Već više od dve decenije, Evelin Boman je profesionalno živa statua – konkretno jedna od uličnih umetnica kakve ponekad vidite da „plutaju" Kovent Gardenom ili glume grčke boginje na Tajms Skveru. Nastupila je u 108 različitih aranžmana i osnovala sopstvenu menadžersku agenciju, prigodnog imena: Living Sculpture. Osvojila je i nekoliko nagrada, što kao izvođač što kao dizajner.
Pitali smo je kako je to stajati satima u gomili turista, kako se izboriti sa dobacivanjem, i šta radi kad baš mora da se počeše.
VICE: Da li bi ovim poslom mogao baš svako da se bavi?
Evelin Boman: Mislim da ne – on zahteva samokontrolu i unutarnji mir. Teoretski, mogao bi svako da nauči osnove posla, ali potreban je trud da bi se uspelo. Takođe je potrebno da čovek uživa kad se nađe u centru pažnje.
Ljudi misle da je tu osnovna stvar stajati mirno, ali daleko je suptilnije od toga. Svako može da stoji mirno, tu nema ništa posebno. Tajna dobre statue je u tajmingu i kvalitetu pokreta. Treba odrediti pravi trenutak u kom ćeš promeniti pozu i kako to utiče na priču koju želiš da ispričaš. Samu kretnju treba izvesti kao da si zaista od bronze ili kamena, da ljudi pomisle da ćeš se polomiti u pokretu.
jedna od živih statua i kostima koje Evelin iznajmljuje; fotografija Evelin Boman.
Kako se pripremaš za nastup?
Na to odlazi dosta vremena i truda. Na primer, samo boja lica zahteva i do tri sata, u zavisnosti od konkretnog lika. To je u stvari dobro jer tako imam vremena da se uživim.
Koliko ti je naporan posao?
Fizički je izuzetno zahtevan, posebno je bolno držati ruke uspravno neko duže vreme. Pred kraj performansa, obično imam upalu mišića.
Šta radiš kad te zasvrbi nos?
Užasno se nerviram jer neću da narušim iluziju. Svrab obično prođe sam od sebe, ali ako baš ne možeš da sačekaš najbolje je počešati se kao deo planiranog pokreta, tako da niko ne primeti. Dešavaju se takve sitnice u svakom nastupu, navikneš se sa vremenom.
Da li se može živeti od uličnih nastupa?
Ne, mislim da ne bih mogla samo od ovoga. Jedan moj drug je probao, za nedelju dana je zaradio oko 150 evra, minus troškovi. A izuzetno je naporno raditi to svakodnevno.
Da li bi radije nastupala vrelog letnjeg dana ili hladne, mokre zimske noći?
Ne znam šta je gore. Kad je baš vruće, praktično je nemoguće stajati na otvorenom jer su kostimi gumeni, znoj te oblije još pre nego što počneš. Po kiši je isti grozno, ne toliko sa fizičke strane koliko zato što znaš da neće biti mnogo ljudi pa je manje zabavno. Takođe me nervira i kad duva vetar, treba da izgledam kao statua a kostim mi leprša okolo.
Kako se snalaziš kad te ljudi u prolazu ometaju?
Ne dešava se to previše često, ali kad se desi obično ih uočim unapred pa se psihički pripremim. Trudim se da reagujem pozitivno, nekad prosto raširim ruke i zagrlim ih. Nekad mi se plaze, nekad mi se trotinetom zakucaju u postolje, nekad izvade proteze pa mi njima mašu pred očima. Koliko god čudno ili gadno bilo, ja se obično samo smešim dok ne prestanu.
Šta ti još smeta kod publike?
Mrzim roditelje koji teraju decu da se slikaju sa mnom ili da mi ostave novac kad je jasno da deca nisu zainteresovana. Dođe mi da im kažem da stvarno nije neophodno.
Koje pozitivne trenutke pamtiš?
Teško ih je izabrati, imam toliko divnih sećanja. Za jednu tačku sam igrala staricu na klupi, bilo mi je super kad bi ljudi seli pored mene i počeli nešto da me ispituju. Nedavno mi je tako jedan mentalno zaostali dečkić prišao, zagrlio me, i pitao šta radim. Nisam mu ništa rekla, to je sve deo nastupa. On nije najbolje razumeo o čemu se radi ali je hteo da ostane pored mene, uporno me je grlio. Njegovi roditelji su bili baš srećni, slikali su nas sa svih strana.
Koja ti je najveća ambicija u poslu žive statue?
Volela bih da sam pobedila na internacionalnom festivalu živih statua prošlog leta u Holandiji. Iako sam više puta osvajala nacionalna takmičenja, iako mi je dovoljno da radim ono što volim, ipak bi mi baš prijalo da mogu da kažem da sam prvak sveta.
Još na VICE.com: