Pisma i ostavke: šta se dešava u Pokretu slobodnih građana

U otvorenom pismu ostavke na mesto člana predsedništva Pokreta slobodnih građana, Srđan Škoro predstavlja Sašu Jankovića i njegovu suprugu Slavicu kao Slobu i Miru u nastajanju. „Zameniti ogromno trenutno zlo manjim zlom, za mene nikada nije bila opcija. Stvaranje novih Slobe i Mire odvelo bi nas direktno u propast,“ piše Škoro u hiperboličnom tekstu ostavke u kome pokret predstavlja kao „privatnu firmu“, prijatelje bračnog para Janković kao „kućne ljubimce“, i navodi da „pravi prijatelji Pokreta“ (u koje sigurno ubraja i sebe) dobijaju status „nepožljenih“.

Ova ostavka nije iznenađenje. Prethodnih meseci, u medijima su se sa vremena na vreme pojavljivale vesti o nezadovoljstvu u pokretu. U njima su anonimni izvori o Slavici Janković govorili na isti način na koji o njoj Škoro piše u svom pismu. Možda se radi o slučajnosti, a možda mnogi u pokretu dele stavove Škora. Ali problem sa Pokretom slobodnih građana je, sad je već očigledno i najiskrenijim simpatizerima, mnogo veći od ove ostavke. Ona sama je, u stvari, simptom, a ne bolest.

Pismu Škora je dodato i pismo akademika Dušana Teodorovića, koje valjda ima funkciju pisma podrške pismu ostavke. U njemu se akademik, koji je javni profil stekao baš tokom kampanje za predsednika gospodina Jankovića, izvinjava što nije ranije sa nama, građanima, podelio sopstvene razloge za odlazak iz pokreta. Teodorović sada piše da predsednik PSG-a „ne poseduje radne i kreativne sposobnosti i moralne vrline“ da bi uspešno „menjao lice Srbije“.

Oba pisma su na liniji „nisam ja napustio pokret, nego je pokret napustio mene“, ali suštinski problem kod oba je što u njima praktično ni sa čim nisu potkrepljene iznete ocene. Porediti bilo koga sa bračnim parom Milošević, odgovornim za zastrašujuće zločine, u najmanju ruku je neukusno. Tvrditi da neko ne radi, nije dovoljno kreativan i da je nemoralan, bez konkretnih, jasnih, dokazivih primera svakako nije pristojno. Oba pisma su obojena uvređenošću zbog manjka uticaja autora na rad i funkcionisanje pokreta. Škoro otvoreno piše da je nekoliko puta pokušavao da u razgovorima sa bračnim parom Janković nametne svoje stavove i nakon što je odbijen, odlučio je da da ostavku. Teodorović se iznova vraća na izvinjavanja svima nama što nam nije ranije rekao koliko je Saša Janković loš čovek.

Postoji nešto što spaja i ova pisma i delovanje pokreta - manjak bilo kakvih stvarnih ideja i planova. Stalno se govori o „vrednostima“, a da se bilo koja od njih stvarno definiše. Priča se o „pristojnosti“ (i komuniciranje pismima je svakako pristojno), pominju se Ustav i vladavina zakona, ali se nikada ne iznose konkretni predlozi, osim kritikovanje Vučića. I ovo se odnosi i na Jankovića, i na Škora i na Teodorovića, a i na sam pokret. I tako već godinu dana.

Ova pisma se bave unutrašnjom organizacijom pokreta i ličnošću Jankovića, na isti način na koji pokret stalno priča o ličnosti Vučića i korupcijom unutar državnog aparata, to jest, njegovom unutrašnjom organizacijom. Sve se ovo dešava u senci presude sada i zvanično osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću, o čemu ni pokret, ni Janković, pa ni sami „disidenti“ nisu preterano toga rekli. Isto važi i za Kosovo, i za Evropsku uniju, i za odnos prema Rusiji, za bilo šta. Kao što se pokret kroz sve ove teme odnosi kroz kritikovanje politike vlasti, tako se ova pisma bave pokretom kroz kritikovanje Jankovića. I to kroz jako oštre, hiperbolične ocene njegove ličnosti bez stvarnog nuđenja alternative - osim sintagmi kako autori pisama žele dobro pokretu. Kao što i sam pokret želi dobro Srbiji.

