Izveo sam ’Bird Box’ izazov dok sam gledao ’Bird Box’

Otišao sam na Tviter. Skoro smesta sam shvatio da u filmu igra Sandra Bulok, sa povezom na očima i u kajaku, da je za sedam dana imao 45.037,125 pregleda (najviše ikada, kada je u pitanju servis striminga), i da je tokom praznika rapidno postao mim – takva viralna senzacija, zapravo, da je Netfliks morao da kaže ljudima da ne stavljaju poveze na oči i da ne snimaju svoje (obično propale) pokušaje da obave jednostavan zadatak, kao što je da izađu kroz otvorena vrata. Shvativši ovo, takođe sam pretpostavio, tokom filma, da će se na ekranu pojaviti ptice, i da je loše videti nešto. Očigledno mi je bio potreban još jedan odmor. Ali prvo sam morao da pogledam ove video snimke.

Počeo sam. Smesta sam naleteo na klip dve devojke koje su 24 sata imale povez na očima, i jedan na kome otac zabija svoje malo dete u zid. Bili su prilično zabavni. Jedno popodne sam se sa krivicom smejao.

Ali bio sam u kontemplativnom raspoloženju, pa me je to nateralo da se zamislim. Da li je ikao, zapitao sam se, pokušao da odgleda Bird Box vezanih očiju? Ako jeste, to nije dokumentovano. I s toga, zarad internet sadržaja, i guranja nečega čak i dalje od onoga koliko treba da ode, morao sam da budem prvi koji će izvesti ovaj poduhvat. Osim toga, te večeri nisam imao ništa zakazano. Dogodilo mi se nešto za šta sam mislio da nikada neće: poklekao sam pred slučajnom marketinškom majstorijom na internetu za film koji bi inače skoro sasvim sigurno bio prosečan blokbaster.

Dakle, dva sata ću ležati na krevetu, vezati oči, pustiti film i kritikovati ga. Stvarno nisam bio preterano uzbuđen.

Ali ja sam čovek od reči. Brzo sam se spremio. Za Božić sam dobio neke gumene medvediće, i kada sam pričitao etiketu, koja me je informisala da ih Agencija za hranu i lekove nije odobrila i da bi trebalo da pojedem samo par na svakih nekoliko sati, strpao sam sedam komada u usta i pripremio se na to da me možda celu noć boli stomak i na mnogo vriske sa televizora. Bio sam prililčno u pravu.

Postoji jedno logičko pitanje kada privremeno staviš povez na oči, a to je da li da ih držiš otvorene. Ja sam uglavnom žmurio, i svako malo bih zadremao, i probudila bi me ili pucnjava, ili nerazumljiva vriska Sandre Bulok.

Ali pre toga, shvatio sam da bi trebalo da hvatam beleške. Radio sam to par minuta, ali mi je ubrzo dosadilo i zaključio sam da bi ionako bile relativno nečitke. Svejedno, evo ih, u celosti (posle sam malo obrisao spejs, ali spelovanje i sve ostalo nisam dirao).

Dakle, kao prvo, ako pogledamo moje detaljne beleške, videćemo neke napomene o tome da mislim da je zaplet loše osmišljen. Možda slede spojleri, ali ne mogu da vam kažem da li su tačni. U svakom slučaju, Sandra Bulok često zvuči žešće ozbiljno i zabrinuto. Sprema se gadna nevolja. U onome što ja zamišljam da je sadašnjost, ona strogo govori detetu koga naziva „dečakom“, i još jednom koje naziva „devojčicom“. To je ona vrsta neodređenog govora koji je rezervisan za smak sveta. Problem sa kojim su suočeni, neverovatno, nazivaju „problemom“. Šta god da je u pitanju, ako ga vide, ubiće se. Osim ludaka koji gledaju i ne ubiju se. Nisam siguran zašto. Međutim to je izgleda deo problema sa velikim „P“.

