Evo šta se događa u glavama vaših pasa kada im pričate

I drugi naučni naslovi koje ne želite da propustite.
24 Oktobar 2018, 6:52am
Pas sa svojim vlasnikom

Prethodno objavljeno na Tonic-u.

Da li nas psi razumeju?

Ljudi koji imaju pse su prilično sigurni da njihovi psi razumeju razliku između ljudskih reči, kao što je „šetnja“, za razliku od „kolačić“. Ali nije bilo mnogo dokaza za to, a u novoj studiji u Granicama neuronauke, istraživači sa Univerziteta Emori su otišli pravo na izvor da bi ih pronašli.

Obučili su 12 veoma dobrih dečaka da donose dva drugačije nazvana predmeta, a onda pratili aktivnosti u mozgovima pasa uz pomoć skenera. Jedan od predmeta koji je davan psima je bio mekan, kao plišana životinja, a drugi je imao drukčiju strukturu, da bi im pomogli da ih asociraju na različite reči. Psi su obučeni da donesu jedan od predmeta kada se to traži od njih, i bili nagrađivani hranom i pohvalama. Poređenja radi, takođe su izgovarali i čudne „pseudo-reči“ koje psi nikada ranije nisu čuli, i upoređivali neurološku aktivnost.

Dog in an fMRI scanner

Psi su ležali u skeneru, a njihovi vlasnici su stajali ispred njih, izgovarali nazive igračaka, a onda pokazivali psima svaku igračku. „Edi, mešanac zlatnog retrivera i labradora, na primer, slušao je svog vlasnika kako izgovara reči ‘Prase’ ili ‘Majmun’, a onda bi vlasnik podigao igračku datog imena“, piše u saopštenju. Kontrole radi, vlasnik bi onda izgovarao nemušte reči, kao što su ‘bobu’ ili ‘bodmik’, a onda bi podigao neki novi predmet, na primer šešir ili lutku“.

Pomalo iznenađujuće, veliki delovi mozga pasa, od primarnog regiona za sluh, do dela koji se zove parijetalni korteks, bili su aktivniji kada bi pas čuo reč koju nikada ranije nije čuo. Kod ljudi je obično obrnuto: mi jače reagujemo na reči koje znamo.

„Mislimo da ovo ukazuje na to da su psi pokušavali da shvate šta nove reči znače“, kaže mi Gregori Berns, jedan od autora studije i neuronaučnik na Univerzitetu Emori. „Za razliku od ljudi, koji smesta shvate da ta reč ne znači ništa“. To takođe možda otkriva da se oni više trude da razumeju i zadovolje vlasnika, ili dobiju hranu ili pohvalu.

Rezultati generalno ukazuju na to da psi pokazuju razlike u mozgu kada su u pitanju reči koje su naučili, iako treba sprovesti još studija sa različitim vrstama pasa. Ali najbolji način da naučimo pse da nas razumeju, kaže Berns, je da kombinujemo vizuelne i mirisne signale, umesto da samo koristimo reči. Uočili su da centar za nagradu u mozgu psa tako brže reguje.

„Stoga, iako psi mogu da nauče neke stvari o ljudskim rečima, drugi modaliteti bi zapravo iz pseće perspektive mogl da budu efikasniji“, kaže on. Tokom ove studije, psi su po prvi put podučavani da se sami popnu na skener i dobrovoljno ostaju nepomični – bez omamljivanja ili vezivanja.

Berns je takođe osnivač i **Dog Project**-a, koji postavlja pitanja o evoluciji pasa.

„Studije Dog Project-a proširile su razumevanje psećih neuroloških reakcija na očekivane nagrade, identifikovale specijalizovane delove psećeg mozga za prepoznavanje lica, demonstrirale mirisne reakcije na ljudske i pseće mirise, i povezale prefrontalne funkcije sa kontrolom inhibicije“; piše u saopštenju za štampu.