Politikolog i stručnjak u komunikacijama Nikola Parun vidi u ovim pismima manjak stabilnih temelja.

- Ako svakim izlaskom "viđenog" člana organizacija dolazi u PR pakao, onda je to pokazatelj nesposobnosti da se njeno funkcionisanje postavi na održive osnove. Intimne spletke su zgodna zabava za ispiranje usta uz kafu, ali ništa ne govore o suštini problema. Još jednom se pokazuje da je jedini održiv format za politički ring - politička partija - kaže Parun za VICE.

Luka Božović, iz "Dva i po analitičara", kaže za VICE da "PSG koji je u očima dela građana i građanki nakon predsedničkih izbora alternativa koja budi nadu pokazuje visok stepen amaterizma."

- Ključni uzrok problema je, rekao bih, i dalje nejasna politička orijentacija pokreta koji okuplja veoma različite ljude, od kojih neke uopšte nisu političke ličnosti (Goran Marković, Nikola Đuričko i Janko Baljak). Pokret se zalaže za principe koji mu dozvoljavaju da sarađuje sa svima, nema jasnu ideološku orijentaciju, nema konkretne političke predloge - kaže Božović.

Za Paruna je sve što se dešava u pokretu posledica loše postavke od početka. On smatra da iza "konkretnog slučaja PSG-a stoje i konkretni ljudi koji su pravili, prave i praviće probleme pokretu, a to su ljudi iz Apela100."

- Neki od njih su ipak mislili da je dobro da se bilo kakva organizacija temelji na sujetnim, a suštinski nezainteresovanim ljudima za politiku. Ogroman deo Apela100 je baš takav. Sad se žanju plodovi loše setve, a mi ostali možemo da vidimo put od važne pretpostavke do važnog nauka: politička organizacija treba da se temelji na političarima, ljudima sa skin in the game. Politička organizacija ne treba da se temelji na mizantropskoj eliti. Njena uloga je važna ali je korisna u nekom drugom formatu - zaključuje Parun.

Božović smatra da Pokret mora da bude otvoreniji za komentare spolja.

- Kritike koje dolaze mahom od prijateljski nastrojenih ljudi, u koje ubrajam i sebe, gotovo po pravilu dočekane su kao neprijateljske i nisu dobrodošle - kaže Božović.

Postoji razlog zašto Demokratska stranka opstaje već nekoliko decenija, dok su gotovo svi ostali opozicioni akteri nakon uspeha na jednim izborima upali u egzistencijalnu krizu u kojoj se iznova samo ponavlja „Vučić ne valja“. Znamo za šta se zalaže Demokratska stranka, znamo njihov plan i program, znamo njihovu ideologiju. Da, iznova se dešavaju problemi u stranci, nema otvorenih kažnjavanja ili otklona od (ne)dokazano korumpiranih članova. Ali - hteli to da priznamo ili ne - ovo je jedina partija koja uspeva da opstane i nakon promena lidera. Lideri se čak i menjaju baš zbog neuspeha na izborima ili na vlasti.

Partije nastale od ljudi koji su izgubili svoje mesto među demokratama, i pokreti kao „Dosta je bilo“ funkcionišu samo na osnovu sposobnosti i harizme lidera. Kada se te dve stvari potroše, potroše se i razlozi za postojanje te organizacije. Pokretu slobodnih građana preti ista sudbina.

Još na VICE.com:

Boško Obradović je šampion u nasilju i plaćanju kazni u Skupštini

Pet razloga protiv vanrednih parlamentarnih izbora

Kreativno tumačenje brojki: Ksenofobija Dveri u pokušaju