ekipe su se isprofilisale kao jednaki favoriti.

Rusija je imala paklen sastav, uz bekovsku liniju u kojoj su briljirali prangijaši Vasili Karašev i Igor Kudeljin, ali i jake igrače pod košem poput krilnog centra Sergeja Panova i klasičnog razbijača u vidu Mihajla Mihajlova. Njihova želja za zlatom bila je enormna, jer od raspada SSSR nisu uspevali da osvoje ništa, a par puta (Nemačka '93, Toronto '94) su stali na poslednjim stepenicima.

Reklame

Italija je sredinom devedesetih jahala na talasu svoje lige, tada najkvalitetnije u Evropi. Upliv stranog kvaliteta pomogao je u kreaciji jake baze domaćih igrača, a talentom su prednjačili šuter Karlton Majers, naturalizovani Slovenac Gregor Fućka, bek Alesandro "Kiki" Abio i krilo Alesandro De Pol. Italijani su u Barseloni čak uspeli i da pobede "plave" tokom grupne faze, što je bio prvi poraz naše ekipe od strane jedne evropske selekcije nakon dugo vremena. Naravno, osvetili smo se u finalu.

Grčka je imala izuzetno dobre igrače, i jedan izuzetno veliki problem. Igrači su bili Jorgos Sigalas, Nikos Ikonomu, Eftimis Rencijas, Fragiskos Alvertis, Dimitri Papanikolau - sve izuzetni profesionalci u svojim klubovima sa mnogo iskustva. Problem se zvao "Jugoslavija" - naši košarkaši su rutinski gasili grčke nade svakog leta, što je povremeno umelo da eskalira i do diplomatskih obračuna. Heleni su se nadali da će 1998. biti drugačije, i zaista, na papiru barem su bili jači nego ikad, a bio je tu i prisutan motiv osvete za ono što se desilo pre tri godine na Evrobasketu.

Na kraju, tu smo bili i mi. Nad našom glavom visio je oreol nepobedivosti - dva uzastopna evropska zlata, te olimpijske igre u kojima smo priznali nadmož samo Amerikancima, kojih ovaj put neće biti u tom vanzemaljskom sastavu. Kadrovske probleme naše selekcije smo već opisali, ali daleko da je tu falilo kvaliteta.

Oslonac naše ekipe bila je osovina Dejan Bodiroga - Željko Rebrača. Ovaj prvi je u datom momentu bio jedan od najboljih igrača Evrope, atipični (za ono vreme) krilni igrač koji je pokrivao i sve bekovske pozicije i imao fantastičnu kontrolu lopte i pregled igre. Ovaj drugi je bio košarkaška verzija Konana Varvarina, klasični centar sazidan od mišića sa nezaustavljivim fejd-avej šutem i nepremostiv bedem u odbrani.

Reklame

Kada me ljudi pitaju da napravim idealnu petorku Srbije-Jugoslavije od 1992. naovamo, moj izbor na centru je uvek i isključivo Rebrača. Da, Vlade Divac je Vlade Divac, i njegove zasluge i karijera govore dovoljno. Ali Rebrača 97-98 nije bio samo centar, Rebrača je bio zver, pogonski motor jedne kvalitetno izbalansirane selekcije i čovek kojem je bilo samo neophodno spustiti loptu u reket. Kako je to Nikša Prkačin svojevremeno opisao u jednom intervjuu, "čovek primi loptu, zagradi se i ubaci ti koš, a ti možeš samo da ga mrziš".

Naravno, ostatak ekipe je bio na nivou. Aleksandar Đorđević je bio rovit, ali bilo je tu drugih koji će preuzeti teret. Još u Barseloni se iskristalisala jaka poluga sa klupe, troglavi zmaj u sastavu Saša Obradović - Nikola Bulatović - Milenko Topić, koja je svojom svežom energijom (pogotovo u defanzivi) prelomila mnoge utakmice. Nedostatak Saše Danilovića izbacio je u startnu postavu Miroslava Berića, dotad pouzdanog snajpera sa klupe, koji je upravo završio svoju prvu sezonu u inostranstvu i igrao finale ACB lige sa Baskonijom, tada poznatijom kao Taukeramika.

Miroslav Berić u dresu reprezentacije. foto : M. Metlaš // MNPress

Pa opet, očekivanja javnosti bila su nekako smanjena, o čemu i sam Berić govori.

"Sa aerodroma nas je u Atinu ispratio relativno mali broj novinara, a i javnost se nije nadala mnogo čemu", priseća se popularni Mića za VICE. "Činjenica je da smo se mi navikli na najviša odličja, ali opet, otišli su Paspalj i Savić, a Vlade i Danilović nisu mogli da igraju. To je malo umanjilo želje navijača, pa je više bilo kao, idemo po medalju, pa koja god bude".

