Pitala sam ljude u Srbiji koje dobro delo su poslednje učinili

Mi smo zemlja koja decu leči sms-ovima, zbog toga ni jednog trenutka nisam sumnjala u humanost ljudi oko sebe. Napunimo Arenu na D4L žurci, solidarni smo kada nas strefe poplave, rekla bih da smo tu jedni drugima kada se nađemo u nevolji. Zabrinula sam se samo za sopstvenu humanost jer jedino dobro delo koje sam učinila je udomljavanje kuce sa ulice. Ne sećam se da sam uradila nešto za drugog čoveka, nekoga koga ne poznajem, bez ikakvog očekivanja da ću dobiti nešto za uzvrat.

Ima ona čuvena priča o zaraćenim stranama na frontu koje su za Božić sklopile primirje i provele lep praznik za vreme Prvog svetskog rata. Nikada mi neće biti jasno kako su nakon toga mogli da se vrate ratu i rovovima. Isto tako mi nikad neće biti jasno zašto se na činjenje dobrih dela najviše „apeluje“ tokom praznika. Ali ko sam ja da osuđujem, najveći znak moje humanosti je spasavanje kučeta koje je, iskreni da budemo, bilo baš uporno u tome. Pratila me je i kevtala dok stvarno nisam imala drugog izbora.

Pomalo sablažnjena nad sopstvenom nehumanošću, setila sam se jedne olakšavajuće okolnosti. Moji prijatelji su prilično dobri ljudi. Sećam se, jednom je jedna drugarica koja naravno ne želi da je spomenem imenom i prezimenom, alarmirala nas dvadeset kada je saznala da postoji bračni par u okolini Kragujevca koji živi prilično loše.

Za nedelju dana smo skupili odeće, drva, novca i hrane koje je ona posle odvezla do njih. Ona prosto radi takve stvari. Prihvata nas i pokreće. Ne znam ni jednog od nas, njenih prijatelja, koji u nekom trenutku svog života nije bio u posebnom mentalnom stanju, a kome ona nije dala svu ljubav. I to je dobro delo, ako mene pitate, malo je ljudi kojima tako strašno mogu plakati na ramenu.

Maja Maletković, pozorišna rediteljka organizovala je predstavu za decu iz prihvatilišta iz bulevara Oslobođenja. Ona je inače osnivač organizacije Razigraj kulturu.

"U pitanju je nevladina organizacija koju smo osnovali s verom da je bitno da svako dete ima pristup kulturnim sadržajima, ma gde bilo.", kaže ona.

U poseti redakciji pre Nove godine došla je i Doktorka klovnica, a ona radi baš važan posao. Doktori klovnovi su organizacija koja već više od decenije donosi radost deci koja su u bolnicama širom Srbije.

„Ljudi su dobri“, rekla mi je još jedna anonimna sagovornica. Ona je jedna od vedrijih ljudi koje srećem svakodnevno. Trebalo je da znam da takav stav mora doći odnekud. Izgleda da je vera u ljude, ono što nju pokreće.

„Moj komšija je uredio travnjak ispred naše zgrade za sve nas. I to je dobro delo zar ne?“, pitala me je. Ona inače pomaže jednoj porodici koja je do skoro bila bez doma ali se i to promenilo zahvaljujući angažmanu njene sestre.

Sređivanje svoje okoline jeste dobro delo, pomislila sam i setila da smo cimer i ja ukrasili lift u našoj zgradi. Istini za volju to smo uradili da bi prestali da kače pasivno agresivna obaveštenja i udarimo im kontru ali urodilo je plodom.

Moja sagovornica koja tvrdi da su ljudi dobri još mi je ispričala o tome kako njena drugarica ima nekoliko mušterija koje frizira besplatno jer zna da nemaju novca. Kolega redovno reciklira papir i plastiku i skuplja čepove od flaša, što isto nije mala stvar.

