Arsenal Fest je dobro dete iz komšiluka koje je počelo ozbiljno da se nameće
Foto: Nemanja Đorđević
Музика

Arsenal Fest je dobro dete iz komšiluka koje je počelo ozbiljno da se nameće

Svi su navikli da su Beograd i Novi Sad velike muzičke festivalske luke, ali imamo novog igrača u kraju.
20.6.18

Fotografija: Andreja Marković

Dugo posećujem muzičke festivale, baš dugo. Više od 18 godina sam redovni, takozvani, festivalgoer. Pored toga sam proveo više od 15 godina radeći u svetu muzičke industrije, pre svega u muzičkim medijima sve do MTV-a, preko izdavačkih kuća, pisanja recenzija za rahmetli muzičke magazine i portale, pa sve do uređivanja muzičkog programa u domovima kulture, menadžerisanju klubova, bendova i, na kraju krajeva, organizovanju koncerata. Tako da prilično komotno mogu da kažem da imam poneki uvid u sisteme funkcionisanja muzičke industrije, ili barem u onome što ovde pokušavamo da nazovemo muzičkom industrijom. I tu leži okosnica ovog teksta.

Najjednostavnijim rečima glavna dijagnoza srpske muzičke industrije bi se svela na dva osnovna problema, a to su siromaštvo i nepostojanje pop vertikale. Dozvolite da pojasnim. Svaka industrija na ovome svetu, pa tako i muzička, počiva na nekim tržišnim zakonitostima i pravilnostima koje, prema pravilu, pokreće novac. A u Srbiji novca nema, to jest, nema ga u segmentima kulture koji iziskuju više od potrhranjivanja najnižih ljudskih strasti, to jest u domenu kulture koji iziskuje, pazi sada, kultivisanje. To pretpostavlja celokupan industrijski niz, od proizvodnje do konzumacije. A on je, po pravilu, korumpiran, klanski organizovan i pohlepan na takvom nivou da su u njega uključeni ljudi isključivo primerima negativne selekcije. Tako mediji imaju svoje izdavaštvo, pa promovišu samo svoja izdanja i nema pravilne raspodele prisutnosti muzike u njima i mnogi izvođači nikada ne dopru do šire javnosti. Tu su odmah potom takozvane uređivačke politike koje se svode na subjektivni sud pojedinaca ili manjih grupa i obično su u relaciji sa interesima kompanije ili favorizuju lični ukus i prijateljske odnose. Relevantna top lista nikada nije postojala u Srbiji (niti Jugoslaviji), jer nikada nije bilo realnih izveštaja prodaje. A kad smo već kod prodaje, tu se lažno prijavljuju izdanja, sami izdavači su devedesetih piratizovali sopstvena izdanja i pravili lovu na crno, a kultura kupovine muzike nikada nije sprovedena do kraja (sa izuzetkom striming servisa koji isto imaju sumnjive matrice ponašanja), pa sve do filovanja košuljica zahvaljujući kojim se (između ostalog) manipuliše autorskim i srodnim pravima. A tu temu tek da ne započinjem. Sve u svemu, osobama kojima je želja da se bave muzikom i da od nje žive se nalaze u veoma teškoj poziciji (koja ruku na srce postaje sve bolja i bolja, ali je svetlosnim godinama daleko od iole stabilne ili pristojne), a sama kultura se posmatra normativno, a ne deskriptivno. Šta to znači? To znači da vrednosno određujemo ljude na osnovu muzike koju slušaju, to jest, da je neko bolji ili lošiji zato što sluša ili ne sluša neku muziku. Kao da ćemo odlučiti kojeg ćemo hirurga odabrati za našu operaciju na osnovu toga da li sluša Cecu ili tehno. Razumete? A to je nasleđe onih čuvenih binarnih opozicija Prve i Druge Srbije. Ludilo. Tako da čak ni dobra pesma nije dovoljna da bi došlo do šire publike i tek poneka srećna okolnost dovede do toga. Sa druge strane se pogrešno veruje da je publika kod nas glupa, što nije istina. U velikoj meri jednostavno ne postoje uslovi da se upoznaju sa drugim izvođačima, ma koliko to delovalo jednostavno (kao na primer na internetu, ali to je druga tema zašto isto nije jednostavno naći stvari online) i ostajemo sa suvarkom i postsocijalističkom pustinjom muzičke industrije u Srbiji.

