sah

Pokušao sam da izdržim u šahu duže od Siniše Malog

Možda sam izneverio dedu, ali barem nisam predsednika države.
Fotografija: autor

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić uvek je bio fan pre svega intelektualnog nadmetanja, a svi znaju da nema bolje vežbe za mozak od jedne partijice šaha. Kao nekadašnji pionirski prvak Beograda, Vučić je pasionirani ljubitelj ove igre koji izgleda grabi svaku priliku da povuče koji potez. Među njegovim omiljenim “protivnicima” nalaze se direktor BIA Bratislav Gašić i ministar odbrane Aleksandar Vulin, a Vučić je iskoristio priliku i da, tada kao premijer, pobedi Bakira Izetbegovića na Kalemegdanu, odigra partiju sa devedesetpetogodišnjakom iz Gerontološkog centra na Bežanijskoj kosi (ishod meča nepoznat), a 2012. je još kao potpredsednik Vlade odmerio snage sa čuvenom šahistkinjom Judit Polgar.

Reklame

Iako već šah vidi kao plemenitu veštinu, palo mu je na pamet da bi što veći broj srpske omladine trebalo njome da ovlada. Gostujući na televiziji Happy, predsednik je rekao da je razgovarao sa ministrom prosvete Mladenom Šarčevićem o ideji da se šah uvede kao fakultativni predmet u školama. Prema njegovim rečima, Rusi uvode šah kao obavezan predmet, ali eto, mi ne moramo da budemo toliko rigorozni.

Vučić je podsetio da je prisustvovao obeležavanju Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom i tom prilikom je, naravno, odigrao partiju šaha sa Sretkom Avravom iz Nacionalnog sportskog saveza slepih i slabovidih. Igrali su i ostali predstavnici vlasti i svi su izgubili, samo je Vučić uspeo da izvuče remi. Ali zato je Siniša Mali pukao. Totalno.

- Siniša Mali je izgubio u roku od dva minuta. Ja u životu nisam video da je neko tako brzo izgubio partiju. Imao je bar 15 minuta da razmišlja. Da je bar glumio da razmišlja – rekao je Vučić.

Pa, ne znam koji su rekordi u gubljenju partije šaha, ali ovo deluje ekspresno. Dobro da nije eksplodirao od sramote na licu mesta usled šah-mata nakon samo dva minuta, izneverivši tako očekivanja svog uzora u društvenim igrama.

Ali dobro, Vučić se potrudio da umanji blam, rekavši da je Mali najbolji gradonačelnik Beograda u poslednjih trideset godina, ali da, eto, ne ume da igra šah.

Koliki je korak unazad za čovečanstvo ukoliko dođete do toga da izgubite partiju šaha za dva minuta? Koliko bi prosečan čovek izdržao na tabli?

Reklame

Rešio sam da saznam.

Deda me je naučio da igram i bio je moj jedini protivnik, jer mi iz nekog razloga nije odobravao da se suočim sa njegovim vršnjacima iz parka. Prvo sam stalno gubio, ali vrenemom sam počeo da pobeđujem. Ne znam da li sam ja postajao bolji ili je on dementniji, jer je sve više počeo da ponavalja “Jebemu, kako to nisam video?”.

Ali verovao sam da dva minuta mogu da izdržim, pa makar samo vrteo konja.

Kako nisam mogao da nađem živog protivnika, otišao sam na sajt chess.com. Pa šta, kompjuteri odavno kidaju u šahu, a i uneo sam par modifikacija kako bih igru učinio što zahtevnijom.

Težinu sam podesio na 10, što je iznosilo maksimum, a izabrao sam da krenem crnim figurama. Ne znam, u mom laičkom mozgu to je uvek bio minus, uvek je taj prvi potez protivnika predstavljao neizvesnost, pa sam automatski pretpostavio da je to otežavajuća okolnost.

Uglavnom, ja sa crnim figurama protiv kompa desetke sa belim. Ja kao Bobi Fišer, neurotičan onoliko koliko ga je Tobi Megvajer predstavio u Pawn Sacrifice, a kompjuter kao Boris Spaski, Rus koji eto, roka jer ima šah kao obavezan predmet u školi.

Namestio sam štopericu na telefonu i krenuo. Ne znam da li me je više opterećivala sama težina meča ili činjenica da vreme otkucava. Nisam znao šta više želim, da pobedim kompjuter ili sat.

Sekunde su otkucavale, a figure su se vukle. U jednom trenutku sam se uneo u meč i nakratko zaboravio na sat. Kada sam sledećeg trenutka bacio pogled na štopericu, imao sam šta da vidim.

Reklame

01:47, a ja još uvek nisam mrtav! Pa pogledajte, ostao sam bez konja i dva pešaka, ali to nije nikakav gubitak. Još sam se čvrsto držao.

To mi je malo podiglo samopouzdanje i očigledno me opustilo. Krenuo sam da se otvaram, mada ne znam nijedno pravo otvaranje. Jebi ga, nikada nisam rešavao one šahovske probleme iz novina, iako me je pokojni deda savetovao da to treba da radim. Znao sam da treba nešto da uradim sa kraljicom.

Dva minuta kasnije, stanje je izgledalo ovako.

Gotovo, razoren. Vojska mi se raspadala, a ja sam pucao psihički. Prešao sam u potpunu defanzivu, mada protiv ovakvog protivnika verovatno ni u jednom trenutku nisam bio u poziciji da napadam. To je bila samo moja fikcija i kratkotrajni neosnovani entuzijazam.

Posle dva minuta, sve je bilo gotovo. Šah-mat.

Objektivno posmatrano, kompjuter me je razbio. Posumnjao sam da u nekoj prostoriji drže Garija Kasparova na infuziji koji na hiljadu monitora ispred sebe pobeđuje ljude širom sveta, ali sam odustao od teorije zavere. Pomirio sam se sa tim da sam izgubio.

Ali, barem mi je vreme bilo strava. Preko šest minuta! To je čak tri puta više nego što je Siniša Mali izdržao. Možda sam izneverio dedu, ali barem nisam predsednika države.

I sada nemam drugi savet za Sinišu Malog osim toga da mora da vežba. Jer, ukoliko planira ponovo da se nađe na poziciji gradonačelnika Beograda, dobro bi bilo da umesto obećanja o metrou, jarbolima i gondolama, u svojoj kampanji iznese neke konkretne rezultate.

Reklame

“Kada pogledate, izgubio sam tek nakon tri minuta, što je, morate priznati, veliki skok u odnosu na prethodnu godinu.”

Strava zvuči, zar ne?

Još na VICE.com:

Gradonačelnik Mali i istraga: kako čovek da rasporedi 29 nekretnina

Šta tužilaštvo treba da uradi povodom navoda Marije Mali

Nedostaje mi Siniša Mali