Srbi na Kosovu: Deset godina od proglašenja nezavisnosti
Fotografija: Vladimir Živojinović
kosovo i metohija

Srbi na Kosovu: Deset godina od proglašenja nezavisnosti

"Kao ponosan Srbin sa Kosova još "ponosnije" se osećam kada prevalim više od 150 kilometara kako bih tek rođeno dete prijavio u Niškoj Banji."
17.2.18

Tog 17. februara 2008. godine bio je još jedan Dan D. Kosovske institucije su proglasile nezavisnost, a ne mali broj stranih i domaćih analitičara govorilo je o mogućem nasilju nad Srbima. Nije se ništa dogodilo. Svečanost u Prištini, slavlje na ulicama i to je bilo to. Srbi su bili uplašeni, ali i uvereni da će ih zvanični Beograd zaštititi ukoliko dođe do nasilja.

Deset godina nakon proglašene nezavisnosti Kosovo nisu priznale sve zemlje članice Evropske Unije, mada je čak i tačan broj zemalja koji jeste priznao predmet sporenja Beograda i Prištine. Od proglašenja nezavisnosti, Kosovo jeste postalo član nekoliko međunarodnih organizacija kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i deo Ujedinjenih nacija. To svaka srpska vlast pripisuje sebi u zasluge, dok je utisak da zemlje koje ne priznaju Kosovo to čine zbog sopstvenih problema, a ne zbog toga što vole i poštuju Srbiju. No, visoka politika je jedno, dok je onaj stvarni, svakodnevni život nešto drugo.

Reklame

Srbima na Kosovu i Metohiji je 2012. godine, na predizbornom mitingu, tada kandidat za predsednika Srbije Tomislav Nikolić obećao je da će obustaviti Briselske pregovore. Ni od toga nije bilo ništa, briselski pregovori su nastavljeni, jačim intezitetom.

Pre deset godina, ako sam htela novu ličnu kartu - srpsku, predala bih zahtev u kancelariji MUP-a u Mitrovici i uzela novu nekoliko dana nakon toga. Danas bih za isti postupak morala u Rašku, gde je izmešten MUP Kosovska Mitrovica.

Foto: Vladimir Živojinović

Ana Marija Ivković, tridesetogodišnja socijalna radnica iz K. Mitrovice, govori upravo o tome - šta se sve promenilo u ovih proteklih deset godina:

- Promenilo se mnogo toga, pogotovo na severu Kosova. Pre deset godina bilo je nezamislivo da budemo deo nekih drugih institucija, sem institucija Republike Srbije. Danas je situacija drugačija. Uz kosovske lokalne samouprave, policiju, kosovski sud, tužilaštvo, kosovska lična karta i pasoš, kosovske registracione oznake - kaže Ivković.

Ona dodaje da se u isto vreme šalje poruka da su srpske institucije na severu Kosova i Metohije sve jače i čvršće, ali da je "na terenu potpuno drugačije". Ako pitate Beograd, Ana živi u južnoj srpskoj pokrajini, ako pitate Prištinu, živi u Republici Kosovo.

- Sa druge strane, dupla plata u oba sistema - ili jednom sistemu, na više radnih mesta -izgleda da je postala glavna odlika patriotizma. I ovo je nekad bilo nezamislivo. Istina je da sam Kosovka i da volim svaki pedalj zemlje na kojoj sam rođena, na kojoj sam odrastala i na kojoj živim. Bilo bi lepo da se obe strane slože gde smo i šta smo mi kosovski Srbi i da nam život učine lakšim. Mi smo, pre svega ljudi, koji hoće normalan život - kaže Ivković.

Ana Marija Ivković.

Dvadesetsedmogodišnji arhitekta Stanko Adžić, govori o tome, koliko je teško razumeti položaj Srba, kako danas, tako i u prethodnom periodu:

- Mnogo toga se promenilo. Najgore je sto su se promenili ljudi. Ne oseća se sigurnost, a egzistencija je ugrožena. Mladi ne vide perspektivu a oni su u ovoj smeni generacija nezaobilazni faktor. Ako nas ne bude onda ovde nema opstanka. Voleo bih da grešim, verujem da Srbija radi sve da mi ovde ostanemo, ali kako se stvari ovde odvijaju mislim da ce ovde biti sve gore - kaže Adžić.

Reklame

On kaže da će "uvek biti Srbin, a ne "kosovar".

Stanko Adžić.

