Baka od osamdeset godina deli njen recept za kolačiće od vutre
Sve fotografije: Eva Luise Hoppe
Droge

Baka od osamdeset godina deli njen recept za kolačiće od vutre

Brigite Bizel je šest decenija patila od hroničnih bolova i depresije, sve dok je unuk nije upoznao sa jestivom marihuanom.
Tim Geyer
pisao Tim Geyer
5.3.18

Tekst je prvobitno objavljen na VICE Nemačka.

Vršnjaci Brigite Bizel obično koriste vagu kako bi izmerili pisma koja šalju, ali ova osamdesetogodišnja žena kupila je vagu kako bi merila travu. „Videla sam jednu nalik mojoj na Bares für Rares [nemački rijaliti šou]“, priča ona uzbuđeno o svojoj srebrnoj vagi dok pažljivo mrvi hedove kanabisa.

Danas se prave kolači u njenoj kući u Kepeniku, pitoresknom okrugu Berlina. „Prilično sam sigurna da u ovom kraju niko drugi ne peče ovakve kolače“, kaže Bizel kroz smeh.

Reklame

Bizel obožava da pravi kolače. U pripremi za Božić mesila je vanilice i keks sa cimetom za porodicu i prijatelje, ali danas za samu sebe „sprema lek“, kako voli da kaže – pravimo kolačiće sa kanabisom kupljenim u obližnjoj apoteci.

Bizel ne pokušava da se stondira i otupi svoja čula. „Ne volim ti ja to“, kaže on. Naprotiv, ona se zahvaljujući kanabisu oseća življe nego ranije. Lakše podnosi hronične bolove, lakše ustaje iz kreveta, može čak i udobno da sedne pod rododendrone u bašti, koje posebno voli leti kad procvetaju.

Njenu priču dele hiljade Nemaca koji su nedavno otkrili da kanabis pomaže tamo gde je konvencionalna medicina nemoćna. Od marta 2017., nemački zakoni dozvoljavaju kupovinu marihuane u medicinske svrhe. Potreban je recept, ali relativno malo klinika je prepisuje, a mnoge privatne osiguravajuće kompanije odbijaju da pokriju trošak. Krajem prošle godine, preko 13,000 ljudi podnelo je zahteve ove vrste najvećim kompanijama za zdravstveno osiguranje u zemlji. Državne procene ranije su predviđale da će biti tek oko 700 korisnika. „Nemaju pojma“, kaže Bizel.

Šezdeset godina unazad, Bizel pati od hroničnih bolova. Sa devetnaest godina obolela je od skolioze – nepravilnog rasta kičmenog stuba. Kad je čovek pogleda s leđa, jasno se vidi kako joj kičma ide u S.

Ipak, Bizel je odlučila da živi aktivno i punim plućima, uprkos bolesti. Dvadesete godine provela je u skijanju, plivanju, i vožnji bicikla; radila je kao krojačica u berlinskom Fridrihštat-Palast pozorištu. Ipak, u tridesetim godinama stanje joj se pogoršalo do te mere da je jedva mogla da pokrene levu polovinu tela. „Leva ruka mi je bila nepokretan“, priseća se tog vremena danas.

Reklame

Na klinici u Istočnom Berlinu, vezali su je za sto u operacionoj sali. Pod reflektorima je bila pregledana pred dvadesetak studenata i dvoje profesora koji su je gledali kao da je vanzemaljac. Niko nije mogao da objasni odakle paraliza. U to vreme nisu imali skenere, pa su morali da joj zabodu iglu u kičmenu moždinu i uzmu uzorak likvora. Bol je bio nepodnošljiv do te mere da se onesvestila.

Doktori su ustanovili da je uzrok paralize bila diskus hernija između petog i sedmog pršljena. Živela je paralizovana skoro petnaest godina, da bi tek tokom osamdesetih tri berlinska doktora uspela da joj stabilizuju vrat presadivši joj deo kosti sa kuka. Tim putem je povratila veliki deo pokretljivosti koju je izgubila. Doktorima je bilo dozvoljeno da svoju revolucionarnu proceduru predstave kolegama u Zapadnoj Nemačkoj, iz koje se nikad nisu vratili na komunistički Istok. „Kroz oporavak sam prolazila sama, ali srećom je sve zaraslo kako treba“, kaže Bizel.

