Bivši neonacisti nam otkrivaju kako su konačno napustili pokret
All photos courtesy of interviewees. 
neonacisti

Bivši neonacisti nam otkrivaju kako su konačno napustili pokret

Koliko god bismo voleli da mrzilačke grupe nestanu sa lica zemlje, mnogi od njihovih pripadnika uspevaju da se reintegrišu u normalno društvo. Evo kako su ih napustili.
Mack Lamoureux
Toronto, CA
24 Septembar 2018, 7:38am

Ekstremna desnica, iako nikad nije ni odlazila, vratila se na velika vrata.

Glasnija je, direktnija i upadljivija nego što je bila godinama. Širom sveta viđamo mitinge na kojim se skandira o “krvi i zemlji”, a nacisti su se ohrabrili da javno pokažu svoja lica. To nisu bezazlene sile, one odnose živote. Atomvafen, neonacistička teroristička ćelija, povezana je sa pet smrtnih slučajeva prošle godine, a antirasistička demonstrantkinja pregažena je i ubijena prošlog leta na mitingu u Šarlotsvilu.

Postoji mnoštvo razloga za iznenadni razvoj krajnje desnice: širenje interneta omogućuje neonacističkim prostorima kao što su Storm Front i Dejli Stormer da rastu i aktivno regrutuju članove; tvrdnja da za nekoliko decenija belci neće više biti većina u zapadnim zemljama raspiruje mržnju; a čak i neki visoki političari nagovestili su da simpatišu pokret. Nema nikakve sumnje da je on stigao i da neće skoro otići, i mi moramo da prihvatimo tu činjenicu.

Dugo se najveći deo istraživanja i deradikalizacije ekstremizma u potpunosti usmeravao na pretnju islamskog terorizma. Ignorisanje ove druge pretnje sa domaćeg terena bila je skupocena greška. Kao što je to rekla Hajdi Bajrih, direktorka SPLC-ovog Obaveštajnog projekta: “Ne zna se mnogo o deradikalizaciji ovog tipa.” Prošle godine prisustvovali smo pojavljivanju izvesnih efikasnih napora da se ljudi udalje iz ovog pokreta — Život posle mržnje (čije je finansiranje ukinula Trampova administracija) i programi izlaska u Švedskoj i Nemačkoj — ali su oni i dalje kriminalno nedovoljno finansirani. Da kažemo to direktno, i dalje kaskamo. "To je kao da smo zaboravili da imamo još jednu terorističku pretnju na domaćem terenu koja je takođe veoma ozbiljna. Ništa nije urađeno po tom pitanju”, rekla je Bajrih za VICE.

Jedan od načina da se nešto nauči o ovoj temi jeste razgovor sa ljudima koji su u prošlosti gajili gnusne stavove. "Mislim da je veoma važno znati kako ljudi pristupaju ovim pokretima. Kako izgleda društvena, porodična dinamika koja dovodi do toga da neko bude radikalizovan”, rekla je Bajrih. “Ne možemo to da sprečimo ako ne znamo kako se to dešava, a bivši članovi su veoma dobar izvor informacija o tim procesima. Bivši članovi su ti koji mogu da nam omoguće razumevanje uspešnog izlaznog puta."

Kao što Bajrih objašnjava, znanje je moć kad su u pitanju ideološki pokreti kao što je ovaj i znajući kako su neki od ovih "bivših" otišli, možemo to da iskoristimo za borbu protiv sve većeg ideološkog rata na našoj sopstvenoj teritoriji. Često su u pitanju porodice ili neki drugi bliski odnosi koji ohrabruju izlaz. Evo četiri takve priče:

Toni Makalir

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

Tokom osamdesetih i devedesetih, Toni Makalir bio je jedan od najuticajnijih neonacista u Kanadi — s aktivnim učešćem u Belom arijevskom pokretu otpora. Makalir je za VICE rekao da je imao relativno normalno detinjstvo, ali kad je situacija za njega pošla po zlu kod kuće i u školi, poslat je u britansku privatnu školu. U Engleskoj je Makalir upoznao pank scenu, a preko nje i skinhede.

Njegov ulazak u pokret kulminirao je po povratku u Kanadu kada su mu, na koncertu grupe Black Flag, prišla dvojica skinheda i on im se pridružio. Makalir je za VICE rekao: “Da bih stekao njihovu zaštitu, morao sam da steknem njihovo poštovanje, a da bih stekao njihovo poštovanje, morao sam da se upuštam u istu vrstu nasilja kao i oni.” Tako je Toni ušao u svet nasilja.

