Zašto mislim da Srbija može do titule na Evrobasketu
MN Press

FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Zašto mislim da Srbija može do titule na Evrobasketu

Ne otpisujte otpisane.

Često čujete onu kako "život piše drame", ali ovoga leta, život je rešio da napiše - rijaliti TV program. I to "Survajvor". Otkako je selektor Aleksandar Đorđević objavio širi spisak kandidata za učešće na Evrobasketu, više instance su krajnje surovo rešile da se poigraju sa nama običnim smrtnicima. Jedan po jedan, igrači su počeli da otpadaju - baš kao u prokletom "Survajvoru".

Slučaj Nikole Jokića i traktorske gume odavno je bio apsolviran kada je zbog lošeg zdravlja prvo otkazao Marko Simonović, a zatim i Miroslav Raduljica. Tek što njih prebolesmo, kao grom iz vedra neba pogodio nas je prisiljeni otkaz Miloša Teodosića, a zatim su u poslednjem času iz selekcije ispali Nikola Kalinić i Nemanja Nedović - obojica zbog povreda koje već neko vreme vuku. Kada na to sve dodamo da je Nemanja Bjelica već duže vreme van stroja, jasno vam je koliko nas zapravo leta gospodnjeg 2017. tera maler.

Reklame

Teodosić, Kalinić, Bjelica i Raduljica, ovo je doslovno četiri petine starterskog pogona sa Evrobasketa 2015. (Raduljica i Kuzmić su se menjali u ulozi startera) na kojem smo završili četvrti. Na tom istom turniru, impuls sa klupe davao je takođe danas odsutni Nedović. Kakvu sezonu Simonović ima za sobom vrlo ste dobro upućeni - ne smemo ovde zaboraviti ni dobrog duha reprezentacije Stefana Markovića, koji je posle duge službe objavio reprezentativnu penziju. Nedvojbeno su sve ovo jako velike rupe u kadru.

Ali da li to i znači da smo se oprostili pre samog početka? Naprotiv. Dozvolite mi da probam da vas ubedim kako to Srbija može do titule evropskog prvaka, prve posle šesnaest (dugih) godina.

IMAMO NAJJAČE CENTRE NA TURNIRU

Uz svo dužno poštovanje Jonasu Valančijunasu i braći Gasol, ja mislim ovako kako mislim. Pre svega, ovde se oslanjam na Bobija Marjanovića, čoveka koji je prošlog leta doživeo mini medijsko raspeće zbog svog propusta, i sada je spreman da nadoknadi propušteno.

Iako visoki Zaječarac nema previše takmičarskog ritma iz prethodne sezone, jasno je apsolutno da je on jedno veoma ubojito oružje kada se posadi u protivnički reket. Marjanović je, kada mu smestite loptu u ruke na 3m od koša i bliže, praktično nezaustavljiv - mogu samo da ga tuku, a sa bacanja je daleko od lošeg. Uzevši u obzir da smo nenadano ostali bez dosta šuterskih opcija, ne bi bilo neočekivano da Srbija upravo inicijalno krene kroz Bobija, čije bi prisustvo u reketu otvorilo mogućnosti na drugim pozicijama.

Reklame

Ako Marjanović negde jeste malo problematičan to je odbrana, tj. njegov nedostatak lateralne mobilnosti u toj fazi igre. Ali tu na scenu stupa Ognjen Kuzmić, koji se prošle sezone transformisao u evroligaškog centra visoke klase. Radeći sa Dejanom Radonjićem u Crvenoj Zvezdi, "Kuzma" je usavršio već solidno znanje u odbrani, ali je drastično i unapredio napadačaki segment, i sada odlično poentira i iz pik-end-rola i iz igre jedan na jedan.

Vladimir Štimac pored ove dvojice možda neće videti previše minuta, ali njegovo prisustvo na klupi je od enormnog značaja. I ranije se popularni "Štimara" pokazao kao neko ko daje dodatni borbeni elan našim košarkašima - ako i uđe u igru, daće svoj maksimum. Za njime je sjajna sezone u Bešiktašu, koju je valorizovao lepim ugovorom u Efesu. Kao i uvek, biće maksimalno motivisan da napravi razliku, igrao ili ne.

BOGDAN BOGDANOVIĆ JE SPREMAN

Za šta? Pa, za preuzimanje liderske uloge koja mu se prirodno nametnula. Sada, bez Teodosića, oči javnosti su s pravom uprte u Bogdana, i svi očekuju da on postane novi "alpha dog" srpske košarke. Može li on to? Mislim da - da.