Nedavno je jedna druga studija preispitala da li precenjujemo kognitivne sposobnosti pasa, i dozvoljavamo da naša ljubav prema njima iskrivljuje ono što proučavamo i zašto to činimo. Kada sam pitala Bernsa za ovo, on se složio da psi verovatno nisu nešto naročito specijalni kada su u pitanju njihove kognitivne sposobnosti ili razumevanje naših reči. Ali ono što je posebno jeste njihov društveni odnos prema nama, kaže mi on. „Ne možeš da naučiš nešto životinju koja se toliko plaši ljudi da beži od njih“, kaže on. „Životinji mora da bude prijatno pored ljudi, pre nego što možeš da očekuješ da će obratiti pažnju na naše reči. Veoma malo životinja to čini“.

Mi smo stvarno loši u procenjivanju godina drugih ljudi

Mrzim da nagađam koliko neko ima godina, zato što generalno teško omanem, a ispostavilo se da nisam usamljena u tome. Nova studija Kraljevskog društva otvorena nauka otkriva da ljudi promaše do oko osam godina, kada pokušaju da odrede nečije godine.

Shvatati koliko ljudi oko nas imaju godina je veoma važno u društvenom smislu, tvrdi se ovom radu. „Pretpostavljena starost nekog lica ima bitan uticaj na društvenu percepciju koju formiramo o ljudima, što, na primer, utiče na percepciju topline i dominantnosti“, pišu autori, kao i za mnogo praktičnija pitanja, kao što je i to da znamo ko su naši vršnjaci, ko sme da pije alkohol, i identifikacija ljudi u kriminalističkim poslovima.

Raniji radovi su pokazali da ljudi pogreše za tri do četiri godine, ali rigoroznijom studijom je utvrđeno da je jasno da je situacija gora od toga.

U ovoj studiji su korišćene slike ljudi iz pasoškog odeljenja u Australiji, i učesnici su pogađali uzrast ljudi. Mlada lica su doživljavana kao starija nego što jesu, a starija kao mlađa. „Procene starosti lica su naginjale ka pristrasnosti prema licima srednjeg uzrasta, zbog čega su mlađa lica delovala starije, a starija mlađe“, piše u radu.

People of different ages

C. Clifford, Royal Society Open Science.

Istraživač i su takođe utvrdili da na naše mišljenje o nečijim godinama često utiče i poslednje lice koje smo videli – a ne ono koje u datom trenutku gledamo. Ako ste nedavno gledali starije lice, zbog toga bi i sledeće lice moglo da vam deluje starije.

Sada, kada smo svesniji koliko smo loši u ovome, istraživači se nadaju da će moći da razviju nekakav „čistač mentalnih nepca“, izveštava Science Magazine. To bi moglo da pomogne ljudima koji odjednom moraju da diskriminišu mnogo lica, kao što su pripadnici obezbeđenja, da ne bi dozvolili da ovaj efekat stvori predrasude.

Neinvazivna stimulacija mozga bi mogla da nam pomogne da se oslobodimo implicitne pristrasnosti

Svi smo podložni implicitnoj pristrasnosti, koja predstavlja stavove ili streotipe koje koristimo pri percepciji i procenjivanju drugih bez svesnih napora. To može da dovede do toga da razvijemo nesvesna predubeđenja o ljudima koji nisu nalik nama.

Novi pregled u Trendovima u kongitivnoj nauci proučava kako bi neinvanzivna stimulacija mozga mogla da nam pomogne da razumemo gde se u mozgu javlja ova pristrasnost, i kako potencijalno možemo da je moduliramo – umanjimo je ili uklonimo.

Ako imamo neinvazivnu stimulaciju mozga, elektricitet dospeva do mozga kroz lobanju, i može da promeni ponašanje ćelija mozga. „Za razliku od tradicionalnih tehnika projekcija mozga, neinvazivna stimulacija mozga može direktno da utiče na aktivnost mozga i pruži moćne dokaze da su specifični delovi mozga povezani sa specifičnim oblicima socijalnog ponašanja – u ovom slučaju, primenili smo je na stavove i stereotipe prema grupama koje variraju u društvenim karakteristikama, kao što su rasa i etnicitet“, kaže u saopštenju Alvaro Paskval-Leone, neurolog sa BIDMC.

Istraživanje je otkrilo da je slepoočni temporalni režanj važan deo mozga za predstavljanje implicitnih stereotipa, koje se pokazuje kada ljudi nevoljno asociraju Arape sa teroristima, na primer. Primenom električne stimulacije određenih delova mozga, pokazuju studije, ta vrsta pristrasnosti može da se promeni, otkriva istraživanje.

Na primer, u studijama u kojima su ljudi bili podvrgnuti neinvazivnoj stimulaciji mozga na slepoočnom temporalnom režnju, takve stereotipne asocijacije su bile umanjene. Učesnici su pokazivali manje sklonosti ka tome da ih reč „Arapin“ asocira na reč „terorista“, a tokom jednog drugog eksperimenta, umanjene su kognitivne asocijacije između reči „muško“ i „nauka“, i „žensko“ i „društvene nauke“.

„Istraživanje neuronskih supstrata ovih procesa je važno da bi se razumeli mehanizmi koji upravljaju našim socijalnim ponašanjem, ali i da bi se identifikovali potencijalni delovi mozga koji bi mogli da posluže kao mete za intervencije na biološkoj bazi, usmerene na promenu naših socijalnih verovanja“, kaže vodeća autorka Madlena Marini, postdoktorantkinja i istraživačica italijanskog Instituta za tehnologiju.

I kako bi trebalo ovo da primenimo? Da li bi svi trebalo da se podvrgnemo neinvazivnoj stimulaciji mozga da bismo se pozabavili svojim predrasudama? Moguće. Intervencije koje nisu bihevijoralne, kao što je obuka u empatiji, tek treba da se dokažu u trajnoj i efikasnoj promeni naše socijalne pristrasnosti, kaže Marini u saopštenju. „Tehnike neinvazivne stimulacije mozga mogu da nam pruže uvid koji bi mogao da pomogne kada je u pitanju hitna potreba u našem društvu da se bolje razume društveno ponašanje među različitim grupama“.

„Ja mislim da neinvazivna stimulacija mozga može da bude valjano sredstvo za sve pojedince koji žele da im ponašanje bude više u skladu sa svesnim namerama i principima“, kaže mi Marini.

Šta ove nedelje treba da pročitate o zdravlju i nauci

Zašto beli supremacisti piju mnogo mleka (i zašto su genetičari uzbunjeni), Ejmi Harmon u Njujork tajmsu

Ljudi pogrešno tumače genetske informacije da bi iznosili tvrdnje o nacionalnoj i rasnoj superiornosti – kao što je pridavanje prevelikog značaja sposobnosti varenja laktoze. Važno štivo za razumevanje šta nam genetika stanovništva zaista može reći o našim genetskim razlikama.

Žene u SAD sada mogu preko pošte da obave bezbedan abortus, Olga Kazan u Atlantiku.

Organizacija pod nazivom Žene na vebu već godinama obezbeđuje ženama pilule koje izazivaju spontani pobačaj, ali nikada ih nisu slali u Ameriku. Sada je njihova osnivačica pokrenula novu službu za to.

„OMG, izuzetan si!“: Kako ljudi reaguju (ili ne) na komplimente na društvenim mrežama, Džejn Si Hu na Kvarcu.

Kako društvene mreže menjaju način na koji reagujemo kada ljudi govore lepo o nama?

Digitalna besmrtnost: kako podaci o vašem životu mogu da znače da bi neka vaša verzija mogla večno da živi, Kortni Hamfris, u MIT tehnološkoj reviji.

Ovo je bukvalno epizoda Crnog ogledala, zar ne? Hamfris istražuje stvarne mogućnosti digitalnog zagrobnog života.