Tajni signali mode ekstremne desnice

Sintija Miler-Idris je sociološkinja sa Američkog univerziteta, koja je slučajno postala stručnjak za ekstremnu desnicu. Sve je počelo krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, kad je proučavala zanatske škole u Nemačkoj. Berlinski zid tek što je pao, ujedinjujući zemlju. Ali nacija je takođe bila i na samom ulasku u Evropsku uniju. Tokom ovog doba kulturoloških promena, ekstremna desnica je bila neverovatno aktivna. Zahvaljujući velikom preklapanju između građevinske industrije i ekstremne politike, Miler-Idris je na kraju čitavih godinu dana provela posmatrajući profesore u jednog srednjoj građevinskoj školi koji su pokušavali da sačuvaju svoje učenike od toga da budu umešani u desničarski kriminal.

A onda, oko 2009, dok je tražila fotografiju za korice svoje buduće knjige, Krv i kultura: omladina, desničarski ekstremizam i nacionalna pripadnost u savremenoj Nemačkoj, upoznala se sa grupom fotografa koji su pratili ekstremne desničare na javnim okupljanjima. Proučavajući njihov rad, uočila je obrazac – nešto za šta ona kaže da predstavlja velike promene u estetici u odnosu na ono kako su te grupe operisale, barem tokom osamdesetih godina. U suštini, shvatila je da su skinhedi negde usput prestali da postoje.

Ono što ih je zamenilo je tema nove knjige Miler-Idris, koja se na policama u knjižarama pojavila 12. februara. Ekstrem odlazi u mejnstrim: komercijalizacija i omladinska ekstremno desničarska kultura u Nemačkoj je istraživanje načina na koji moda može da posluži kao izlaz za mlade ljude koji flertuju s nacističkom ideologijom. A kao što mi njena autorka objašnjava, kako ta moda stiže u Sjedinjene Države, ova knjiga je takođe i mapa za obrazovne radnike i druge koji ovde žele da spreče da tinejdžeri upadnu u te grupe mržnje. Evo o čemu smo ona i ja razgovarale:

VICE: Sa ponovnim usponom ekstremne desnice, zašto klasična estetika skinheda nije ponovo postala popularna?
Sintija Miler-Idris: Estetika skinheda koji nisu bili rasisti prvobitno se pojavila u UK, a onda su je osamdesetih i devedesetih usvojili rasisti. Tako da je to na neki način postao dominantni potkulturni stil, tokom dve i po decenije. Uglavnom ste samo to mogli da vidite. To je bio potpuno uniforman stil, koji je u suštini predstavljao pristup sceni. Svi su znali da treba da nabaviš fajerku, martinke, i da obriješ glavu. To je bio preduslov za pristup.

Ono čemu smo prisustvovali proteklih desetak godina u Evropi i SAD je potpuni krah te estetike, i nešto što ja nazivam fragmentacijom te scene i estetskog stila. To jednostavno znači da postoji mnogo različitih potkulturnih stilova koji odslikavaju ideologiju ekstremne desnice i primenjuju se kao deo neke scene. U suštini, više uopšte ne viđamo skinhede. To je mrtvo, gotovo je. Mislim da postoje brojni različiti razlozi za to. Delom je to generacijska stvar. To viđamo i kod mnogih drugih potkultura. Vremenom se adaptiraju.

Zašto se omladinska supkultura ekstremne desnice adaptira?
Mislim da je tako velikim delom i zbog stigmatizacije, i zbog toga što ova mlađa generacija želi više da se utopi u mejnstrim, i zbog toga što želi da nađe svoje mesto u njemu. Ova generacija je sklonija tome da ima više identiteta i načina na koji se priključuje nekoj sceni i napušta je, a stvar kod skinheda i drugih potkultura je to što su oni sve vreme obeleženi kao jedno. Tako da mislim da je to delom razlog zašto ljudi žele da se uklope i pristupaju scenama i napuštaju ih, više nego što je to bio slučaj sa generacijama njihovih roditelja.

Da li je ikada postojala potkultura ekstremne desnice u kojoj nisu postojali zajednički muzički ukus i modni stil?
Ne bih rekla. Scena rasističkih skinheda stvarno se pojavila tek osamdesetih. Postojao je jaz od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih, kada ne bih rekla da je postojala koherentna ekstremna desnica. Kada govorimo o omladinskim potkulturama, to je stvarno počelo tada. Ono što ljudi govore, barem kada je u pitanju Nemačka, je da su šezdesetih i sedamdesetih postojali oni stari fašisti i nacisti, a da se onda pojavila ta nova generacija i prisvojila tu britansku estetiku radničke klase. To se dešavalo tokom dve decenije.

