Sport

F4 2018, dan drugi : Real je kralj Beograda

Kraljevski klub je porazio Fenerbahče i osvojio svoju desetu titulu prvaka Evrope.
20.5.18
youtube screenshot

Beograd je čekao „desimu“. I bi „desima“, ali ne ona koju su naši ljubitelji košarke očekivali, ili barem priželjkivali. Umesto jubilarnog desetog krunisanja Željka Obradovića, „desetku“ će umesto njega proslaviti – Real Madrid. Kraljevski klub potpuno je nadigrao prošlogodišnjeg šampiona i postao novi-stari prvak Evrope u klupskoj konkurenciji.

Publika u beogradskoj „Areni“ imala je priliku da uživa u izuzetno kvalitetnom meču, koji je barem trideset pet minuta bio na nekakvoj klackalici. Fener je bolje otvorio meč, ali je ubrzo upao u probleme iz kojih se do kraja nije izvadio. Dok je Real ponovo iskusno odigrao svoje adute, stiče se utisak da je istanbulski klub mogao možda i bolje da raspodeli snage.

Reklame

Iako smo i na početku sezone mogli da pretpostavimo da će se odlasci Ekpe Juda i Bogdana Bogdanovića osetiti, ispostaviće se da je ekipi u finalu najviše zafalio ovaj prvi. Bez njegovog sigurnog prisustva u reketu (Džejson Tompson definitivno nije opravdao očekivanja), previše tereta palo je na Veselog koji se sa time nije najbolje izborio – u odbrani je morao da pokriva previše prostora, dok je u napadu odigrao izuzetno jalovu partiju. Veseli najbolje funkcioniše kada napada iz „drugog plana“, kupi otpatke i vraća promašene šuteve u koš. Bez Juda, to je mnogo teži zadatak, koji je postao još komplikovaniji nakon dve rane lične greške. Njegova sekvenca u kojoj je prvo promašio polaganje, a zatim napravio nesportsku ličnu efektivno je zakopala možda i najboljih pokušaj priključka Obradovićeve ekipe.

Mnogo toga zapravo u Feneru nije profunkcionisalo na vreme, i čini se da je Željko Obradović veći deo utakmice proveo pokušavajući da nađe idealnu postavu koja će iskontrirati energičnim „kraljevićima“. Do pravog balansa je dolazio svega u par trenutaka – ostaje pitanje zašto Bobi Dikson, heroj polufinala, nije dobio jače minute. Ali mnogo je više znakova pitanja okolo nekih drugih igrača – samo je Nikolo Meli, sa dvadeset i osam poena i šest skokova, ostavio „srce na terenu“. Vonamejker je na momente pravio katastrofalne odluke, Datome je uzeo svega četiri šuta za dvadeset i tri minuta, dok su učinci Marka Gudurića, Džejmsa Nanelija, Džejsona Tompsona, pa što ne reći i Kostasa Slukasa i Nikole Kalinića svedeni na statističku grešku.

Reklame

Ali da ne bude samo da je ovde Fener ispalio ćorak – Real je odigrao stvarno dobru partiju. Ako izuzmemo iz ove računice konzistentno kvalitetnog Luku Dončića, Madriđanima su titulu ovde doneli „trećepozivci“ poput Fabijena Kozera, čijih je 17 poena predvodilo novog šampiona, te tiho efikasnog Treja Tompkinsa (10 poena, 5 skokova od kojih mnogi u bitnim momentima) i Luzofonu verziju Bobana Marjanovića po imenu Valter Tavares, koji je u skoku pravio velike probleme centarskoj liniji Fenerbahčea. Real je do titule došao igrajući svoj brend košarke – solidan tempo uz povremena „pojačavanja“. Pritom, odajmo im priznanje to što su odigrali bezmalo celu sezonu bez Serhija Ljulja, kao i Ognjena Kuzmića i mnogih drugih koji su odsustvovali.

Stavimo sada za sekund košarku za stranu – Beograd je pokazao da je kadar organizovati veliki događaj poput ovoga. Potencijalno zapaljiva situacija (svaka situacija sa 15 hiljada stranih navijača od kojih su jedna frakcija Turci je po difoltu zapaljiva) je besprekorno ishendlovana, a sam spektakl u Areni dobio je najviše ocene. Realova „desima“ takođe je održala tradiciju da se u beogradskim finalima uspostavljaju nekakvi istorijski momenti – na ušću Save i Dunava svojevremeno je svoju prvu evropsku titulu proslavio Makabi, a sada, evo, i jubilarnu desetu Real. Nadajmo se samo da nećemo čekati četrdeset godina na neki novi istorijski trenutak.

Tako se Beograd (i Srbija sa njime), barem do daljnjega, na častan i kvalitetan način oprostio od Evrolige. Oprostio jer, kao što znate, dogodine pišemo prvu sezonu posle bezmalo dve decenije u kojoj prestonička publika neće imati priliku da ugosti najkvalitetnije evropske ekipe. Ali to su neke druge priče kojima ćemo se baviti neki drugi dan. Ovo je trenutak koji pripada Madriđanima – zaslužili su ga.