Reklame

Berić dodaje da je igrače ovo doduše još više ujedinilo. "Iako nismo davali euforične izjave i obećanja, mi smo bili puni energije da pokažemo da i ova nadolazeća generacija nešto vredi. Imali smo odlične pripreme na Kopaoniku, i imali smo jaku, odgovornu timsku igru. Svaki šraf je znao šta je njegov posao, i to je bilo najbitnije", podvlači Berić.

Ta jaka timska igra došla je do izražaja u prvom krugu, kada su redom padali Portoriko, Rusija i Japan. U svakom meču imali smo po jednog raspoloženog strelca koji je pravio razliku - Portorikance je "izrešetao" Berić sa 23 poena, Rusima je Rebrača dao isto toliko, a protiv Japana razigrani su bili bekovi Saša Obradović, Dragan Lukovski i rekonvalescent Đorđević, koji su zajedno ubacili 50 od ukupnih 99 poena za "plave".

Nakon ukrštanja, stigli su i nešto teži rivali. Kanada nije predstavljala ozbiljnijeg protivnika, ali u sledećem meču sa Italijom pretpreli smo poraz od pola koša razlike. Milenko Topić je promašio šut za pobedu, pa su tako "Azuri" po drugi put na dva turnira "uzeli meru" Jugoslovenima u grupnoj fazi. U poslednjoj utakmici deklasiran je domaćin sa četrnaest razlike, a ovaj susret sa Helenima pamtimo po briljantnoj partiji Željka Rebrača koji je upisao čak sedam rampi.

Prvi ozbiljan test bio je na programu u četvrtfinalu. Na putu do medalja Jugoslaviji se našla Argentina, tada u raskoraku generacija. Negde se tu nazirala ona "velika" Argentina koja će harati svetskom košarkom sredinom dvehiljaditih - Manu Đinobili je kao dvadesetjednogodišnjak bio "na kraju klupe", baš kao i brzi plejmejker Pepe Sančez, dok će se Luis Skola i Andres Noćioni pojaviti tek nešto kasnije. Glavni adut bio je klupski saigrač Miće Berića Huan Alberto Espil, svingmen koji je ujedno i odigrao najbolje od svih na toj utakmici, a tu su još bili i centri Fabrisio Oberto i Ruben Volkoviski, krilo Marselo Nikola i bek Kindera Ugo Skonokini.

Reklame

Mimo očekivanja, Argentinci su "plavima" zadali mnogo muka. Nakon trideset minuta igre u grču, Južnoamerikanci vodili su sa čak sedam poena razlike - probudio se tada prvo Saša Đorđević, čijih je sedam vezanih poena vratilo utakmicu u egal, a onda je ekipa rutinski privela stvari kraju.

Ako je protiv Argentine bila drama, protiv Grčke je zamalo došlo i do - tragedije. Sada ozbiljno zagrejani da nam vrate milo za drago, Grci su krenuli izuzetno agresivno i u jednom trenutku sredinom drugog poluvremena vodili i sa dvanaest razlike. Tada kreće izuzetna serija naših od 21-9, ali ne i bez dramatičnog finiša. Pri rezultatu 57-57 Ikonomu promašuje drugi penal koji bi Grke odveo u vođstvo - Đorđević zatim promašuje trojku, protivnik takođe ne uspeva da realizuje napad, a pokušaj Dejana Bodiroge na dve sekunde do kraja završio se "er-bolom". Utakmica je otišla u produžetke.

U dodatnih pet minuta dileme uopšte nije bilo ko će u finale. Naši košarkaši odigrali su mnogo psihički stabilnije od Grka koju su prosto "izgoreli" i slavili sa konačnih 78-73. Na poslednjem stepeniku do četvrtog svetskog zlata čekala je Rusija, koja je nekoliko časova pre pobedila Amerikance polaganjem Sergeja Panova u poslednjim sekundama. Kuriozitet je inače bio da su se četvrtfinale, polufinale i finali igrali dan za danom, pa možete misliti koliku je ulogu u svemu tome odigrao kvalitetno odrađeni pripremni period.

Reklame

Finale je, baš kao i mnoga naša finala, bilo legendarno. Odlično su krenuli Rusi, kojima je u prvih dvadeset i pet minuta manje-više sve "ulazilo". Sjajno je igrao levoruki šuter Igor Kudeljin, koji je retko kada natezao sa same linije tri poena - njegov specijalitet bio je uzimanje šuteva sa barem metar iza iste (drugim rečima, bio je ispred svog vremena, heh), a podršku mu je pružao i odlični Panov. Iako smo do te tačke već navikli da Željko Obradović preferira da se prvo poigra sa ručkom pre nego što ga pojede, nervoza je bila itekako primetna kada su Rusi u jednom momentu stigli i do dvanaest poena razlike.

A onda je ponovo isplivao na površinu taj najveći kvalitet naše reprezentacije te ere - odbrana, odbrana, odbrana i odbrana. Uz izuzetno disciplinovanu igru u defanzivi, kao i pravovremeno postignute poene, Jugoslavija stiže do izjednačenja. Pri rezultatu 50-50, Đorđević postiže svoje prve poene na utakmici šutem za tri poena i uvodi meč u završnu klackalicu.