Otkako je iz Partizana prešao u Fenerbahče, Bogdan je prevalio dug put od "povremenog bljeska velikog potencijala" do "atletski i šuterski kapacitetnog beka koji rešava utakmice". Njegov napredak u odbrani je očigledan, ali pre svega, deluje da je razvio taj instinkt ubice koji se ranije nazirao, i zbog kojeg su ga neki čak i poredili sa Sašom Danilovićem. Bogdan je, posle tri sezone intenzivnih tretmana na klinici "Obradović" u Istanbulu, sada konačno kompletan igrač.

Reklame

Šutevi kad zatreba? Pogodio ih je nekoliko prošle godine. Košgeterska konzistentnost? 15 poena proseka u Evroligi i odličnih 43% za tri, najbolje u karijeri. Tehnika i fundamenti? Izgleda sve komfornije sa loptom u rukama i u driblingu, često je "drugi plej" i odlično razigrava saigrače. Povrede? Čini se da ga više ne muče. Hrabrost i vera u sebe? Potpisao je konačno NBA ugovor i stavio sebe pred najveći izazov karijere.

Ali pre nego što i počne da zadivljuje američke ljubitelje košarke, njegova misija je da iz naše kolektivne svesti obriše Litvaniju i sve one periode "traženja" koji su ga progonili u prethodna dva turnira. Ovoga puta, Bogdan mora da izleti na parket svestan da je on "the man", i da je čekanje gotovo. Cevi moraju biti vruće od prvog minuta.

Da, može on to.

BLUES JUŽNE PRUGE

Sasvim je razumljiva bila inicijalna reakcija kompletnog srpskog življa kada je Teodosić bio primoran da otkaže. Otkako je 2007. sa tek napunjenih dvadeset godina ušao među Mokine "moskitose", gotovo je nemoguće zamisliti reprezentaciju bez Miloševih dodira magije i ludila. Imao je Teo velikih uspona, imao je i padova, ali je gotovo uvek bio tu (osim 2013. kada je opet bio sprečen zbog povrede). U poslednje vreme, otkako je osvojio svoju prvu Evroligu, delovao je dosta koncentrisanije i zrelije. Ali sada ga nema, i mora se bez njega.

Uzevši u obzir i da je prva alternativa (Marković) van selekcije, veliki teret pada na Stefana Jovića. Ćutljivi Nišlija je pre samo tri godine bio poznat kao defanzivni specijalista koji je revnosno menjao Markusa Vilijamsa - u svojoj drugoj sezoni u Zvezdi potpuno je eksplodirao, a u trećoj, kada je bio zdrav, samo potvrdio visoku klasu i enorman napredak.

Reklame

Ne, Jović nije Teo, niti će ikada biti - on neće bacati atraktivne pasove iza leđa, lasere sa osam metara, i ležerno se dizati iz tranzicije kada proceni da je momenat. Ali Jović je zato barem duplo bolji odbrambeni igrač od Miloša, odlično diriguje napadom i iz tranzicije i iz klasičnih setova, i ono što je izuzetno važno, sva tri centra zna u prste, budući da je prethodne tri sezone i na treninzima i na utakmicama vrteo "pik" sa njima. Pogotovo je impresivno delovala njegova saradnja sa Kuzmićem, a cenim da ga se i Bobi seća.

Sigurno će Srbija nekom autsajderu biti mnogo manje atraktivna sa Jovićem nego sa Teodosićem. To nas uopšte ne bi trebalo da zanima - jeste, izgubili smo veliku ikonu reprezentacije na kratko, ali stabilnost na pleju je tu, samo zdravlje da posluži i biće to okej. Još ako Vasa Micić doprinese sa kvalitetnim minutima sa klupe (što bi sasvim moglo da se desi, uzevši u obzir kako je minule sezone igrao za Tofaš), pozicija plejmejkera može pozitivno da nas iznenadi.

NE OTPISUJTE OTPISANE

Zahvaljujući mnogim otkazima, reprezentacija je ove godine dobila neočekivan kolorit. Tako će se među prvih dvanaest naći turnirski debitanti Marko Gudurić i Branko Lazić, povratnici Vladimir Lučić i Dragan Milosavljević, a veću ulogu u napadu dobiće verovatno i Stefan Birčević i novi kapiten Milan Mačvan. Jasno, ovi igrači nisu Bjelica, Nedović i Kalinić. Ali nemojte ih tek tako otpisati.

Reklame

Dragan Milosavljević, recimo, je moj tip za "iznenađenje" u ulozi šestog čoveka. Kažem "iznenađenje" jer je Milosavljević sve sem neproverenog igrača, samo je malo zaboravljen u nas. Međutim, radi se o kvalitetnom polivalentnom modernom beku, koji se napadački izuzetno nadogradio i sada efikasno igra u "oba smera". Dosta očekujem i od Lučića, koji je izgleda konačno sasvim zdrav i spreman, i vreba svoje minute na obe krilne pozicije.