U početku, Dečak, Devojčica i Sandra Bulok izgleda idu na reku, zato što Sandra Bulok često govori o tome. Trebalo mi je par minuta, ali pošto sam gledao antiutopijski film, shvatio sam da se radnja vraća godinu dana unazad, pre nego što su deca rođena (Sandra Bulok je jedna od majki) i pre nego što su svi ostali odlepili i počeli nasilno da se ubijaju. Nastavlja da se vraća u prošlost pa u sadašnjost, sve dok, pretpostavljam, prošlost i sadašnjost ne dobiju kontinuitet. Telefoni ne rade. Stižu vesti o prvim ljudima koji se na drugoj strani planete (Rusija) namerno sudaraju kolima. Znate već, mrzelo ih je da misle nešto novo. Opšta mesta. Kada sam završio, izguglao sam da li je Em Najt Šajamalan režirao film. Nije.

Ni dijalog nije mnogo bolji. To je neverovatno bitan, a mora se priznati i koristan, segment filmskog stvaralaštva kada ti, gledalac, koristiš samo sluh, i kada povremeno zadremaš. Kada ovi ljudi ne objašnjavaju previše ono što se upravo dogodilo, ili šta se događa u trenutku, uglavnom provode vreme nagađajući šta će se sledeće dogoditi. Prilično izuzetno. Jasno se sećam tri replike: „Ni pod kojim okolnostima ne smete da skinete povez s očiju. Ako otkrijem da ste ga skinuli, povrediću vas“, kaže Sandra Bulok, preteći deci, pretpostavljam; „Tako smo jebeno sjebani“, konstatuje neki tip, dvaput; i, „Nikada se nećemo izvući odavde. Svet je poludeo“, neko treći lamentira.

Što se tiče likova i njihovog razvoja: svi članovi bande iz klišea su tu. U kući su. Pored Sandre Bulok, imamo damu koja zvuči staro, ratnog veterana koji je veoma moralan i racionalan, trudnu ženu koja dosta plače, i tipa koji stalno govori „jebote“, kao i Džona Malkoviča. Džon Malkovič izgleda glumi Džona Malkoviča, iako ga svi zovu „Daglas“. Skoro sam siguran da je „Daglas“, ali definitivno sam siguran da je u pitanju Džon Malkovič. Možda ima još ljudi tu, ali ja to ne znam.

E, da, tu je i jedan tip koji završava roman o apokalipsi, što stalno govori ostalima, i koji je manje metafizičan, a više glup (Trenutak za samopromociju je dobar koliko i bilo koji drugi, pretpostavljam). U jednom trenutku, neki od njih, ili svi oni, se zguraju u kola da bi otišli do bakalnice. Tip pod imenom Čarli luduje tokom čitave vožnje, urla da ne želi da umre, takve stvari. Ali onda se dogodi nešto loše, i svi pobegnu u supermarket. Naleću na zaposlenog po imenu „Riblji kroket“.

Konačno, nazad u kući, kada je film već previše odmakao da bi puštali neznance u kuću, pojavljuje se neki čovek, i Džon Malkovič stvarno ne želi da ga pusti unutra – što je najbolja ideja koja je bilo kome od njih pala na pamet. Džon Malkovič na kraju biva onesvešćen. Normalno, svi počinju da umiru. Osim Sandre Bulok, Dečaka i Devojčice. Oni prežive. Vreme prolazi. Pravi se rez na kadar sa, pretpostavljam, bezimenom rekom. Opasna je. Ima brzake. Neki tip po imenu Rik im preko voki-tokija obećava bezbedno sklonište. Tada shvatam da nemam pojma gde su oni uopšte, i da Sandra Bulok ima voki-toki.

Nemam mnogo toga više da kažem. Da, nije mi zvučalo kao preterano dobro umetničko delo. Zvučalo je paradoksalno didaktički i besmisleno. Mada, sa povezom na očlima, ipak me je nateralo da se zapitam – šta bih ja učinio u sličnoj situaciji? Da li bih se borio za opstanak? Da li bih spasavao decu? Koliko dugo bih zauzdavao Džona Malkoviča? Ali koga to ja zavaravam? Verovatno bih samo sedeo tamo. Verovatno bih samo čekao. Verovatno bih svoje poslednje dane proveo najbolje što znam. Tako što bih otvorio Red Dead Redemption 2, zajahao svog konja, i odjahao u sumrak, ka planini Smoki.