"Dedpul 2" je loš, kao i većina filmova o superherojima

Upozorenje: slede blagi spojleri konteksta filma "Dedpul 2"

U bivšem Domu sindakata, sada „Kombank dvorani“, u maju 2018. premijerno je prikazan Dedpul 2, prvi (u verovatno) dugoj seriji nastavaka jednog od boljih superheroj filmova.

U holu ispred sala, kasiri golih ruku su istovremeno prodavali karte i hranu dugim redovima fanova koji su došli u majicama brendiranim antisocijalnim super-anti-herojem koji ne može da umre. Nedaleko od kasa, između promocija za teretane i vodu, stajalo je ono što se u advertajzingu naziva „impressive display“ glavnih likova filma. Te kartoline Dedpula, Kejbla i Domino u prirodnoj veličini su postavljene odmah do crvenog tepiha i fanovi su pravili selfije sa njima. Razvođač koji je bio zadužen za ovu kartolinu je imao duplu ulogu, jer je nosio improvizovani kostim Dedplua – autentičnu kapuljaču je ukombinovao sa tamnim, vidno nošenim pantalonama i košuljom. Malo pre premijere, tj prve u seriji projekcija digitalnog fajla na kome se nalazi film, crvenim tepihom ispred dvorane prošetao je Stefan Kapičič, srpski glumac koji igra Kolosa, jednog od sporednih likova u ovoj franšizi. Kamera i novinar su ga pratili dok je, ruku pod ruku, koračao sa partnerkom ka ulazu. Fanovi okolo su ga gledali, ali tako što su se pretvarali da to ne rade. Kada sam stigao na red da kupim karte za mene i ljude sa kojima sam došao, fiskalna kasa je ostala bez papira, što je izazvalo blagu paniku na licima još uvek neuigranih radnika biokopa.

Jedna od manjih sala u kojoj sam gledao film, ličina je više na sobu sa projektorom nego na bioskop. Na platnu čije su dimenzija jedna prevazilazile dimenzije velikog televizora, menjale su se reklame za filmove, serije i proizvode. Ton je bio „okrenut na 11“, i zvučao je kao da je na silu pokušavao da impresionira posetioca. Da učini salu i tehniku većom, snažnijom i boljom od onoga što jeste, isto kao što se razvođač pored kartoline trudio da izgleda kao Dedpul i kao što se ceo događaj trudio da izgleda kao velika filmska premijera. Kao i što se, uskoro ću otkriti, Dedpul 2 trudio da izgleda kao bolji, kvalitetniji, uspešniji i originalniji film o Dedpula.

I ne radi se striktno o tome da se u Srbiji imitira Holivud (iako je to svakako tačno), već je sve oko i u ovom filmu i u ovom žanru lažna, prozirna imitacija. Često, kada se piše o „globalnim stvarima“, uvek postoji problem pronaći „domaći ugao“. Ali sa superheroj filmovima ne postoje „domaći uglovi“. Sve u vezi sa percepcijom, promocijom i distribucijom tih filmova je isto i uniformisano u celom svetu. Razlikuje se samo jezik kojim dizajner prepravlja natpis na posteru. I da li je u filmu neki glumac domaćeg porekla.

Prvi Dedpul je eksplodirao, po pitanju zarade i kritike jer je imao jedan kvalitet koji je izostajao iz svih superheroj filmova koji su napravljeni od kada je ovaj žanr, sa „Marvel filmskim univerzumom“ lansiran – prihvatio je, potencirao i igrao se sa činjenicom da su ti filmovima lažni. Ismevao je i sebe i njih, referisao samog sebe iznova i iznova, rušio četvrti zid i ponavljao činjenicu da se radi o filmu a ne o stvarnom „univerzumu“ unutar koga postoje stvarni ljudi koji imaju super moći koje koriste da bi se borili protiv zlikovaca koji gotovo nikad nisu bilo šta više od „papirnih zmajeva“. Ali srž Dedpula je bilo to što se radilo o parodiji, a ne o satiri. I pored svih fora, svih prozivki Vulverina i preteranog nasilja, Dedpul je iznova potvrđivao superherojski narativ koji je pratio. I dalje je radio posao kao i svi drugi, samo što je za razliku od Kapetana Amerike naglas govorio da je posao sranje.

Zbog toga su gledaoci mogli da se vežu za njega. Jer je ukazivao na sve manjkavosti i probleme žanra koje svako od nas oseća i vidi. Dedpul je obavljao svoju šljaku, ali je sabtvitovao šefove. Takođe, taj film je za razliku od svih ostalih imao stvaran ulog. Dedpul nije išao da spasi svet, već je njegova celokupna motivacija bila želja da dobije plastičnu operaciju posle koje će opet biti lep. To je jako površno, ali jako ljudski. dalje, nakon što nauči lekciju da mu operacija i ne treba, manje-više mu ne ostaje ništa drugo osim da se povuče. Ali zakoni tržišta i loženje fanova zahtevaju nastavak. I nastavke ćemo dobiti.

Taj prvi Dedpul je i dalje jako zabavan, duhovit i uzbudljiv film, čak i tokom drugog, trećeg i četvrtog gledanja. Razlog je vrlo jednostavan – između svakog novog gledanja, videćete još 3 ili 4 superheroj filma koji će neverovatno ličiti jedan na drugi i razlikovaće se samo po kostimima. „Crni panter“ je izuzetak jer je film o istoriji ropstva maskiran u superheroj film, sa zlikovcem koji je moralno bio u pravi, ali i njegov nastavak će, i kao i ovaj Dedpul, upasti u isti problem – nema potrebe da se priča nastavi, jer je priča zatvorena i završena i nastavak je samo veštački ud koji će biti dodat zato što publika i studio zahtevaju da se to desi.