Tokom vremena provedenog u pokretu, Makalir je bio ključna figura za širenje ciljeva bele moći u Kanadi. Osnovao je telefonsku liniju za belu moć i jedan od prvih njihovih sajtova. “Video sam koliko je veliko interesovanje i veoma brzo mi je postalo očigledno da to treba raditi i da se treba u tom pravcu kretati”, rekao je on. Povezao je svoju grupu sa drugim belim suprematistima, pravio ispade koji su privlačili pažnju medija i pretvorio Vankuver u žarište ove ideologije. “Neko vreme smo bili jedini skinhedi u Vankuveru, ali počeli smo da se širimo sredinom osamdesetih. Živeli smo u uverenju da je nacional-socijalizam ultimativna pobuna.”

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

Krajem devedesetih počeo je sve to da preispituje i planira izlazak iz te priče. “Velika stvar bilo je rođenje moje ćerke i mog sina — ali bio je to proces, a ne jedan trenutak. Postao sam samohrani otac kad su oni imali četiri i šest godina, i to je bio konačni katalizator. U to vreme je u predškolsko morala da ih vodi moja majka, jer kad bi znali ko im je otac, druga deca se ne bi igrala sa njima. Bio sam toliko poznat da je to počelo da utiče na kvalitet njihovog života i zato sam otišao”, rekao je on.

Makalir je svoju strategiju izlaska nazvao "gašenjem do crnila". "Nisam im rekao ‘jebite se, idem’, samo sam postajao sve manje i manje dostupan. Čini se da ljudi nisu imali ništa protiv zato što sam uradio toliko mnogo, nije se od mene očekivalo da uradim više", rekao je on. "Negde 1998. ili 1999. godine, upoznao sam devojku preko interneta, bila je istočnoindijskog porekla i smuvali smo se. Dok smo to radili, znao sam da sam počeo da se deprogramiram, bio sam svestan toga. Znao sam da ako uradim to, nikad više neću moći da se vratim u pokret, zato što sam izdao rasu, zar ne? I zato sam uradio ono što bi me sprečilo da se vratim kao način da se svesno deprogramiram.”

Frenk Mijink

Frank Mijink jedan je od najozloglašenijih bivših neonacista u Americi — njegova priča poslužila je kao inspiracija za film Američka istorija X. Odrastajući u Istočnoj Filadelfiji, Mijinka je u surovom kraju odgojila samohrana majka. Kad je bio mali, njegova majka udala se za čoveka za koga je Mijink za VICE rekao da je bio “veoma nasilan, pijanac i narkoman” koji bi sprovodio “luda kažnjavanja”. Nakon što je izbačen iz rođene kuće sa 13 godina, počeo je da živi sa ocem u Istočnoj Filadelfiji, gde je počeo da ide u prevashodno crnu školu. U toj školi, prema Mijinkovim rečima, bilo je “mnogo zaskakanja, mnogo tuča — bilo je to suludo mesto za školovanje”.

Mijinkovo putovanje u mržnju započelo je putovanjem do njegovog rođaka, na kog se ugledao, u severnoj Pensilvaniji. “Moj rođak je od pankera postao neonacista. Dolazili bi mu razni skinhedi koji bi pili pivo i delovali kul — imali su kola, pivo i devojke”, rekao je on. “Voleo sam da se družim sa njima. Ti momci voleli bi da slušaju moje priče o Filiju, tako da su voleli da pričaju sa mnom — nikad pre nisu razgovarali ni sa kim ko je sretao crnce svaki dan. Moji roditelji me nikad nisu pitali kakav mi je bio dan, nisu me pitali zašto sam bežao kući iz škole, nije ih bilo briga za mene. Kad su ovi likovi počeli da me ispituju za sve to, dopala mi se pažnja koju sam dobio — imao sam 14 godina.”

