Ponašao sam se po bontonu kako bih povratio veru u ljudske manire

Ponašao sam se po bontonu kako bih povratio veru u ljudske manire

Po pravilu se "nazdravlje" ne koristi, niti se skreće pažnja na to da je neko kinuo. Ukoliko se skreće pažnja, kaže se "Vi ste kinuli".
2.4.18

Spremao sam se da uđem u dragstor, onako, najnormalnije, kako se inače ulazi u dragstor, ništa posebno bahato, kada sam na vratima video stariju ženu. Insitktivno sam se povukao nekoliko koraka unazad i pustio gospođu da prođe. Izašla je iz dragstora, nakratko se zaustavila, pogledala me, osmehnula se i rekla “Ko kaže da su izumrli kavaliri?”.

Iako stvarno nisam uradio apsolutno ništa posebno, prijao mi je kompliment koji mi je žena uputila. Prijao mi je čak i pored činjenice da je ta žena u potpunoj zabludi. Nisam ja nikakav kavaljer. Dobro, nisam nevaspitana stoka, ali ne mogu sebe da nazovem gospodinom koga krase nasjajniji maniri. Previše psujem – često i u tekstovima, dakle, javno – nekad je ljudima neprijatno u mom prisustvu, a u poslednje vreme čak imam problema sa izlivima besa.

Mada nisam jedini. Postoji to masovno rasprostranjeno mišljenje, naročito među starijim generacijama, kako se društvo otrglo od lepog ponašanja i vaspitanja i skliznulo u dekadenciju. Glasni smo, bezobrazni, prljavi i ne poštujemo ni same sebe, a kamoli jedni druge. To što se u 21. veku kavaljerstvom smatra kada se s nekim ne sudarite na ulazu, dovoljno govori o našoj generaciji.

Možda više nema nade za čovečanstvo, možda je pristojno ponašanje nepovratno istisnuto iz naše svakodnevnice. Ali rešio sam da dam sebi i čovečanstvu još jednu šansu. Trudiću se da se ponašam što više po bontonu.

Bonton ili francuski étiquette predstavlja skup pravila o pristojnom ponašanju u društvu. U osnovi, bonton označava fino ponašanje i lep način izražavanja dobro vaspitanih i obrazovanih ljudi. On može da se razlikuje od zemlje do zemlje i teško je tačno utvrditi kada je ovaj kodeks ponašanja nastao i kada su njegova pravila zapisana. Jedan od prvih pisanih izvora bontona predstavlja knjiga italijanskog diplomate Baldasara Kastiljiona The Book of the Courtier.

Našao sam Kastiljionov priručnik u PDF-u, ali sam shvatio da je previše arhaičan. Kako su male šanse da na dvorski bal dođem u kočiji kako bih arsenom otrovao vojvodu, potražio sam nešto novije, nešto što je lakše primenljivo u savremenom svetu. Tako sam iskopao osnovna pravila bontona.

I našao sam savršeno pravilo za početak mog novog dana prožetog pristojnim ponašanjem.

U svako zakazano vreme treba doći tačno i prikladno obučen

Kolege, urednici i portir znaju da kasnim na posao. Moj stan je verovatno najbliži VICE kancelariji, a opet, najblaže rečeno, nemam običaj da se na poslu nacrtam u devet. Ranije sam mislio da je to samo neodgovorno, ali sada vidim da je i nepristojno. Zato sam u pet do devet već bio na parkingu.

Ne mogu da kažem da sam očekivao aplauz nakon ulaska, ali sam mislio da ću dobiti barem jedno “O-ho-ho, pa ko je to nama poranio?” ili nešto slično, uz pitanje da li mi je dobro. Ali nisam dobio ništa. Niko nije provalio da sam ušao u kanc. Niko nije provalio jer nikoga nije bilo u kancu u 9:00.

Henri Hičings (ko god to bio) piše za Independent da je "bonton bezvredan bez čovečastva". I u pravu je. Šta mi vredi pristojno ponašanje ukoliko nemam prema kome pristojno da se ponašam. Mora da postoji još neko, druga strana koja bi vrednovala moj bonton.