„Ja kupujem Lice Ulice“, rekao mi je Đorđe. Uroš mi je rekao da je davaoc krvi, a Nina Vrdoljak mi je ispričala da njena mama često radi sa slepima i slabovidima. Zbog toga i ona uvek pomogne nekoj slabovidoj osobi ukoliko ima problem sa kretanjem u gradu.

Možda najpotresniju priču, čula sam od Maše koja je igrom slučaja bila osoba koja se našla čoveku koga je relativno slabo poznavala u najgorem trenutku njegovog života. Naime, bila je u Sarajevu, a vozač van kontrole je doslovce pokosio njega i njegovu prijateljicu koja je ostala mrtva na licu mesta. Kako on ne govori bosanski jezik i nalazi se u stranom gradu, vest o pogibiji njegove prijateljice pao je na nju, koja je nastavila svakodnevno da ga posećuje u bolnici. Ali to je valjda ono što uradiš ako si čovek. Ostaneš uz drugu osobu kad joj je najteže, bez obzira koliko se poznajete.

"Hmm, kupio sam crveni nos 1. januara za pomoc djeci u ulici otvorenog srca, poveo stopera i razgovarao sa jednom usamljenom bakom. Sve u dva dana.", rekao mi je Marko Vukićević.

Milena Kvapil često poručuje hranu iz organizacije koja se zove Kuhinja na točkovima. U toj organizaciji rade ljudi ometeni u razvoju, a deo prihoda od njihovih vrlo ukusnih obroka ide za ljude koji ne mogu da priušte svoj.

Kolege Dimitrije Vojnov i Danilo Bećković su film "Jesen samuraja" prikazivali na Kosovu, a sav prihod od ulaznica dali su u humanitarne svrhe, isto kao i novčanu nagradu koju su dobili za scenario filma "Mali Buda" na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.

Natalija Zaba je odnela obuću u Zvečansku, a nije jedina koja ima običaj da odeću, obuću i igrače nosi tamo ili daje crvenom krstu.

"Mislim da biti human i dobar može da se pokaže i u mnogo manjim stvarima, na primer tako što nećeš da iskaljuješ svoj bes prema nepoznatim ljudima u prevozu i bespotrebno širiš negativnu energiju", rekla je Natalija tom prilikom.

Iva mi je ispričala da je imala poteškoća da se seti nekog dobrog dela jer smo najčešće najgori prema ljudima koje najviše volimo, ali se zato setila komšije, strasnog ljubitelja Partizana kada je imala jednu kartu viška.

"Oduševio se i nespretno se zahvalio. Srela sam ga na izlazu iz hale posle utakmice koju smo nažalost izgubili, bio je ozaren i presrećan, promukao od navijanja. Rekao mi je da je poslednji put u hali bio pre 30 godina i da od tada nije uspevao zbog obaveza i finansija da ode na utakmicu. Zagrlio me je i zahvalio se. Zajedno smo stigli do zgrade i rastali se uz "Ma razbićemo ih sledeći put", rekla mi je Iva 28.

Danka Sekulić je uredno vratila novčanik koji je pronašla, ali smatra da je dobro delo i pokupiti kesu na ulici i baciti je u đubre, što svakodnevno čini. Pored toga i u prodavnici stalno odbija kese, što je saglasni smo, nekada teško objasniti ljudima za kasom.

Nisam do kraja sigurna da mogu da se saglasim sa izjavom da su ljudi dobri. Jer nisu uvek. Ali se mogu saglasiti da je oko nas dosta dobrote koju ne primećujemo. I da od nje ne treba odustajati, pa čak i ako mislimo da je to malo dobrote koju ukazujemo drugima za nas simbolična i nedovoljno velika. Važna je. A o njenoj veličini će suditi neko drugi. Oni kojima smo u nekom trenutku pomogli.

JOŠ NA VICE.COM:

Ljudi koji su tu kad nam je najteže o tome čemu da se nadamo u 2018. godini

Proslava Nove godine u staračkom domu u Srbiji je najbolja na kojoj sam bila

Kako su volonteri iz svih krajeva sveta promenili izbegličku krizu na Lezbosu