Problem svega ovoga proizvodi efekat gubljenja popularne muzike. Šta je popularna muzika u Srbiji danas? Šta to znači? Koji je to izvođač koji ispunjava sve uslove da se nazove popularnim, a da dobije realan medijski prostor i hvalu kroz sve kanale komunikacije? Nema ga. Lažnim slikama popularne muzike i prikrivanjem sramote od onoga što jeste zaista popularno mi stvaramo pogrešan profil popularne vertikale, a alternativna scena se meri i formira isključivo u odnosu na popularnu. Ako je ona iluzorna, onda je alternativna scena osuđena na propast i pre nego što se rodila, jer nema kome da se obrati osim malom krugu prijatelja koji je, naravno, uvek na spisku. I tu dolazimo do tačke pucanja — kako organizovati festival? Posebno alternativni festival koji se oslanja na tradicionalno tvrđi zvuk, to jest rock n roll, punk, hard pop i druge derivate ovih davno zaboravljenih žanrovskih odrednica. Za njih, po pravilu, novca nema. Pa kako se onda izboriti za svoje mesto pod suncem?

Tu ulazi Arsenal Fest.

Reklame

U samoj Srbiji skoro svaki iole veći grad ima svoj festival, posebno letnji open air festival, ali veoma mali broj njih ima više bina i više desetina izvođača u nekoliko dana. Od najpoznatijih tu možemo da izdvojimo EXIT festival i LOVE Fest. Jedan je svoj momentum dobio zahvaljujući društvenom aktivizmu i imao je sreću pravog trenutka u vremenu i prostoru kada su se sve kockice složile ne bi li se rodio. EXIT u početku nije bio festival, bio je deo identiteta jedne generacije. Danas je on velika firma koja veoma dobro razume komercijalno tržište i oslanja se u velikoj meri na stranu publiku. S druge strane tu je dosta mlađi LOVE Fest koji je u potpunosti ove godine izbacio iz programa live binu čime je i formalno stao na stranu elektronske muzike koja ovde ima veliko utemeljenje kao nematerijalno kulturno nasleđe iz devedesetih koje je služilo kao eskapizam u represivnim godinama. Vreme kada smo plesom bežali od stvarnosti dj kultura je, jednostavno, bila jeftinija iz očiglednih razloga. I nova, da se razumemo. Tu i tada se rađa srpska sklonost ka elektronskoj muzici, kao što je to bilo u klubu Industrija.

Foto: Andreja Marković

Da li to znači da je time pokrivena celokupna publika koja uživa kulturu i muziku? Naravno da nije. Razlika je u tome što ova dva koncepta imaju finansijsku konstrukciju koja može da se izvuče (ne kažem da je njima lako, ni slučajno, u Srbiji je sve borba), ali ostali, da kažemo alternativnije muzičke okosnice, bez obzira na relativno vernu publiku, jednostavno nemaju matematiku. Onime što Arsenal Fest radi otvoren je prostor za jednu potpuno drugačiju festivalsku atrakciju, kao što mnoge zemlje u Evropi imaju poput Szigeta u Mađarskoj, InMusic u Hrvatskoj ili Roskildea u Danskoj. Ali zbog tržišnih uslova o kojima sam malopre govorio, Arsenal Fest ne može da funkcioniše po strogim tržišnim uslovima kao Sziget ili InMusic ili Roskilde, jer nemamo privilegije koje nam donosi EU (počevši od najprostijih ata karneta za bendove), niti novca u cirkulaciji kojim bi se pokrili komercijalni apsekti. Karta za Sziget, na primer, košta 325 evra, a za Arsenal Fest 30 evra, a u unutrašnjosti Srbije mnogima je i to previše. To je realnost.