Zato sam seo i čekao, razmišljajući kako na ovoj tački bontona moramo kao kolektiv da poradimo. Doduše, prve kolege su se pojavile u kancu već nakon pet minuta (što je bolje od mojih prosečnih petnaest) i to je u redu, prihvatljivo u običnom svetu. Ali u bontonu koji sam ja čitao ne piše ništa o akademskih pet minuta tolerisanog kašnjenja. Coktao sam u sebi.

Po pravilu se "nazdravlje" ne koristi, niti se skreće pažnja na to da je neko kinuo. Ukoliko se skreće pažnja, kaže se "Vi ste kinuli", a osoba koja je kinula bi trebalo da odgovori "Hvala što ste primetili"

Hteo sam da testiram ovo pravilo ponašanja, ali problem je bio što nisam mogao tek tako da izazovem kijanje kod kolega, jer ne mogu da im dunem biber u lice ili perom zagolicam nos, a da oni to ne primete. A kada bih lažirao sopstveno kijanje, verovatno bih dobio samo jedno primitivno "nazdravlje".

Zato sam čekao. Ponovo. Dugo sam čekao.

Na kraju se dogodilo, koleginica je kinula i došao je trenutak da zablistam.

- Vi ste kinuli – rekao sam, složivši lice britanskog grofa koji, eto, primećuje zvuk koji bi i gluva osoba čula.

Koleginica me je pogledala kao da sam upravo priznao da imam vanbračno dete sa Slobodom Mićalović. Čekao sam adekvatan odgovor, ali uzalud.

- Jesam, što?

To je sve što sam dobio. Ovaj svet je nepopravljiv.

Kada su prirodne nepogode ili je put loš, muško uvek treba da bude sa one strane koja je izloženija, dok ženska osoba treba da bude zaštićena.

Put do mog posla ima duplu svrhu – da vas dovede do VICE kancelarije i da se na njemu rešite leša ukoliko vam se za to ukaže prilika. Februar je sam po sebi prirodna nepogoda, a količina rupa i bara, kao i tipovi vozila koji se ovde kreću su idealni da iskažem svoje probuđene džentlmenske osobine.

Ovo pravilo desne strane je okej ukoliko opasnost dolazi samo sa jedne strane. Ali šta ako vreba sa svih strana? Sa desne strane je išao neki ker, a sa leve strane je išla cisterna. Razmislio sam i shvatio da bi jedna dama imala više šansi protiv psa, nego protiv cisterne, pa sam žrtvovao sopstveni život, suprostavivši se vozilu od nekoliko tona.

Pas je bio miroljubiv i smatram da to što sam uopšte pomislio da je nasilan definitivno nije po bontonu. Vidite Saru kako se smeje i raduje životu, dok ja džentlmenski gledam smrti u farove.

Nakon što sam stoički podneo ovu šetnju, ukazao sam Sari na još jednu opasnost na putu, ponovo je zaštitivši. Da nisam pratio bonton, epilog bi možda bio najbesmislenija fraktura lobanje zadobijena na radnom mestu.

Ručak

Mnogima je prva asocijacija na bonton ishrana. Postavljanje pribora, rukovanje istim, pa čak i kombinovanje sastojaka, sve to spada u bonton. Iako je u nekim slučajevima očigledno odsustvo logike, trudio sam se da klopam isključivo po pravilniku.

Kada se prilazi stolu, ljude koje poznajemo pozdravljamo klimanjem glave, nikako rukovanjem

Divno, olakšavajuće i pre svega higijensko pravilo. Zbog ovakvih stvari obožavam bonton.

Laktovi nikada ne smeju biti na stolu.

Ali onda nemam predstavu šta bih mogao da radim sa rukama. Kakvo je ovo pravilo?

Juhu, vidite mene, seljačinu sa laktovima na stolu. Kada biste me sreli u restoranu, odmah biste me fotkali i okačili na grupu Uživo iz beogradskih restorana i kafića uz kepšn “STOKA”.