U Nemačkoj se ne radi o tome da stil više ne postoji – sada postoji više stilova. Više nikoga ne možeš automatski vizuelno da identifikuješ, po tome kako je obučen, što za mene, kao obrazovnog radnika, stvara gomilu pedagoških problema. Ljudi su se godinama oslanjali na to da bi znali sa kime treba da razgovaraju ili kod koga treba da intervenišu.

Znači, rade to da bi izbegli konfrontaciju sa vlastima. Tako imaju mogućnost da opvrgnu tvrdnje.
Upravo tako. Mislim da je to način da se uklope, ili ostanu neprimećeni, ili ne budu toliko očigledni. A to im omogućuje da ne budu stigmatizovani na radnom mestu, ili bilo gde u javnom okruženju. Sigurna sam da im je to velikim delom privlačno i zbog toga.

S druge strane, postoje li prednosti za potkulturu kada ima lako prepoznatljivu estetiku? Nije li to osnovni razlog zašto bi neko bio privučen da pristupi nekoj grupi?
Ono što ja proučavam jesu namerno šifrirani signali koje poseduju brendovi odeće namerno osmišljeni da privuku ekstremne desničare. Tako da ono što viđamo po Nemačkoj jesu šifre i signali koje ljudi sa scene prepoznaju, ali autsajderi ne uvek. Nisam sigurna da to još uvek možemo da vidimo u Sjedinjenim državama. Ima mnogo suptilnih signala, ali to nisu stvarno šifrovani signali. Mladi u Nemačkoj govore da im to pomaže da u barovima ili na fudbalskim stadionima prepoznaju one koje nazivaju „istomišljenicima“. Mislim da je estetika skinheda svakako bila prilično lak način da nađeš druge ljude. Nisam sigurna da u SAD postoji takav isti scenario.

Možete li da mi kažete nešto više o tome šta je zamenilo estetiku koja nas je asocirala na ekstremnu desnicu?
U Evropi možemo da vidimo da ekstremna desnica preuzima stil antifašista. Mislim da je čitavo raslojavanje u stilu potkulture počelo od toga. Ove grupe koje sebe nazivaju autonomnim nacionalistima, i koje se trude da se oblače kao levičari, u crno, i sa maramama preko donjeg dela lica, i ponekad sa naočarima za sunce sa ogledalima. To se zove Crni blok. Svi se oblače isto. Kreću se u grupama. To smo godinama viđali u Evropi na protestima levičara, a onda odjednom, vidiš protest sa desetinama desničara obučenih u tom istom stilu. To je bilo žešće zbunjujuće za novinare i obaveštajne službe, za sve. Nisu znali ko je ko. To je bio način da se izazove metež, i da se izbegnu vlasti. Stvarno je bilo teško otkriti ko je odgovoran za bacanje flaša, ili šta god.
Sada vidimo da su se pojavili ti brendovi odeće koji prodaju odevne predmete prošarane šiframa krajnje desnice. Neka odeća deluje sportski, neka skuplje, a neka alternativnije, što se može videti po modelima koji se pojavljuju na stranicama kataloga. U alternativnijim oblicima, imaju tetovaže, pirsinge i slušalice u ušima. Imaju veće mišiće. Neki su skloniji kombinacijama sa borilačkim veštinama, ili koriste vedrije boje da bi delovali modernije, i ne toliko fiksirani na kamuflažne tipove boja. Tako da je to sada opseg koji vidimo kod modnih brendova.

Kako da klinac koji želi da flertuje sa ekstremnom desnicom otkrije šta treba da nosi, kada ima toliko opcija?
Ima mnogo različitih načina. Neke škole, stadioni, pa čak i skupštine su zabranile određene brendove. Tako da klinci znaju, zato što su u školi potpisali da neće nositi ništa od tih brendova. Jedan od klinaca koje sam intervjuisala je saznao za numeričku šifru koja je zabranjena, zato što je tražio da mu bude na registarskim tablicama, zato što mu je tada rođendan, ali su mu tada rekli da je u pitanju nacistički simbol. Neki su govorili o tome da su prisustvovali protestima i da su videli koje brendove svi nose. O nekima se govori u medijima i po učionicama. Neki od klinaca su veoma dobro informisani o tome šta je dozvoljeno u određenim klubovima, i kako da uđu u njih, pored obezbeđenja koje pogleda na drugu stranu. Neverovatno su dobro informisani. Kažu da to pokupiš u komšiluku.