Foto: Andreja Marković

Pa kako se onda jedan ovakav festival rodi i desi? Odgovor je u inat svima i uprkos svemu. Rađa se kao jedna ideja, motiv i ljubav prema muzici onih koji su se oko njega okupili. Želja je jednostavna kao sa svima nama koji smo ikada organizovali neki koncert — hajde da dovedemo bend koji volimo. U početku su to domaći bendovi koje možeš da priuštiš. Potom regionalni bendovi, a onda malo-pomalo poneki strani bend. Mnoge konstrukcije propadaju, jer nemaju matematiku ali se u rizik ulazi iz ljubavi, iz pukog osećanja zadovoljstva da bend uz čiju si muziku odrastao sada svira tu, pred tvojom, domaćom publikom zahvaljujući sopstvenom trudu koji si uložio. Malo šta može da nadmaši to osećanje, tako da je i produkcijski minus često vrlo prihvatljiva opcija. I onda u tome treba istrajati, a Arsenal je upravo uradio to — istrajao je.

Foto: Andreja Marković

Osnovan je 2011. godine kao mali, stidljiv i nadasve DIY (uradi sam — Do It Yourself) projekat nekoliko ljudi koji su svojim domišjatim idejama ostvarili svoj dečački san. Arsenal je na početku bio jedan mali festival koji je okupljao domaće bendove, zatim bendove iz regiona, da bi polako krenuo da sarađuje sa buking agencijama iz cele Evrope u potražnji za svetskim bendovima. Nije bilo lako ukopiti ideju, svoju muzičku želju, novac, srpsku cenu ulaznice i produkciju. Vremenom, ova ideja je prerasla u ozbiljan festival. Iza sebe ima osam godina postojanja i prošle godine je postao član udruženja evropskih festivala YOUROPE. Prošlo je oko 150.000 posetilaca i veliki broj izvođača. A to, složićete se, nije mala stvar. Iza ovog festivala stoji LONG PLAY, koncerta agencija koja se bavi mnogim projektima koji su u domenu muzike. Pod njihovom dirigentskom palicom se dešavaju ne samo koncerti, već i distribucija muzičkih dokumentaraca kao i mnogobrojna izdanja (albumi) važnih srpskih autora.

Pored toga, ono što je simptom svih većih gradova i urbanijih sredina je problem infrastrukture. Glastonberi festival se ne dešava u Londonu, Roskilde se ne dešava u Kopenhagenu, već 30km zapadno od njega, Sziget takođe nije u Budimpešti, pa je tako i Beograd imao neslavnu istoriju velikih muzičkih festivala, od onog Eho fijaska na Ratnom ostrvu, pa sve do MAD festivala od pre nekoliko godina koji je doživeo, kao i mnogi, samo jedno veoma neuspešno izdanje. Kragujevac, za razliku od Beograda i ostalih gradova u Srbiji festival smešta uprkos svemu u samo srce grada, ali opet u potpuno izolovanom okruženju što mu daje jedinstvenu festivalsku poziciju. Sve lagodnosti urbane sredine su tu, ali bez opterećenja funkcionisanja gradskog života u gradu od nekih 200.000 duša. Sam festival je u napuštenoj fabrici oružja iz XIX veka u centru grada koja ima atmosferu i duh radničkih krajeva Mančestera iz ere rođenja britpopa, a ovo je veoma važna turistička pojedinost koja za publiku iz inostranstva prosto viče „egzotika“ i „autentičnost“. Ili što bi Englezi rekli, „vintage“. A svi znamo da je autentičnost danas od neprocenjive vrednosti.