Supa se ne srče, niti se cela kašika stavlja u usta, već supu treba "piti" iz kašike

Svestan sam da se supa ne srče, ali pojma nemam kako se supa pije iz kašike. Probao sam nekoliko metoda, ali jedino mi se ova učinila logičnom.

Morao sam da podignem kašiku na određenu visinu, pustivši tako da supa neometano curi niz metal i kaplje mi direktno u usta. Samo tako mogu da pijem supu, kao da pokušavam da uhvatim poslednje kapi vode u nekom sušnom predelu Afrike.

Možda ljudi oko mene misle da se igram sa hranom, što je užasno nepristojno, ali ja samo jedem kao civilizovan čovek. Poznato je da su Srbi među prvima imali pribor za ručavanje, ali nije poznato ko je usavršio tehnike pristojnog ispijanja supe.

Ne drobi se hleb u supu, osim ako nije supa sama po sebi takva

Kakva je to supa sama po sebi adekvatna za drobljen hleb? Kod nas hleb ide uz sve, čak i uz makarone i gumene mede, zašto bi jedna supa pravila problem? Možda konobarica zna odgovor na ovu bontonsku nedoumicu. Stvarno nisam imao nameru da je maltretiram, samo sam pokušavao da utvrdim prirodu supe.

- Da li može da se jede hleb uz ovu supu. Da li je ona sama po sebi takva?

- Kakva? – pitala me je konobarica.

- Pa, takva da zahteva ili preporučuje drobljeni hleb u sebi.

- Ne znam, neki ljudi jedu hleb uz paradajz čorbu, neki ne. Svakako mogu da ti donesem – odgovorila je.

Kako nismo mogli sa sigurnošću da znamo da li se hleb konzumira pomešan sa paradajz čorbom, odlučio sam da ipak krišom testiram. Ionako nisam mogao nastup da upropastim više nego sa onim laktovima na stolu.

Samo je problem uzeti hleb ukoliko nemam mogućnost stavljanja čitave kašike u usta. Tako da sam hleb pokupio, trudeći se da ustima uopšte ne dodirujem kašiku, a supu bih zatim sipao fontana stilom. Možda se zbog ovoga ne drobi hleb u supu, jer ga je izuzetno teško jesti.

Prstima se jede: hleb, piletina, sendviči, krofne, suvi kolači, kao i sve ono što služi kao dekor

Znam da se KFC jede prstima, kao i krilca u pivnici, ali ako u bontonu piše piletina, onda se to odnosi na svu piletinu. Danas na meniju, pileći batak s koskom. Kao stvoreno za ručak jednog gospodina.

Možda vama izgledam kao Viking, ali ja samo jedem po bontonu. Sva sreća pa nisam bio u kineskom restoranu.

Internet bonton

Pristojno ponašanje obuhvata sve životne sfere, a kako više vremena provodimo onlajn nego u realnom svetu, možda je ovo polje na koje posebno moramo obratiti pažnju. Šteta što se niko ovoga nije setio ranije. Da su ljudi na vreme krenuli da praktikuju internet bonton, niko nikada ne bi šerovao Je veux grupe Zaz.

Ako želite nešto naglasiti, upotrebite podcrtu. Primer: uporno pokušavam objasniti da to_nije_dobro.

Da, ovo jeste način da se nešto naglasi. Samo što ovako na internetu mogu jedino da naglasim da_nisam_normalan_ako_ovako_kucam.

Ako želite izraziti neki osećaj, učinite to pomoću zvezdica. Primer: Kako se toga ranije nisam setio? *sram*

Najčudnija stvar kod praktikovanja bontona je ta što niko nije primetio da se ja zapravo pristojno ponašam po knjizi. Bontonovanje je imalo kontra efekat. Umesto da cene moje gestove, uljudno klimaju glavom i govore kako još uvek ima nade za čovečanstvo, ljudi su se čudili. Ali ne mogu ni njih da krivim, stvarno sam izgledao kao kreten sa onim batakom.

Zato sam i batalio sve.

Možda je vreme za novi bonton. Tolerantniji, popustljiviji bonton 21. veka. Ali sigurno ja neću da ga pišem.