To nije bio kraj njenih zdravstvenih problema. Početkom ovog veka pretrpela je moždani udar, a terapija koja joj je bila prepisana oštetila joj je zidove creva i želuca. Povrh svega, ustanovili su joj i PNP – retku vrstu mišićne paralize kod koje autoimuni sistem napada nervni. Dešavalo joj se da ne može da kontroliše pokrete nogu.

Od kad zna za sebe, razni doktori iz pedesetak zdravstvenih ustanova prepisivali su joj sredstva protiv bolova, sve jedno jače od drugog, ali više joj ništa nije pomagalo. Da bi se izborila sa nuspojavama koje su nosili ti analgetici, prepisivali su joj dodatne lekove koji su i sami imali brojne nuspojave. Slušala sam je kako pola sata prepričava svoja mučna medicinska iskustva, da bi mi na kraju postalo jasno zašto joj danas pored vaze sa lalama stoji mala hrpa kanabisa.

Reklame

Bizel dodaje travu u topljeni puter

Krajem 2016. godine, došao joj je u posetu unuk i doneo joj kolačiće sa marihuanom da proba, u nadi da će joj ublažiti bolove. Malo se premišljala a onda zaključila da ne može nikako da joj bude gore nego što već jeste. Pojela je jedan i sačekala pola sata da počne da deluje. „Bol nije potpuno nestao, ali nekako mi je bilo lakše da ga podnesem“, objašnjava ona. „Nije me toliko opterećivao, nisam više ni bila tako tužna“. Objašnjava da je prethodnih 15 godina patila od depresije, još od teške operacije želuca. „Kad imam te kolače, nekako mi je sve lakše.“

Bizel je platila 110 EUR za pet grama kanabisa, i još 160 EUR za konsultacije. Njen muž se odvezao do najbliže apoteke koja je još imala zalihe medicinske marihuane, petnaestak kilometara od njihove kuće. Kad pravi kolače, obično ispeče dovoljno da joj potraju dva do tri meseca. Osiguranje obično pokrije ove troškove, „mada nekad prave probleme“, kaže ona.

Doktor joj je prepisao dve vrste kanabisa – ujutru Bejkerstrit protiv bolova, uveče Bediol da lakše utone u san. Ne želi da duva jer joj pušenje otežava cirkulaciju. Unuk joj je doneo razne recepte za jestivu marihuanu, ali njoj su se najviše dopali baš kolačići. „Neću se ugojiti od dva kolača dnevno“, smeje se ona. „Nego, hoćemo da mesimo?“

Sastojci:
1.5 gram mrvljenog kanabisa
200 grama brašna
100 grama putera
50 grama šećera
1 žumance
Malo sode bikarbone

Bizel pažljivo sipa kanabis na vagu. Pokazuje 1.47 grama, ona polako dodaje još trunčicu, što diže cifru na 1.52. „Ne, to je previše“, kaže ona sebi i polako skida višak dok ne dogura tačno do 1.5 grama. Dobro zna koliko je preciznost bitna, kako u medicini tako i u kulinarstvu.

Reklame

Bizel dodaje puter sa kanabisom u testo

Testo mesi, pokriva celofanom, i ostavlja da odstoji sat vremena. U međuvremenu topi puter u tiganju i zatim mu dodaje mrvljene hedove.

Kuhinjom joj vizualno dominiraju akvareli klupa i mrtve prirode, ali uskoro počinje da se oseća slatkasti miris unukovog recepta. „Ume ovo baš da zamiriše“, upozorava me ona.

Puter sa kanabisom ostavlja da se ohladi dok greje rernu na 220 stepeni. Mesi testo sa puterom sve dok zelenkaste tačkice nisu ravnomerno rasprostranjene. Za kraj, preko svega sipa preostalo ulje iz tiganja. „Da se ne baci“, objašnjava.

„Ljudi koji kažu da je kanabis droga ne znaju šta je pravi bol“, tvrdi Bizel. Kaže da nikad ne pojede dovoljno da bi se baš uradila… osim jednom prilikom sa unukom, iz šale. „Sedeli smo u bašti, i došlo mi je da pojedem tri kolača odjednom“, priča ona. „Posle sam se osetila kao da sam popila čašu i po crnog vina.“

Sat vremena kasnije razvija testo „tanko i ravnomerno“, zatim okreće čašu naopako i njom odseca tridesetak okruglih pločica, koje će u rerni provesti tačno dvanaest minuta. Kad kolačići budu gotovi, Bizel će moći da se izbori sa bolom sledećih par meseci.