Foto: Andreja Marković

Poslednje dve godine Arsenal stremi da se približi evropskim festivalima po izboru bendova koji su trenutno aktuelni, ali sa druge strane ne zaboravlja da je Srbiji potrebno omogućiti da vidi bendove koje nije imala prilke da vidi za vreme izolacije. Potrebno je pratiti sveže izvođače i aktuelnosti, ali ujedno treba i vratiti naše zamrzle godine kada nismo imali prilike da idemo da gledamo koncerte u inostranstvu, a još manje da ih vidimo kod nas. Neki festivali su upravo zbog nerazumevanja lokalnog tržišta i orjentisanjem programa prema najnovnijim svetskim imenima umalo izgubile svoju tržišnu utakmicu poslujući sa debelim minusima upravo zbog isključivanja domaće publiku svojom programskom politikom. Domaća publika je temelj, bedem, osnova i okosnica svakog festivala, pa tako i Arsenal festa i organizatori to prepoznaju. Veoma je teško uskladiti prognoze organizatora i želje publike, ali u poslednjih nekoliko godina festival je našao zajednički jezik sa svojom publikom. Takođe, ono što je značajno je to da je poslednjih nekoliko godina Kragujevac postao domaćin mnogim strancima koji dolaze samo zbog festivala. Tako da pored kulturološkog se rađa i turištički značaj samog festivala. Posebno za cene koje su više nego pristupačne. A da ne govorim o značaju svake decentralizacije u našoj zemlji. Kakvo je samo osveženje videti da živi nešto van Beograda. Svaki put.

Festival 2018. godine se razlikuje po mnogo čemu od prethodnih godina. Pre svega se razlikuje po tome što je ovo prvi put da je lista izvođača okrenuta ka evropskim festivalskim trendovima i za mnoge ljude je veliko iznenadjenje da bendovi dolaze prvi put u Srbiju i to baš u Kragujevac. Svi su navikli da su Beograd i Novi Sad velike muzičke festivalske luke, ali imamo novog igrača u kraju. Festival je ove godine imao i dosta događaja koji su ga najavljivali i koji su bili deo njegovog pratećeg programa. Prvi put mu je prethodio Arsenal film fest, festival međunarodnog dokumentarnog muzičkog filma gde su posetioci imali prilike da vide filmove o Lajbahu, Grejs Džouns, Vitni Hjuston i drugima. Pored toga bio je i koncert Body Counta kao deo promocije festivala Arsenal 2018. Ono što iz ovoga može da se iščita je činjenica da je 2011. godine kada je nastao imao samo jednu binu, a zabeležio je okvirnih 14.000 posetilaca. Sledeće godine je to bilo za oko hiljadu posetilaca više, a 2014. godine je oko 25.000 duša posetilo festival. Danas je taj broj mnogo, mnogo veći. Pojačavanjem svog arsenala izvođačima iz celog sveta, kao što su Morcheeba, meni veoma dragi Enter the Shikari, Editors ili The Kills u snažnoj i temeljnoj postavi domaće i regionalne podrške koja na sav glas vrišti i odjekuje pedigreom koji im daje temelj da se nazivaju alternativnim festivalom koji ne zaboravlja odakle je krenuo i šta predstavlja njegovu osnovu, Arsenal pokazuje ozbiljnu ofanzivu. Deluje da, baš kao što je fabrika oružja početkom XIX veka donela industrijsku revoluciju u Srbiju, Arsenal Fest donosi revoluciju kojom se pruža prekopotrebna nada srpskoj alternativnoj sceni, ali i njenoj publici koja najzad ima svoje stecište, svoje zborno mesto da uživa i gradi svoju budućnost. Kao što je za sve potrebno vreme ne bi li se stvorila kritična masa, Arsenal Fest tu nije izuzetak. A ovaj trenutak deluje kao prekretnica kada je klinac iz kraja najzad ojačao, stasao i izašao na crtu — u inat svima i uprkos svemu.

Sada je njegov trenutak da se kurči i Arsenal Fest to radi dobro.