- Mada bi neki to najradije voleli da čuju, kako smo se odrekli svog nacionalnog identiteta zbog trenutnog zadovoljenja. Žao mi je ako postoji ljudi u Srbiji koji bi voleli da nas se reše. Mislim da je svima jasno da je naše postojanje nesporno i ne dovodi se u pitanje, ali kao što i ovde postoje takvi ljudi koji bi dali veru za večeru tako ih ima i u Beogradu - dodaje Adžić.

Od kraja rata 1999. godine, postojala je podela na Srbe severno od reke Ibar i one koji žive južno u tzv. enklavama. Dok su Srbi na severu Kosova odolevali pokušajima Prištine da da se integrišu u kosovsko društvo, Srbi južno od Ibra su bukvalno bili na to prinuđeni.

Zorica Vorgučić iz Čaglavice nadomak Prištine kaže da "nije sjajno živeti na Kosovu kada si Srbin", i objašnjava da oseća neprihvatanje od većinski albanskog stanovništa.

- Živim na Kosovu koje je pre deset godina postalo nezavisno. Imam sva kosovska dokumenta, bila sam prinuđena da ih vadim da bi normalno funkcionisala. Na centralnom Kosovu nije moglo drugačije. U tom smislu sam prihvatila kosovsku nezavisnost, u emotivnom smislu ne baš, ali sam svesna gde živim, svesna sam i da svaki put kad odlučim da putujem u centralnu Srbiju prelazim nekakvu granicu - kaže Zorica.

Atmosferu u kojoj žive dva naroda opisuje kao "paralelnim životima".

- Bez previše kontakata, sa jezičkom barijerom. Međutim, odlučila sam da tu živim, tu mi je dom, porodica, posao koji volim. Moja deca idu u školu u Gračanici koja funkcioniše po obrazovnom sistemu Republike Srbije. Sve dok je to tako i mi ćemo biti ovde. Ipak, ukoliko se obistine strahovanja kosovskih Srba i "ukine se" srpsko školstvo i zdravstvo, nisam sigurna da će moja porodica ostati na Kosovu - priča mi Zorica.

Reklame

Ivan Miljković, novinar iz Gračanice slikovito opisuje situaciju od kada je Priština proglasila nezavisnost.

- Promenilo se sve, a najviše mi. Sada podsećamo na nedokuvanu žabu koju je gospodar, smilovavši se, izvukao iz lonca uzavrele vode, ne kako bi je spasio bede, već kako bi je vratio u žabokrečinu, da se u mulju davi i batrga u sukobu sa ostalim nedokuvanim gmizavcima, muteći tako i ono malo preostale bistre vode. Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji, ili im je Kosovo u srcu i na srcu. Metafora je više nego jasna. Ostalima nikada neće biti jasno, niti će želeti da shvate ko je u ovoj priči žaba? Čemu lonac i ko je sada gospodar - kaže Miljković.

Ivan Miljković.

On kaže da Srbi upravo tako osećaju "blagodeti" Briselskog sporazuma na svojoj koži. Miljković dodaje da svakodnevno sebi ponavlja da je Srbin "pokušavajući da ponosno drži uzdignuto čelo i korača smelo". Ipak, ono što on doživljava kao silom nametnum administrativni prelaz, Priština naziva državnom granicom.

Na terenu, kaže, to izgleda tako što prvo kosovskom policajcu pokaže kosovsku legitimaciju, a pet metara dalje srpskom policajcu, srpsku ličnu kartu.

- Kao ponosan Srbin sa Kosova još "ponosnije" se osećam kada prevalim više od 150 kilometara kako bih tek rođeno dete prijavio u Niškoj Banji, da se zna i da uđe u registar da se rodilo još jedno "srpče". Po povratku, kao "ponosan" kosovoski Srbin platim penale, još 20 evra, zato što sam zakasnio sa prijavom deteta u kosovskim institucijama - kaže Miljković.

To mora, kaže, kako bi mu za novorođenče izdali "Ekstrat" papir sa kosovskim žigom i grbom uz pomoć koga će moći sa detetom da pređe administrativni prelaz, ili granicu, kada ide "majci Srbiji u zagrljaj".

- I tako iz dana u dan imamo bliske susrete sa institucijama i zakonima - pokrajine ili države, pitajući se ko nam je tu majka, a ko maćeha? Osećate ironiju? Vi je osećate, a mi je živimo. Šta ćeš, takav nam je valjda usud! Često mi dođe da pljunem. Kako? Pljuneš u vis - popljuješ sebe.

Pre jednostrano proglašene nezavisnosti, na prelazu Jarinje, udaljenost punktova policije se merila kilometrima, a deo između njih zvali smo „ničija zemlja“. Jedna moja koleginica je posebno volela izraz na engleskom „No man's land“.

Bojim se da Srbi sa ovog prostora polako postaju „no country people“.