Dežurali smo u Slobodnoj zoni opozicije da bismo čuli šta o njoj misle građani

Beli šator ispred Predsedništva Srbije, na nekoliko stotina metara od gradske Skupštine i prekoputa Skupštine Srbije proglašen je slobodnom zonom opozicije, gde članovi stranaka okupljenih oko Saveza za Srbiju od subote veče na smenu dežuraju čitav dan (i noć).

Deset je ujutru, sreda je prvi sunčan dan od subote, Pionirski par na čijem obodu je lociran šator je pun dece. Sa zvučnika u Slobodnoj zoni čuje se Beogradski sindikat, dečko se mršti dok prolazi, preglasno joj je, ali ipak zastaje na kratko da baci pogled na izložbu "Vučićevih laži".

Ovih dana dosta se govorilo o Slobodnoj zoni. Ima li ona smisla? Šta ona tačno predstavlja? Da li je pokušaj opozicije da oživi proteste ili da se iz njih izvuče? Da li je šator, koji okuplja istomišljenike dobar način da se promovišu ideje i rešenja opozicije?

U Slobodnoj zoni se stalno nešto dešava, bar tako kažu oni koji su šator postavili. Ako se ne razgovara sa građanima, onda se organizuju akcije, u utorak se igrao fudbal, za sredu kada sam "dežurala" sa opozicijom bila je zakazana predstava.

Tog jutra članovi Demokratske stranke odneli su kafu sikterušu u Predsedništvo, za predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Svakog dana se organizuju konferencije za štampu lidera SzS.

U šatoru je posluženje. Jedan od aktivista mi prilazi i pita "Da li želite kafu? Ili vodu?", za stolovima su izmešani funkcioneri, građani i aktivisti. Jutro je sporo, osim dežurnih malo je građana, uglavnom su to penzioneri. Ipak demokrate koje dežuraju ovog jutra su zadovoljne.

"Dolaze nam građani, gledaju izložbu Vučićevih laži, čitaju šta je sve obećao od kada je došao na vlast. Raspituju se, potpisuju Sporazum sa narodom. Smisao Slobodne zone je da pokažemo da nema odustajanja. Da smo spremni 24 sata, svakog dana da se borimo za demokratiju, za normalan život u Srbiji i da protesti 1 od 5 miliona neće prestati", kaže mi Miloš Hinić iz Demokratske stranke. On je bio među onima koji su odneli sikterušu tog jutra predsedniku Srbije.

"Uglavnom nas ljudi pitaju kada će da ode Vučić. Koji je naš plan da ga skinemo. Pitaju zašto nema svakog dana protesta. Traže više akcije".

U okviru šatora građani pored toga što potpisuju Sporazum sa narodom mogu da odgovore i na anketu. Pitanje šta je najveći problem u Srbiji. Olivera je penzionerka i jedna od onih koji su ušli u šator, a ne samo bacili pogled na izložbu, i otišli dalje svojim poslom. Došla je da potpiše Sporazum sa narodom, ali ima par zamerki na Slobodnu zonu.

"Sad sam im baš rekla mnogo je bučno, ne možemo da razgovaramo. Ako misle da razgovaramo, mora sve da se svede na neku meru. Ne treba da vičemo jedni na druge. Drugo, ne dopada mi se što je sporazum na latinici, naše pismo je ćirilice. Takođe, narod hoće da se sporazume, ali ne sa onima koji su bili - sadašnja opozicija, bivša vlast. Narod je ljut na njih, svi moji prijatelji su ljuti na njih. Trebaju nam stručni ljudi, ne stranački oportunisti".

Za istim stolom je i Radmila i ona je došla da potpiše Sporazum, ali njen stav je nešto drugačiji od Oliverinog.

"Svaki pokušaj, ali svaki pokušaj podržavam. Da sam u stanju učestvovala bih aktivno u svemu. Došla sam makar da dam podršku na ovaj način. Za sve sam - i ovo i za ono što rade na Trgu Republike. Za sve, samo da se ovo zlo zaustavi".

Oko podneva u Slobodnu zonu stiže predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac, on dodatno razjašnjava šta za demokrate predstavlja Slobodna zona.

"Suština ove akcije nije da se ovde okuplja 1.000 ljudi. Suština je zapravo simbolična. Da se između dva protesta ovde nalazimo kao slobodni ljudi i da se svim ovim institucijama kojima smo okruženi - da svi oni koji dolaze na posao i sa njega odlaze - vide ovde slobodne ljude koji žele suštinske promene. Koji ne žele da žive u zarobljenoj državi."

Ipak i on je svestan da Slobodnom zonom dopiru do građana koji su načelno već na njihovoj strani.

"To je prirodno. Oni prilaze jer podržavaju borbu. Ali ima i onih koji nam zameraju određene poteze, daju primedbe, predloge. Nekima smeta što idemo 'sa ovim ili onim'. Ali moj odgovor je da moramo da spojimo naše enerigije, i da onda na osnovu sinergije svih tih različitih energija stvorimo pretpostavku za promene. To je suština".

Ispred izložbenog panoa je i mlađa devojka, neće da se fotografiše. Na pitanje kako joj se čini akcija sleže ramenima. "Čula sam dosta o ovome, pa sam došla da vidim. Iskreno, ne znam šta bih ti rekla. Podržavam borbu. Ali… Ne znam", kratka je.