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

Kako to sam Mijink kaže: “Odatle je sve preraslo u čisto ludilo.” Brzo je postao vođa lokalnog pokreta i bio ekstremno dobar u regrutovanju novih članova. “Rasizam je najveći lažni mamac koji je ikad postojao”, rekao je on za VICE. “Mamili bismo ljude da postanu rasistu govorivši im: ‘Želiš li da budeš ponosan na svoje poreklo?’ Čak i alt-desnica, koja je neonacistička svinja sa karminom na usnama, kreće sa istim rezonovanjem. Govorio bih: ‘Dođi u moju grupu, naučiću te da budeš ponosan na svoje poreklo.’ Ali kad bi ti ljudi došli, mi uopšte ne bismo pričali o našem poreklu, pričali bismo o drugima i mrzeli ih."

Mijink je na kraju uhapšen i poslat u zatvor zbog otmice i brutalnog mučenja člana rivalske grupe skinheda. Njegova tranzicija iz tog pokreta počela je sa tom zatvorskom kaznom.

“Moja promena nastupila je kad su se ljudska bića ponela ljudski prema meni kad mi je to bilo najpotrebnije — a nisu toga bila ni svesna. Bili su to crni momci sa kojima bih u zatvoru igrao košarku i karte. Život je bio drugačiji tamo. Bilo je tamo par tvrdih crnih momaka koji su bili dobri momci. Bili su stvarno jebeno kul, a mi smo imali 17 godina, nalazili smo se u zatvoru za odrasle u kom je kaznu služio i Džon Vejn Gejsi i slična sranja. Igrali bismo košarku, pričali o zatvorskom životu i devojkama. Govorili bi mi lepe stvari, dok su ljudi iz arijevske bande ispadali govnari po svakom pitanju”, rekao je on.

“Kad sam pušten, bio sam zbunjen. I dalje sam bio deo neonacističke grupe, ali se nisam slagao sa njima. Imao sam ćerku koja je imala nekoliko meseci kad sam izašao iz zatvora i njena majka nije želela da ima išta sa mnom. I dalje sam bio lider neonacista, a ona nije želela da moja ćerka bude deo svega toga."

Sa tetovažom kukastog krsta na vratu, Mijink je očigledno imao problema da se zaposli, ali jedan Jevrejin koji je držao firmu za selidbe pružio mu je šansu. Mijink je zarađivao 100 dolara dnevno — novac koji mu je u to vreme promenio život — ali je njegova mržnja prema Jevrejima ostavljala traga na njihovom odnosu. “Uporno sam mislio u svojoj glupavoj anti-semitskoj glavi: ‘Izradiće me, on je Jevrejin.’ A on je došao do mene i rekao mi: ‘Dugujem ti neki novac’ i dao mi 300 dolara i još 100 dolara preko zato što sam dobar radnik.” Na kraju je čovek povezao Mijinka od Džersija do Filija i njih dvojica su putem sve vreme pričali. “Bio je dobar prema meni, uporno mi je govorio da ne govorim za sebe da sam glup. Govorio je stvari koje su ostavile dubok utisak na mene. Nisam čuo nikoga da govori toliko dobrih stvari o meni. Bio sam u društvu Jevrejina sa tetovažom kukastog krsta na vratu i nisam znao šta bih radio bez tog čoveka. Nakon toga dana, samo sam skinuo čizme, završio sam s tim.”

Kada je ubijen jedan stari prijatelj skinhed, Mijink je otišao na sahranu, gde su svi njegovi stari prijatelji bili obučeni u paradnu uniformu i dizali ruku u nacistički pozdrav, na veliku sramotu roditelja poginulog prijatelja. Nakon toga, Mijink je pozvan na žurku. “Bila je to nameštaljka. Čekao me je jedan čovek, udario me je na kvarno i počeo da viče na mene kao signal da grupa sad može slobodno da me izgazi. Većina mojih bivših ortaka okrenula je leđa kad su krenuli da me gaze, samo su me posle pokupili i bacili me niz stepenište, i to je bilo to. U ono vreme sam, znate, imao osećaj da sam jeftino prošao”, rekao je on.

Mijink, zajedno sa Maklirom i Anđelom King (još jednom bivšom neonacistkinjom), na kraju je pomogao da se osnuje Život posle mržnje. On je osnovao i Harmoniju kroz hokej koja se služi hokejem da bi pomogla deci da ne donose odluke koje je on doneo.

Maksim Fiset

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

Za Maksima Fiseta sve je počelo u poznim tinejdžerskim godinama. On je za VICE rekao da je bio mnogo maltretiran u školi i da su neki od tih koji su ga uzeli na zub bili pripadnici manjina — njegov prezir prema tim ljudima prerastao je u rasistička uverenja. Dok je radio kao čuvar u gradskom parku u Kvebeku, upoznao je grupu neonacista i “shvatio sam da nisam usamljen u svojim radikalnim, rasističkim uverenjima.”

