Superhrana zapravo ne postoji

Ovaj tekst je preuzet sa TONIC-a.

Dobrodošli u Laži Velnesa, našu listu najgorih ideja u pokušaju da se osećamo bolje i izgledamo bolje. Pitali smo eksperte i konsultovali se sa naukom po pitanju svega što prati ove trendove. Pročitajte celu listu i šerujte je sa svojim najlošije informisanim prijateljima i članovima porodice.

Uprkos onome što vam mnoge knjige i vebsajtovi govore, ne postoji tako nešto kao “superhrana”. Sjajna hrana, svakako. Ali super? Nešto što će umanjiti rizik da dobijete kancer, nešto što će sprečiti razvoj Alchajmerove bolesti, nešto što će pomoći da smršate ili učiniti da generalno izgledate zdravije i pomoći da živite duže? Ne. Oprostite maline, bademi, avokado, kinoa i losos: Volimo vas, ali nas stvarno nećete učiniti besmrtnim.

Eksperti i istraživači u sve većem broju “superhranu” nazivaju pravim imenom – nešto između puste želje i izuzetno efektivnog marketinga. Na primer, u prikladno nazvanoj studiji “Reality check: no such thing as a miracle food”, objavljenoj u listu Nutrition and Cancer, istraživači su poprilično otvoreni po pitanju da su “priče o ‘čudesnim namirnicama’ ono što prodaje magazine i prostor za reklame; industrije hrane često nude da sponzorišu istraživanja kako bi prikazali da su njihove namirnice ili proizvodi superiorni, a industrije suplemenata teže ka povećanju prodaje.”

Prema Mintelovom istraživanju iz 2015, uočen je porast od 36% u broju namirnica i pića na globalnom nivou na čijim se etiketama nalaze reči kao “superhrana”, “supervoće” ili “superžitarice” – a u ovom trendu prednjače SAD. Ljudi su spremni da plate više za ovakve namirnice, sugeriše jedno istraživanje kompanije Nielsen, koje je sprovedeno na 30,000 kupaca na globalnom nivou.

Prema istraživanju iz 2017. objavljenom u International Journal of Behavioral Nutrition and Physical Activity, stopa konzumacije “supernamirnica” je najviša među onima sa višim raspoloživim dohotkom. Ipak, istraživanje takođe ukazuje i na to da je povezanost između socioekonomske pozicije i konzumacije takozvanih supernamirnica delimično izazvano procesom socijalne distinkcije – naime, ljudi ih često jedu zbog utiska koji se stvara da je to ono što rade ljudi koji pripadaju visokoj klasi.

U većini slučajeva, tih 17 zdravstvenih tvrdnji načičkanih na nalepnici vaše biljnoproteinske čokoladice ili hladnoceđenog soka bazirane su na istraživanjima. Ipak, ta istraživanja, kao i njihovi nalazi i implikacije na vaše zdravlje često su potpuno prenaduvane.

“Ako pogledate prava istraživanja koja su sprovedena na ‘supernamirnicama’, ponekad [su zaključci izvućeni iz njih] preuveličani do te mere da nisu realistični”, kaže registrovana dijetičarka iz Kolorada, Džesika Krendel Snajder.

Na primer, nakon jedne studije o konzumaciji orašastih plodova sprovedenoj na približno 120,000 muškaraca i žena, koja je objavljena u prestižnom New England Journal of Medicine, svi su odjednom bili oduševljeni činjenicom da ako jedete orašalte plodove, to može umanjiti rizik od smrti za 20 odsto (!!!). Ipak, ono što je studija zapravo otkrila je to da je kod ljudi koji jedu orašaste plodove barem sedam puta nedeljno šansa da će umreti od bilo kog uzroka (uključujući kancer i bolesti srca) bila 20 odsto manje verovatna za vreme tridesetogodišnjeg perioda u kome je ova studija rađena, u poređenju sa onima koji uopšte nisu jeli orašaste plodove tokom perioda istraživanja. Studija nije dokazala da su orašasti plodovi uzrok ovim rezultatima – i to iz razloga što ljudi na kojima je istraživanje vršeno nisu nasumično određeni da jedu ili ne jedu orašaste plodove; studija je bazirana na podacima dobijenim u dve prethodne longitudinalne studije. Orašasti plodovi su verovatno samo jedna od varijabli koje su uticale na ovaj efekat (na primer, možda ljudi koji jedu dosta orašastih plodova takođe i redovno vežbaju).

“Lično uvek preporučujem preispitivanje originalne studije”, kaže Krendel Snajderova. “Da li je studija vršena na životinjam ili na ljudima? Da li su korišćeni ekstrakti ili cele namirnice? U kojoj dozi i koja je učestalost konzumacije? Da li je studija ukazala na postojanje korelacije ili kauzalnosti?” Posmatranjem ovih bitnih detalja možemo postaviti stvari u perspektivu pre nego što kupite cele zalihe nudli od repe koje se prodaju u vašem supermarketu. To znači da čak i ako ste u stanju da dešifrujete apstrakte istraživanja, u većini slučajeva, vesti ne linkuju istraživanje o kome pišu, tako da sam pronalazak istraživanja koja su sumirana u naslovima koji oduzimaju dah može predstavljati izazov. I zaboravite na potragu za studijama koje idu u prilog tvrdnjama koje se odnose na pakovane namirnice.

“Izvlačenje zaključaka na osnovu jedne ili nekoliko studija istog dizajna predstavlja ingorisanje važnosti ograničenja koja su tipična za svaki pojedinačni dizajn studije”, objašnjava Maki Inu-Čoi, naučnica Nacionalnog Instituta za Kancer, pri grani za Nutricionalnu Epidemiologiju, i vodeća autorka lista “Reality Check”. Ona navodi da je većina istraživanja o ishrani izvedena na ljudima zapravo namenjena uspostavljanju veza između navika i zdravstvenih ishoda, a ne kako bi pronašla da ako radite X, onda će vam se desiti Y. (Sve u svemu, postizanje ovog drugog zahtevalo bi ogromne grupe ljudi koji živote žive u laboratorijama.)

“Važno je setiti se da ne postoji tako nešto kao savršeni dizajn istraživanja u bilo kom aspektu nauke”, objašnjava Kim Robien, direktorka programa Javnog Zdravlja i Ishrane koji se odvija u Školi Milken Instituta za Javno Zdravlje pri Univerzitetu Džordž Vašington. “Ključni problem pri otkrivanju ‘istine’ u nauci je koliko su rezultati istraživanja među istraživanjima razločitog dizajna i na različitim populacijama ponovljivi i konzistentni. Ni jedna studija se ne sme posmatrati izolovano, studije bi trebalo posmatrati u kontekstu sa svim istraživanjima koja se odnose na određeno naučno pitanje.”

Analiza šire slike je posao koji rade komiteti za smernice, kao što su Svetski Institut za Istraživanje Kancera, objašnjaca Inu-Čoi. “Oni traže ponovljive rezultate – nalaze koji se ponavljaju na različitim populacijama i koji su sadržani u meta-analizama različitih studija”, kaže ona. Ove istraživačke grupe su takođe daleko zainteresovanije za ishranu ljudi uopšte, u poređenju sa, na primer, time koliko često jedu avokado.

Gledajte još na VICE:

“Znamo da su dugotrajni šabloni u ishrani, pre nego bilo koji odabir pojedinačne namirnice ili situacije u ishrani, ono što je važno za zdravlje uopšte”, dodaje Robienova. Daleko relevantniji za zdravstvene ishode su unos voća i povrća, mesa i proteina životinjskog porekla, cela zrna žitarica i prerađena hrana, kaže ona. Za vašu informaciju, velike grupe kao što je Svetska Zdravstvena Organizacija preporučuju ishranu zasnovanu na biljkama sa velikom količinom žitarica, umerenom količinom proteina životinjskog porekla, kao i minimalnom količinom prerađene hrane.

Robien objašnjava da svaka namirnica pojedinačno (pa i “supernamirnice”) sadrži jedinstvenu kombinaciju i količinu vitamina, minerala i antioksidanata. “Namirnice su kompleksne mešavine hiljada hemijskih elemenata, od kojih većinu i dalje nismo identifikovali”, kaže ona. “Verovatno je da ove komponente igraju važnu ulogu u našem zdravlju uopšte, a verovatno rade zajedno kako bi se postigao takav ishod. Takođe, uvek je bolje jesti raznoliko voće i povrće. Ishrana koja je previše fokusirana na bilo koju pojedinačnu namirnicu ima mnogo veće izglede da bude u manjku nekog ključnog nutritienta.”

Krendel Snajder delimično okrivljuje koncept “superhrane” za unštenje reputacije banane među zaluđenicima za zdravljem. Mnogi ljudi počinju i završavaju svoj unos voća sa bobicama, najpopularnijim među “supervoćem”, odbacujući pritom ostalo voće kao što su banane jer ne sadrže toliko antioksidanata, kaže ona. (I, ne, banane ne goje iako su pune ugljenih hidrata.) U međuvremenu, banane su dobar izvor kalijuma, a prosečan Amerikanac unosi tek oko polovine preporučene doze kalijuma.

Namirnice ne jedemo izolovano, i ne bi trebalo da rangiramo njihove zasluge u zdravlju kao što to sada radimo, kaže Inu-Čoi. Ona objašnjava da kada su različiti nutritienti konzumirani zajedno, mogu raditi ili jedan sa drugim, ili jedan protiv drugog. Na primer, istraživanje sugeriše na to da telo efikasnije apsorbuje gvožđe u kombinaciji sa vitaminom C – a manje efikasno ako je u istom obroku prisutan i kalcijum.

Inu-Čoi i njeni koautori u svom radu posebno su se dotakli teme TV šoua Doktora Mehmeta Oza: “Dok možda to i nije tako ‘seksi’ kako bi Dr Oz voleo da jeste, javnosti je neophodno više informacija o efektima koje ishrana u celini ima na rizik za dobijanje kancera, o važnosti postizanja i održavanja idealne telesne težine, regularne fizičke aktivnosti, kao i o izbegavanju sedećeg životnog stila.”

Poenta je da ne bi trebalo da se fokusiramo isključivo na ishranu kada nemamo kontrolu nad ostatkom naših životnih stilova. Ako želite da budete zdraviji, smršate, ili umanjite rizik od koje god bolesti da vas plaši, nemojte se isključivo fokusirati na ishranu – i definitivno ne polažite sve nade u pojedinačne namirnice.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.