Umetnik koji anksioznost i depresiju pretvara u crni humor

Kažu da je smeh najbolji lek, ali to je loš savet ako ćemo iskreno. Za većinu ljudi, lek je najbolji lek. Ipak, i smeh može dobro da dođe, da nam pomogne da realnije sagledamo neke stvari, da ih prevaziđemo i preživimo.

Borba protiv anksioznosti i depresije nije sama po sebi smešna, ali Alek MekDonald – čovek iza Tviter naloga @alecwithpen – kaže da je njega do vizuelne komedije odveo upravo „faličan mozak”.

„Flertovao sam sa ovim ili onim lekovima protiv depresije nekoliko godina“, kaže on za VICE „da bih najzad progutao ponos i prihvatio da sam se rodio sa falinkom u mozgu koju neću moći da popravim poslom, šalama, samoprezirom, ni zabavom.“

MekDonald je počeo da uzima Leksapro, pa se našao negde između raja i pakla – istovremeno je i živnuo i nekako obamro. „Kao da sam prolazio kroz drugi pubertet, vremenski zgusnut i bez erekcija“, kaže on. Pošto je najzad rekalibrisao mozak, stekao je osećaj kontrol na sopstvenim životom. „Nisam više bio samo posmatrač.“

Od malih nogu je nešto žvrljao, ali to mu kao odraslom depresivcu dugo nije pričinjavalo zadovoljstvo. Ipak, jednog dana na terapiji „dok je bio lud od lekova“, doktor mu je predložio da ode kući i proba da nacrta sebe samog – što nikad ranije nije pokušao.

„Otišao sam kući i nacrtao hiljadu različitih verzija, u potrazi za karikaturom od koje mi neće biti neprijatno. Nekako sam uspeo. Posle sam kupio velike skicen blokove i po kafićima dve nedelje opsesivno ilustrovao svoja – ružna – osećanja iz dana u dan.

MekDonald smatra da su autoportreti „samoživi, nekako incestuozni, kao kad tokom seksa vidiš svoj lik u ogledalu“, ali pomogli su mu da otkrije nešto o sebi. „Crtanje mi je pružilo novu perspektivu, ublažilo potrebu za samoosudom koju sam celog života osećao.“

Život sa depresijom, anksioznošću, i drugim problemima obično vodi kao gadnom samopreziru. Kroz svoje šaljive ali direktne karikature, MekDonald je uspeo da postane „sam svoj prijatelj u nevolji.“

„Živeti sa sa hroničnom depresijom i anksioznošću je, kako to kaže stručna medicina, čisto sranje. Nema tu ničega glamuroznog, ničega dramatičnog, nikakvih filmskih katarzi. Sve je odvratno i usrano i grozno i dosadno“, dodaje on. „Ali opet je nekako smešno, jebiga. Kad ležiš na tepihu i čekaš da ti se nakupi volja kako bi mogao da naručiš nešto za večeru, teško je ne podsmehnuti se samom sebi. Ne u tom trenutku, naravno.“ Kroz mešavinu samokritike i crnog humora, MekDonald je pronašao katarzu imenujući svoja iskustva. Ponovo je mogao da saoseća sa sobom.

Stripovi su mu širokog dometa, pogađaju mnoge ljude koji imaju običaj da sami sebe osuđuju. „Celog života, instinktivno sam krio svoje ružnije trenutke“, kaže MekDonald. „Ali na ovaj način mogu da iznesem sve svoje gadosti na videlo pred ljude koji znaju kako je to – ili im je bar smešno.”

Stižu mnoge privatne poruke podrške, pa MekDonald zna da se njegovi pratioci slično osećaju. Ipak, on okleva da prihvati titulu glasa depresivne generacije. „Neprijatna mi je ideja da tapšem sebe po ramenu, zaista nisam ubeđen u to. OK mi je što se ponosim svojim malim onlajn kutkom u kom se okupljaju ljudi koji vole šale o očajnim osećanjima.“

MekDonald je komičar po zanimanju, što ne bi trebalo nikoga da iznenadi. Koristeći humor, on uspeva da ovekoveči vrlo prepoznatljive scene borbe protiv duševnom bolesti. Kako se neurozom bavi iz prvog lica, i drugima otvara vrata da urade isto.

Nezavisno od potrage za ravnotežom između samoljublja i samoprezira, MekDonald prosto voli da zasmejava ljude, bilo prijatelje ili strance, bilo uživo ili na internetu. „Kad se desi da na ulici prođem pored grupe nepoznatih ljudi i slučajno čujem da su duhoviti i pričaju svašta zanimljivo, ja se zapitam kako je moguće da postoje neki kul, zabavni ljudi koje ne znam i nikad neću upoznati, tek onako bezveze lutaju ulicama? Iznervira me to“, kaže MekDonald. „Onda se setim da me možda neki od njih prate na Instagramu, pa mi bude lakše.“