Ljubav na prodaju - vijetnamski vašar na kome je sve dozvoljeno
putovanje

Ljubav na prodaju - vijetnamski vašar na kome je sve dozvoljeno

Tamo se, kažu, i dan danas, uz mnogo vina od pirinča, prkosi zabranjenim ljubavima.
19.6.17

Iza sedam gora i sedam mora, na severu Vijetnama, tik uz granicu sa Kinom, u brdima, nalazi se selo Kau Vai. Tamo se, jednom godišnje, 26. dana, trećeg meseca po lunarnom kalendaru, održava nešto što Vijetamci nazivaju "market ljubavi". Ovde se ne prodaje ljubav, niti se ugovaraju brakovi, kao na kineskim "ljubavnim vašarima". Market ljubavi je, kaže vijetnamska turistička oganizacija, prilika za bivše ljubavnike da se sretnu i provedu noć zajedno. Te noći je sve dozvoljeno, niko se tu ne ljuti, niti ljubomoriše.

Sve se dešava u jednoj od najlepših provincija u Vijetnamu, tako da sam, kada sam drugi put, drugog dana putovanja ka selu, pala sa motora, jednostavno pokupila motor iz blata i zahvalila bogovima ljubavi što je motor ceo i spreman za dalji put. Jer, najlepša provincija Vijetnama je ujedno i najrazuđenije naseljena, priroda je netaknuta i do prvog automehaničara bi mi bilo potrebno ko zna koliko sati pešačenja. A i onda, ko zna koji bi jezik on govorio. U Vijetnamu, a pretežno ovde na severu, žive 54 etničke manjine, svaka ima svoj jezik, a svaki jezik ima nekoliko dijalekata. Najlakše ih je razlikovati po ručno rađenim nošnjama, bez kojih većina i dan danas ne izlazi iz kuća. Sutradan će se svi oni zaputiti ka Kau Vaiju.

Legenda kaže da su se, nekada davno, momak i devojka iz različitih etničkih plemena zaljubili jedno u drugo. U to vreme, brakovi između članova različitih plemena nisu bili dozvoljeni, pa su ove dve grupe smrtno zaratile. Kako bi zaustavili i sprečili dalje krvoproliće, ljubavnici su se rastali, ali i nastavili tajno da se viđaju. Sastajali su se pored brdskih potočića, pod hladom drveta banane, sve dok negde početkom dvadesetog veka nije nastao prvi vašar ljubavi. Tamo se, kažu, i dan danas, uz mnogo vina od pirinča, prkosi zabranjenim ljubavima.

Reklame

Na nekih osamdesetak kilometara od sela, počela da pljušti kiša. Nastavili smo dalje hrabreći se činjenicom da mi bar imamo motore - provincija Ha Zang je jedna od najsiromašnijih u zemlji, u kojoj ljudi u proseku preživljavaju sa nekih 50 centi dnevno. Većina njih, do istog sela putuje pešaka, prelazeći i više od 20 km.

Uzbuđenje je raslo posle svake rupe na putu dok smo prelazili poslednjih 20 kilometara ka selu.
Sreli smo grupe pešaka sa ogromim korpama na leđima punim robe, prošli polja kanoplje i sreli nijednog zapadnog turistu.

Onda se desila eksplozija boja. I mirisa. I zvukova. Stigli smo u Kau Vai. Dok smo pokušavali da parkiramo motore, uz jezivo glasno trubljenje, činilo mi se da ljudi pristižu sa svih strana. Čovek je prodavao zmijsko meso za pet dolara, grupa ljudi je montirala binu, a sa razglasa je treštala muzika. A onda nam je prišao policajac. Mislila sam da će nam tražiti vozačke dozvole, koje, kao i većina stranaca nemamo, ali on je samo želeo da vežba engleski. Kasnije će se ispostaviti da je, nažalost, bio jedini Vijetnamac sa kojim smo razgovarali na engleskom.

I pre nego što sam uspela da se orijentišem, našli smo se na podu, iza jedne od tezgi sa začinima i voćem. Vijetnamci su već sipali vino od pirinča u šolje i krenuli sa kucanjem. Vino od pirinča je skoro nekulturno odbiti, a posle svakog gutljanja sleti rukovanje. Ja posle trećeg gutljaja više ne sedam na motor. Posle treće ture rukovanja, novi drugar, Ćao, počeo je da kuca pitanja na laptopu.