Gudurić i Lazić su miljenici Zvezdinih navijača - biće jako zanimljivo videti šta oni mogu u nacionalnom dresu. Popularni "Gudura" je imao fenomenalnu debi sezonu, dok je u drugoj malo posustao, previše pokušavajući da igra plejmejkera umesto da se fokusira na košgeterske dužnosti. On je sada na onoj igračkoj raskrsnici na kojoj je Bogdanović bio pre tri godine. Možda baš on bude džoker?

Branko Lazić je jedan od onih igrača koji možda ne plene nekim specifičnim košarkaškim kvalitetima, ali zato onda stanu na parket i "ugase svetlo" bilo kom spoljnom igraču u Evropi. "Laza" je već sada živa legenda Zvezde, i sada će imati priliku da svoju beskonačnu energiju prikaže i na velikom reprezentativnom takmičenju. Uzevši u obzir da Kalinića nema, neko će umesto njega morati da se baca u reklame i lupa šamare gde ustreba. Ima li boljeg za takve rabote?

TRADICIJA I POBEDNIK NA KLUPI

Pre ravno četrdeset godina, Jugoslavija je po treći put postala prvak Evrope, porazivši u finalu Sovjetski Savez sa 74-61. Deset godina kasnije smo osvojili bronzu. Zatim dvadeset godina kasnije, u Barseloni, tukli smo Italijane sa 61-49. Pa onda opet, deset godina kasnije, Moka i moskitosi. Sada je 2017. Mirišete li već neku matricu u mom rezonu?

Reklame

Okej, da, lupam, ali poenta je…nećemo se dati. Aleksandar Đorđević sada po prvi put ulazi u boj bez svoje "desne ruke na terenu", Miloša Teodosića, bez Nemanje Bjelice, bez Kaline, Jokića, i drugih. Sale je bio veliki pobednik kao igrač, i najbolje je igrao kada je bilo najgušće. Čovek koji je onako rašrafi strašne Litvance '95, koji je Hrvate zavio u crno '97, koji je osvojio razne klupske titule, pogodio hiljade trojki i hiljade asistencija…on živi za ovakve situacije.

Ne poznajem selektora, nisam nikada ni razgovarao sa njime, ali ubeđen sam da on u glavi ima pobednički mozaik. I što je najbitnije, da je uveliko u opsadnom modu, i da je spreman na sve da Srbiju vrati na tron.

Seća se Sale, a sećamo se i mi, kako je reprezentaciju '98. ispratilo jedva pet novinara kada su krenuli u Atinu. Nije bilo Divca, Danilovića, selektor lično je bio rovit, Nikola Lončar je takođe vukao povredu, pa su iz drugog plana iskočili Miroslav Berić, Nikola Bulatović, Milenko Topić, i uz fenomenalne Rebraču i Bodirogu doneli svetsko zlato.

Setite se onda i kako je 2002. registrovan rekordan broj infarkta na internet komentarima kada je Kari Pešić pred put u Indijanapolis odstranio Vladu Šćepanovića i Ognjena Aškrabića. Oni koji tada nisu posrnuli, sigurno su pali u komu kada nas je u grupi Portoriko osudio na četvrtfinale sa Amerikancima. A dalje se sećate šta je bilo.

I na kraju, setite se i te 2014., kada je Đorđeviću otkazao svako, pa se cela Srbija smejala kada je naknadno pozvao Simonovića i Jovića (za potonjeg su tada čuli samo najzagriženiji navijači Radničkog iz Kragujevca). I da vam za kraj ispričam jednu anegdotu vezanu baš za to SP u Španiji.

Bio sam u Grčkoj dok je trajao taj turnir - nakon ubedljive pobede nad Helenima, koju sam gledao u prestonici Kefalonije Argostoliju, taksijem sam se vraćao nazad u hotel sa širokim osmehom na licu. Taksista je brzo ukačio odakle sam, i krenuo da lamentira nad sudbinom grčke košarke. Ja mu odgovorim, pa dobro, znate, nije ni ova Srbija sada bogznašta. On me je samo resko pogledao kroz retrovizor i jasno mi rekao :

"Gospodine, Srbija je uvek imala dobre košarkaše. Uvek! Mene ovo ništa ne iznenađuje. Ni vas ne bi trebalo."

Idemo na to finale sa Španijom, da im vratimo za ono od pre osam godina. Samo hrabro momci. Svi verujemo u vas. PROČITAJTE JOŠ: Evrobasket bez Evrobasketa - kratak vodič kroz EP u košarci Miloš Teodosić za VICE: Slava se ne stiče u klubu, već u reprezentaciji