I iako sam sve ovo znao, sedeo sam u sali pun nade da se neće desiti ono što je bilo očigledno da će se desiti. Jer to je lepota, dubina i značaj filmova, koja ne nestaje sa godinama i industrijalizacijom jedne te iste priče koju je Marvel uspostavio kao biznis model.

Ali sa prvim scenama sve je brzo otišlo… nigde. Dedpul ide po svetu i juri neke nasumične krimose. Zaplet i motivaciju su i dalje „lični“, ali su kodifikovani unutar žanra. Dedpul uči da treba da bude heroj i da treba da brine o drugima. Da treba da se žrtvuje za njih . Što je i jedini logični put. Ovo ne znači da film nije zabavan, da fore nisu duhovite i da se nisam smejao „kao lud na brašno“ na neke od njih. Ne, „problem“ je u tome što je i svaka od tih fora prolazna, šuplja i brzo zaboravljena jer dolazi sa „industrijske trake“ takvih fore. Kao što se Osvetnici međusobno podbadaju ironičnim šalama koje su u duhu svakog savremenog ofisa, tako su Dedpulove psovke, reference i analogije povučene iz pijanih, naduvanih razgovora vas sa vašim prijateljima. Metod industrijske trake je isti, razlikuju se samo podešavanja.

U ovom filmu, Dedpul hoće porodicu, brine o mladima iz svog kraja, zbližava se sa ljudima sa kojima je odnos počeo na pogrešan način, poziva prijatelje da mu pomognu u ozbiljnom projektu na kome radi, a sve je to začinjeno preteranim nasiljem i šalama koje su za razliku od onih u Osvetnicima, stvarno smešne (barem meni). Takođe, film pati od očiglednog prepravljanja scenarija u sred produkcije, zbog čega prvih 45 minuta izgledaju više kao serija SNL skečeva na istu temu nego kao koherentan film.

Ali ne postoji ništa dublje, drugačije i značajnije ovde nego u drugim filmovima istog žanra. Samo su vrednosti na mašini postavljene tako tako da budu privlačne ljudima kao što sam ja, koji dubinski veruju da su njihovi senzibiliteti drugačiji od onih koji vladaju „mejnstrimom“. I veruju u to iako idu da gledaju film u multipleksu u centru grada dok kupuju kokice i gazirane sokove isto kao i svi koji isto tako uzbuđeno idu da gledaju bilo koji drugi Marvel ili DC film. Sve je kodifikovano, sortirano, testirano u fokus grupama i servirano za naše uživanje. Nijednog trenutka, za razliku od prvog filma, ne postoji ništa ovde što izaziva bilo koju od naših pretpostavki pre filma, ne postoji ništa što bi izazvalo bilo kakvu raspravu, čak ni bilo šta što je na bilo koji način „previše“, ni po pitanju nasilja.

I najgore od svega, sve ovo važi i za prvi film. To je najveći „greh“ Dedpula 2. Što je razotkrio probleme „Dedpula 1“. On je svu svoju „oštrinu“ i „subverziju“ dugovao samo tome što se površno razlikuje od ostalih filmova istog žanra. I on je, kao i svi ostali, samo još jedna superheroj figurica u obliku filma. Da, boje kostima i oružje za pojasom su drugačiji i prijemčiviji mojoj demografskoj grupi, ali je i dalje samo to – figurica u obliku filma. Model koji je postao toliko popularan da sad ima svoj posebni kreativni tim i prodajni tim, i advertajzing tim i fan klubove i sabredite i hard-kor fanove koji će voditi večne Internet ratove protiv svakog ko kaže bilo šta loše o figurici.

Posle, dok je nas nekoliko koji smo gledali film zajedno hodali kroz polu-prazan hol „Kombank dvorane“, ljudi su se i dalje nameštali ispred kartolina i lupali selfije. Mi smo bojažljivo počeli da pričamo o filmu. Niko nije bio oduševljen ali u pravom trenutku, svako od nas je bio uplašen da ostali ne dele mišljenje. Čak su i naša očekivanja od reakcija na film oslovljena.

Superherojski filmovi moraju da budu "dobri", to je osnovna pretpostavka. Jer ako nisu, šta ćemo da radimo sa filmom kao medijem, s obzirom na to da su oni gotovo sve što se pravi i zbog čega se odlazi u bioskop? Šta ćemo da radimo ako priznamo da je ovaj film toliko nebitan da su čak i autori odlučili da u sceni posle špice „obrišu“ apsolutno sve što se desilo u filmu?

Verovanje pred odlazak na svaki superherojski film, „da ovaj mora da je dobar“ i da ga je „bitno pogledati“ jače je od utiska koji se iznova i iznova ponavlja u tim hodanjima ka izlazu pored kartolina – da je svaki od tih filmova u najboljem slučaju zabavan i ništa više od toga. Da su „vrhunski“ filmovi kao „Crni panter“ retki izuzeci, i da gotovo nikada na platnu nećete videti bilo šta što će vas iznenaditi i izazvati, jer je sve svedeno na ono što nam je svima zajedničko, bilo da smo u Americi, Srbiji i Kini: svakodnevni posao je težak, a mi verujemo da smo heroji što ga obavljamo i prija nam da se identifikujemo sa likovima na platnu koji rade istu stvar, samo u kul uniformama.

Kasnije te večeri, relativno svesni svega ovoga i suštinski razočarani „Dedpulom 2“ počeli smo da pravimo planove za zajedničko gledanje „Solo – Star Wars priča“.