Stariji gospodin u prolazu dobacuje "svi ste vi isti, majku vam". Ali jedan je od retkih. Slobodna zona ovog prepodneva okuplja istomišljenike, a oni nezainteresovani koji tuda samo prolaze su brojni, ali bez komentara.

Uskoro na konferenciju za štampu stižu novinari, imaće i vest za danas, na Trgu Republike izbio je sukob između člana Narodne stranke i funkcionera SNS. Pao je i udarac. Čini se da je Slobodna zona zbog ovog incidenta zaživela. Stižu predsednik opštine Stari Grad Marko Bastać i predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas.

Ružica posmatra akciju kao "početak nečeg što će uskoro da se raširi".

"Veoma mi se dopadaju i ideja i lokacija. Svaki dan mu (prim. a. Vučiću) šaljemo poruku da ne radi dobro. I mislim da mu nije prijatno zbog toga. Meni ne bi bilo, a ja sam normalna. Ono što bih promenila ovde je broj šatora. Ja bih dodala još neki. Ljudi me pitaju, iz unutrašnjosti, da li da dođu i da sami rašire šatore."

Ona je svakog dana u Slobodnoj zoni i kaže mi da se broj ljudi menja u odnosu na vreme.

"Mladi su sad na fakultetima, ili na poslu. Zato sad ima malo ljudi, i uglavnom penzionera. Popodne ima više ljudi. Posle pet ima više ljudi. Malo je ovih dana i vreme omelo akciju. Ali danas je sunčan dan i već je bolje".

Nedaleko od šatora je instalacija predsednika Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih Srba na Kosovu i Metohiji, Sima Spasića, a samo par metara niže na platou koji povezuje park i Kralja Milana postavlja se bina za predstavu.

I zaista, Ružica je bila u pravu, već oko četiri popodne šator se popunjava. Aktivisti razgovaraju sa građanima, oni potpisuju Sporazum sa narodom, ali broj ljudi koji se zadrže i dalje je manji od broja ljudi koji nezainteresovano prolaze.

Jedan od građana u prolazu mi na pitanje da li zna šta se ovde događa odgovara: "Ma ne interesuje me, žurim". Pitanje je čula i žena sa kojom je u on u društvu, ona odmahuje rukom. Mlađa devojka mi kaže da zna, i da je već bila, ali da joj deluje "isto svaki dan".

A opet ima promena, tog dana na obodima pešačke zone ispred šatora na zemlji su bili postavljeni plakati "Medijski mrak", a uveče, uči predstave, na konopcu su visile fotografije lidera Saveza i scena sa protesta "1 od 5 miliona". Nešto se ipak dešava u Slobodnoj zoni, ali ne dovoljno atraktivno za sve građane.

"Ja sam prvi put sad došao", kaže mi Dragan Đilas. "Ali ono što sam čuo do sad od građana je pitanje 'da li mislite da ćete uspeti'. Ovde po prirodi stvari dolaze građani koji nas podržavaju", naš razgovoro prekida stariji gospodin ima poklon za Đilasa, "knjigu i disketu".

Kada je reč o Slobodnoj zoni možemo da čujemo dva oprečna stava - da je ona pokušaj opozicije da se izdvoji iz protesta, ili da je pokušaj opozicije da ponovo oživi proteste 1 od 5 miliona, čija energija je zamrla. Đilas na to kaže: "Kako mi možemo da se izdvojimo. Jedna od velikih stvari na ovom protestu je to što smo svi tu zajedno. Bio sam vrlo ponosan na protest na kojem su bile zastave LGBT populacije i ljudi koji podržavaju Dveri i niko nikom nije smetao. Da ste pre godinu dana to nekome rekli, rekao bi vam da je nemoguće."

On ističe i da je ovo odlična prilika da se otvori dijalog i da se opozicija "navikne na kritike".

"Mogli smo da čujemo kritike javnih ličnosti. I to je dobro za nas, za mene. Te kritike nisu iste kao one od vlasti - koje su besmislene. Kritika javnosti je važna, jer ti ljudi nam pružaju sugestije kako treba da se ponašamo na vlasti. I to je dobro. To treba da izdržimo".

Noć polako pada, okuplja se nešto veći broj građana, tu su da gledaju predstavu "Vox Dei – Građanska neposlušnost" Zlatka Pakovića. U predstavi igraju Ivan Jevtović, Vuk Zekić, Igor i Nevena Filipović, a prati ih muzički trio: trubač Miloš Nikolić, gitarista Boris Hložan i bubnjar Bogdan Đurđević.

"Građanska neposlušnost je urođeno pravo građanina. Ukoliko ga se odrekne, on prestaje da bude čovek", izgovara Gandijev citat Ivan Jevtović i sledi aplauz.

Stolice ispred bine su popunjene, kao i plato kod spomenika Ivu Andriću. Masa je šarena. Tu su mladi, deca, stariji. Mlađi par đuska uz muziku koja dopire sa bine. Aplaudiraju. Predstava im se dopala. Ona traje sat vremena, i okupila je najviše građana tog dana.

Na kraju dana čini se da su predstavnici opozicije zadvoljni Slobodnom zonom, tim malim "zauzetim" parčetom Beograda između Predsedništva, Narodne skupštine i Skupštine Grada. Međutim, Dejan, student kojem se predstava "zaista dopala" ne vidi baš neku poentu belog šatora.

"Sve je to super, lepa ideja, ali ne može doveka. Šta ćemo za mesec dana? Ili godinu? Za mene ovo nije dovoljno. Mora energičnije, mora jače od fudbala i predstave".