Fiset je organizovao Fédération des Québécois de Souche u pokušaju da poveže sve oblike belih nacionalista iz čitave pokrajine. “Postao sam 2007. godine organizator pokreta i to je trajalo sve do 2012. godine. Imao sam osećaj pripadnosti za kojim sam istinski žudeo, želeo sam da budem deo nečega. Nije se radilo o članstvu u grupi koja me je naterala da se učlanim u nju, već sam osećao da sam deo nečeg višeg.”

Fiset je za VICE rekao da je isprva bio zbunjen osećanjima šta želi da uradi s pokretom, smatrao je da“imaju veoma jaku, vitalnu energiju koja može da se iskoristi u konstruktivne svrhe, ali je svi koristimo samo da se napijemo i pobijemo.”

“U svom najgorem trenutku bio sam beli suprematista, mislio sam da je bela rasa nadmoćnija, naravno”, rekao je. “U jednom trenutku sam mislio da je društvo toliko zatrovano liberalizmom i marksizmom da mora da bude resetovano, postojala je želja da se ubije svako ko nije belac i smatrao sam da je to logična završnica našeg projekta na svetskom planu. To nije nešto što bismo uradili u lokalu, ali smo mislili da ćemo na kraju morati da očistimo svet. Ako ste čitali knjige kao što su Turner Diaries, e pa to je čitava poenta te knjige i užasna je.”

Stvari su počele da se menjaju za Fiseta kad je odlučio da se vrati školovanju, što mu je pružilo prostora da preispita neke svoje stavove. “Negde u isto vreme dobio sam ćerku, a pokret je inače prilično seksistički i rasistički nastrojen a to nisu stvari koje želim da uči moja ćerka. Od trenutka kad je test bio pozitivan, bilo mi je jasno da ona neće odrastati u tom okruženju, čak i ako ja ostanem. U to vreme se nisam družio s tim likovima i postalo je očigledno da moram da odem.”

“Trebalo mi je nekoliko godina studiranja — negde oko 2015. godine — da shvatim koliko su loše bile moje ideje, zašto su toliko loše i koliku su štetu nanele. Tad sam se poverio nekim ljudima o svojoj prošlosti i tad su stari prijatelji iz pokreta počeli da me proglašavaju izdajnikom i sve je bilo gotovo sa njima.”

Otkad je napustio pokret, Fiset je postao član Montrealskog centra za prevenciju radikalizacije koja vodi u nasilje. “Prva stvar koju treba da uradite ako imate prijatelja koji prolazi radikalizaciju nije da mu se suprotstavite, jer ako krenete žestoko na njega, to samo učvršćuje njegove stavove. U njegovoj glavi, kad se sve sabere i oduzme, vi ćete biti taj koji greši a on će biti u pravu. Ali ako ga saslušate i postavljate mu pitanja, otvorena pitanja, prvo da biste ga bolje razumeli a onda da biste mu uneli crv sumnje, to je nešto sasvim drugo. Sumnja je važna, jer ljudi koji su radikalizovani često ne sumnjaju u svoje ideje i ako im ubacite crva sumnje, uradili ste dobar posao”, rekao je on.

Kristijan Pičolini

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

Kristijan Pičolini rođen je u Blu Ajlendu, u saveznoj državi Ilinois, a sa 16 godina već je bio lider neonacista. Osnovao je Belu američku omladinu i pevao u bendu The Final Solution, koji je bio izuzetno popularan na sceni belih suprematista i prvi američki skinhed bend koji je nastupio u Evropi.

Pičolini je rekao da njegova porodica nije podsticala rasizam, ali se osećao otuđeno zato što je bio maltretiran. Kao mlad se primio na muziku bele moći i odatle se sve samo ubrzalo. “Bio je to socijalni pokret, bila je to zajednica, bila je to grupa prijatelja, bratstvo, sve je bilo povezano preko muzike koja je bila naša propaganda, ona je bila naša poruka, ona je bila naše obrazovanje, ona je bila naš poziv na nasilje, ona je bila naš metod za okupljanje i regrutovanje. Bila je umnogome srž naše propagande, ali i srž socijalnog pokreta kog smo bili deo.”