U svojoj knjizi tvrdite da postojanje ovih brendova umanjuje osetljivost ekstremno desničarskih mušterija na ekstremističke ideje, ali kako se to dogodi, ako prosečan posmatrač ne shvata te poruke?
Akademski recenzenti su to u više navrata govorili, „Nije li to samo odeća? Kako može da bude toliko bitna?“. Ima ljudi koji misle da moda nije bitna. Pokušavam da dokažem da je na mnoge važne načine bitna. To može da bude ulaznica na scenu. Klinci pričaju o tome kada su nabavili prvu Lonsdejl jaknu, ili prvu jaknu Alfa industriz, ili koji god brend da je u pitanju.

Ali trenutno takođe postoji majica koja referiše na migrantsku krizu, na kojoj se nalazi sidro na kome piše, „Zatvorite granice, stavite katance“. Na majici nema ničega, ali na sajtu se nalazi cela poduža tirada. Tako da kod odeće postoji taj čitav aspekt socijalizacije. Postoji jedna sa čovekom koji visi sa vešala, ili jedna na kojoj piše „Znamo gde živiš“, sa ispisanim brojem 88. Poruke su šaljive, i deluje zabavno manipulisati šiframa na taj način. Postoji još jedna koja referiše na deset ubistava i ekstremno desničarsku terorističku ćeliju koja je odgovorna za njih. Pokušavaju da budu dovitljivi, duhoviti, ili misle da su pretnje pojedincima zabavne. To je ta vrsta umanjivanja osetljivosti o kojoj pričam, koja je način da se zverstva relativizuju.

Nisam znala da postoje modne kuće za ekstremne desničare.
Toga imamo i u Sjedinjenim Državama, ali ono što je neobično je to što u Nemačkoj postoje te štampane majice dobrog kvaliteta, kao što su one brendova Džej Kru, ili Aberkrombi i Fič, koji ukrašavaju svoju odeću tim šiframa i simbolima. To je komplikovano. Nisu uvek na ekstremnoj desnici, u ideološkom smislu, ali ciljna grupa marketinga im je baza ekstremnih desničara.

Kako je to drugačije od onoga kada su ljudi prisvojili Fred Peri i Dok Martens?
To je počelo iz gomile razloga. U suštini, zato što su logotipi brendova na neki način bili bliski ekstremnoj desnici. U kontekstu Nemačke, gde je korišćenje kukastog krsta nelegalno, možeš da zakopčaš jaknu preko Lonsdejl majice, i da se sa nje vide samo slova NSDA (nemačka skraćenica za Nacionalnu socijalističku radničku partiju). Ali ako te policajac zaustavi, možeš skroz da otkopčaš jaknu, i onda samo piše „Lonsdejl“. S toga, prvo su usvojili te brendove zbog simboličke prezentacije onoga što su oni shvatili kao povezano sa njihovim logotipom, a onda je neko shvatio da postoji tržište, i stvorio svoje brendove da ih prodaje na tom tržištu.

Da li mislite da je to svojstveno samo za Evropu, zato što tamo ne postoji Prvi amandman, a postoje zakoni protiv govora mržnje?
Mislim da je to počelo tako, zato što su zakoni o slobodi govora stroži, ali mislim da sada prisutvujemo tome da je alternativna desnica normalizovana i ulazi u mejnstrim, i to je ono što privlači ljude. Jedan od brendova pod nazivom Tor Stajnar je već zaštićen u SAD. Nemaju svoje radnje niti sajt ovde, ali vrše prodaju preko distributera. Tako da ima robnih marki koje pokušavaju da se šire. Ali da li će zaživeti u SAD, to mnogo zavisi od toga da li će prodavati te šifre koje referišu na situaciju u Evropi, ili će ih adaptirati i primeniti na probleme u Americi.

Ono što ja shvatam iz ovog razgovora je to da su pokušaji da se opiše estetika alternativne desnice pomalo ćorav posao, zato što je čitav njen sadašnji smisao da nema prepoznatljiv „izgled“. Je li tako?
Mislim da je to prilično fer procena. Ali tek smo počeli da povezujemo estetiku skinheda sa alternativnom desnicom kada je to takođe bio samo nasumični skup signala.

Pretpostavljam da je onda pitanje da li će im postati lakše da se šire, kako sve više ulaze u mejnstrim, i da li će ljudima biti lakše da flertuju s tim idejama, ili će nedostak kohezije i uniformnosti odvratiti tu zabludelu omladinu od njih?
Ovo prethodno, čini mi se. Nadam se da je ovo potonje, ali plašim se da je ovo prethodno. Verujem da će te ideje biti prihvatljivije i privlačnije mladima koji su možda oklevali da učine taj veliki korak i obriju glavu. Kada to učiniš, potpuno si se posvetio takvom izgledu. Ali na ovaj način, nisi se posvetio ničemu.