Ključni trenuci odigrali su se na minut do kraja. Đorđević je pogodio dva bacanja za vođstvo od 57-56, a u sledećem napadu viđena je jedna od najepskijih defanzivnih sekvenci u istoriji srpske košarke. Panov je odlično prošao po desnom krilu, ušao ispod obruča i nakon finte polaganje, prilikom kojeg je na udvajanju navukao i Željka Rebraču, ostavio loptu Mihajlovu. Ovaj se odlučio da poentira zakucavanjem, ali ga je u tome sprečio upravo Rebrača, koji se posle doskoka kao na federima vinuo sve do obruča i atraktivnom blokadom vratio Mihajlova na matična podešavanja.

Reklame

THE Block. foto : N. Paraušić // MNPress

Nakon što su "plavi" osigurali posed lopte, Rusi su faulirali Milenka Topića i poslali ga na liniju penala. Najbolji igrač srpskog šampiona bio je siguran u prvom pokušaju, a kod drugog je ponovo intervenisao svemoćni Rebarac. Posle Topovog promašaja, dugajlija iz Prigrevice je nekako između dvojice ruskih košarkaša uhvatio skok u napadu i poentirao za četiri poena razlike. Nekoliko sati kasnije, kada je SOS kanal snimao kadrove raspojasanih Beograđana koji su slavili svetsko zlato na ulicama prestonice, jedan momak je ovih Rebračinih trideset sekundi opisao kao "malu školu košarke". Ni dan danas ne mogu da nađem bolju sintagmu za ono čemu smo tada prisustvovali.

Retko je ko umeo da zaprži Željku Obradoviću u penal završnicama, a ni ova nije bila izuzetak. Kada se po poslednji put te večeri oglasila sirena, na semaforu je stajalo 64-62 i veliko slavlje je moglo da počne. Pre nego što smo svi izašli iz svojih domova da uz pesmu proslavimo novo odličje naših idola, stigli smo da pogledamo i dodelu medalja i mitski trenutak u kojem Milenko Topić ne peva "Hej, Sloveni". Zašto i kako manje je bitno, ali ova epizoda ostavila je traga na navijače Crvene Zvezde, koji su cele naredne sezone sa tribina vikali "Topić himnu nije pevao". Uzmemo li obzir da je krilatica Severa tih godina bila "Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija", jasno vam je da je to bio kompliment najvišeg ranga. Inače, titulu MVP-ja turnira poneo je Dejan Bodiroga - ne volim da sitničarim, ali zaista, i dalje mi nije jasno zašto taj individualni trofej nije osvojio Rebrača.

Dok su naši košarkaši paralelno sa nama slavili u klubu "Privilege" na Glifadi, mi smo na ulicama Beograda ponovo proživljavali svaki minut Mundobasketa i uživali u vraćenoj kruni svetskoga prvaka. Nismo tada znali da će nas za nekih devet meseci bombardovati, niti smo znali šta nas u budućnosti čeka. Meni je svakako bilo savršeno svejedno - imao sam osamnaest godina, i osećao sam se neviđeno privilegovanim zbog činjenice da sam svakog leta u isto vreme na istom mestu dočekivao dvanaest Bogova srpskog košarkaškog Olimpa.

Gledajući unazad, bilo je to nešto potpuno magično i za današnje prilike pomalo i neverovatno. Svet bi stajao kada bi se igrali letnji veliki turniri - svi smo disali kao jedan, živeli i umirali sa svakom trojkom i svakim zicerom. I uvek bi se sve završavalo onako kako smo mi hteli - pobedom, trofejima, slavljem i A1 sa "Letim, Sanjam, Dišem". Uzevši u obzir da se malo toga tih godina zapravo završavalo onako kako smo mi hteli, ne može se zapostaviti koliku je ulogu u očuvanju nacionalnog mentalnog zdravlja odigrao upravo sport pod obručima. Jer nekako je bilo lakše istrpeti celu sezonu ako bi znali da vas na leto čeka još jedan doček ispred Narodne Skupštine.

Reprezentacija Jugoslavije iz 1998. nije, dakle, imala superbriljantnog Đorđevića kome je plamen sevao iz desnice u finalu. Nije imala ni ludo inspirisanog Milana Gurovića, ni košarkašku poeziju koju su pisali sastavi sa Rađom, Kukočem, Draženom, Paljom i Divcem, ni hladnokrvnost Kiće, Praje i Moke i ostalih. Ukratko - nisu plenili nekom fantastičnom košarkaškom lepotom.

Ali, ti "plavi" bili su zato čvršći od čelika, grizli su i tukli u odbrani, i bili pravi simbol balkanskog "survivora" sa kraja devedesetih. Bili su odraz u ogledalu naroda koji ih je iznedrio, tvrdoglavi i ubeđeni da hoće, i mogu da budu najbolji na svetu.

I bili su. Bravo šampioni, i hvala vam još jednom.