Sa 14, prvi put se pridružio čikaškoj skinhed grupi kada mu je, dok je pušio džoint u uličici, jedan čovek prišao i rekao: “Jevreji i komunisti žele da se drogiram da bih im ostao podložan.” Pičolini je za VICE rekao da je bio očaran čovekovim prisustvom i “oberučke prihvatio mogućnost da bude deo nečega” i da ono što ga je privuklo pokretu nije bila “ideologija ili dogma, već prihvatanje” i, neko vreme, on je prihvatio nasilje koje je proisteklo iz pokreta.

“Ulične tuče izbijale bi gotovo svakodnevno, napadali smo nasumične strance koji to nisu zaslužili. Našli samo način da uzmemo mržnju prema samima sebi i preusmerimo je na druge, potpuno nesvesni činjenice da smo bili besni zbog stvari u našim životima nad kojima smo imali kontrolu.

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

U jednom trenutku, početkom devedesetih, nasilje je još više eskaliralo. Pičolini i njegova ekipa bili su pijani i otišli u Mekdonalds, gde su naleteli na grupu crnih tinejdžera. “Bili smo veoma agresivni i počeli smo da govorimo kako je to ‘naš Mekdonalds’ i da oni nemaju prava da budu tamo." Kad su neki tinejdžeri istrčali, a drugi naizgled krenuli da pružaju otpor, Pičolini i njegova ekipa su sustigli jednog od njih i nastavili da ga tuku “do tačke kada je praktično ostao samo hrpica na zemlji, dok mu je lice bilo natečeno, krvavo i nije mogao da se pomeri niti funkcioniše", rekao je on za VICE. "U jednom trenutku, i ovoga se sećam veoma, veoma živo — bila je to prekretnica u mom životu — uspeo je da otvori oči i, dok sam ga šutirao, njegov pogled se susreo sa mojim. Kad sam ga pogledao u oči, osetio sam trenutak empatije, da je taj lik mogao da bude moj brat, neko do koga mi je stalo.”

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

To je, objašnjava Pičolini, bila početna tačka njegovog izlaska za koji će mu biti potrebne godine. “Počeo sam da se izdvajam negde u to vreme. Mnogo toga se desilo tada, rođena su moja deca, otvorio sam biznis [prodavnicu ploča za bendove bele moći]. Počeo sam da upoznajem nove ljude u prodavnici, ljude izvan svog socijalnog pokreta — Amerikance afričkog porekla, Jevreje, gejeve. U roku od kratkog vremenskog perioda, počeo sam da ih doživljavam kao ljude i počeo da ih humanizujem i to je počelo da istiskuje i uništava demonizaciju i mržnju prema njima koje sam gajio u glavi."

To se pomešalo sa trajnim osećanjem koje je Pičolini imao još od onog premlaćivanja i on je počeo da napušta pokret. Bio je lider i podozrevao je da je možda bolje prošao na kraju jer nije obučio nikoga da preuzme njegov položaj. "Kad sam otišao, sve se samo urušilo, tako da nikad nije postojala velika pretnja po mene u lokalu.”

Pičolini kaže da ga je strah od započinjanja života ispočetka sprečavao da sumnje pretoči u delo. “Osećao sam sramotu, nisam znao kako da se iskupim, pokušavao sam da prevaziđem sve to. Nisam znao kako da se odvojim. Sve je počelo u prodavnici ploča i shvatio sam da ne želim da prodajem muziku bele moći jer sam je se stideo. Povukao sam muziku koja je činila većinu mog prihoda, tako da se moja prodavnica ugasila, a moja žena i dete su me napustili zato što oni nisu bili deo pokreta. Od veoma vidljive nacionalne figure postao sam gotovo niko i ništa, i godinama sam se mučio da prevaziđem to što sam bio."

Sve fotografije posredstvom intervjuisanih.

On kaže da ga osećaj krivice i sramote prate do današnjeg dana. "I dalje osećam veliku sramotu zbog tog perioda života i toga kako sam povređivao druge. Ne samo ljude koje sam smatrao neprijateljima, već i nedužne klince koje sam uvukao u pokret — a to je potom drastično izmenilo njihove putanje i mogli su da završe mrtvi, u zatvoru ili uništenih života.”

Svi intervjui su redigovani zbog dužine i jasnosti.

Pratite Meka Lamorea na Tviteru