Ukucala sam: "Da li ste došli ovde da se sastanete sa nekom devojkom?" i pritisla "translate".

Reklame

To ga je nasmejalo do suza, a kada se Ćao pribrao, odgovorio mi je: "Ne, ne. Mi smo došli samo da prodamo što više danas".

Svakim sledećim korakom vašar je gubio taj mistični momenat romantike. Trebalo mi je nekih pola sata da prestanem da buljim u šarene nošnje različitih grupa i da počnem da posmatram lica ovih ljudi. Mnoga od njih su potpuni kontrast garberobi - pomalo smrknuta i zamišljena. Devojke iz različitih plemana su se uglavnom držale u malim grupicama i dogunđavale, mada, mogle bi da budu i devojčice ili odrasle žene, a ja to ne bih, na prvi pogled, mogla da razlučim.

Etničke manjine žive relativno izolovano od ostatka ljudi u Vijetnamu, na neprstupačnim terenima, stilom života koji je daleko od svega što bilo ko sa zapadne strane zemljine kugle može da zamisli, ukoliko se ranije nije našao u selu u kome se imućnost meri brojem volova koje porodica uspe da podigne i proda. Ako uspe. Ono što mi je bilo jasno od prvog momenta bilo je ko su Vijetnamci, ondosno Kini, kako se nazivaju etnički Vijetnamci koji žive južno od prostora na kojima žive manjine. Mnogi od njih su obučeni kao ja i najglasniji su, poput novog druga Ćaa.

Začuo se bubanj, žamor je prestao i za par sekundi sam se našla tik uz pečenu svinjsku glavu. Pokušavala sam da uslikam glavu, koja se zajedno sa pirinčem, povrćem i mačetom nalazila na sredini kruga koji je grupa Lolo napravila oko darova za bogove. Spremali su se da počnu ples kako bi udovoljili duhovima. Neko me je povukao za ruku i u sledećem trenutku sam plesala oko svinjske glave. Svi oko mene su u ručno vezenim kostimima. Potrebna je cela godina da bi se izveo jedan od kostima koji nose u specijalnim prilikama, što ovaj market definitivo jeste.

Ipak, ne na način na koji to vijetnamska turistička organizacija promoviše. Nakon plesa, prišao mi je Vijetnamac obučen isto kao i ja i pre nego što sam shvatila šta se dešava, napravio je selfi sa mnom. Onda me je poljubio u obraz i to je bilo to. Bila je to najromantičnija i najseksualnija stvar koju ću videti toga dana.

Na putu za Kau Vai, pokušavajući da shvatim šta je to vašar ljubavi, uspela sam da stupim u kontakt sa Metom, rediteljom dugometražnog dokumentarnog filma o severu Vijetnama i vašaru ljubavi. Met je na severu proveo mnogo više vremena nego što ću ja ikada i pokušao da pronađe makar jedan par ljubavnika koji se sastaje na vašaru ljubavi. Nije uspeo u tome. Ali, upoznao je nekoga ko je na vašar dolazio sa budućom suprugom.

Njegovo ime je Čo. Na vašar ljubavi prvi put je došao kada je imao 17 godina. Ubrzo nakon toga se oženio i dobio sina. Čo je u filmu ispričao Metu da mu je žao sebe. Čo je gej. I hrabar čovek koji je pred kamerama priča svoju priču. Čoova porodica nije bila srećna. Kada je odbio majkin predlog da ode lekaru, ona je pokušala "kućno lečenje lekovitim travama". Pitala sam Meta da mi ispriča više o Čou i njegovoj priči.

- Čoova priča me je najviše dotakla. Čo i supruga, kasnije mi je ispričao, zapravo su se poznavali i pre susreta na vašaru ljubavi. Čo ne pridaje nikakvu važnost vašaru. To je zato što vašar ljubavi ne postoji - napisao mi je Met u mejlu.

Dok sam pokušavala da izbegnem pozive na fotkanje još jednog selfija, šetajući kroz tezge u centru sela, na kojima je bilo svega, od kineskih majici, mesa, živih prasića do selfi štapova, počeo je da pada mrak. I uz pomoć prevodioca, gestikulacije i mimike, i dalje sam imala utisak da sam u nemom filmu, najjarkijih boja. Ali, jedina lokalna kafana se polako punila, i deo mene se nadao da se do sada možda popilo dovoljno vina od pirinča i da će, možda, žurka ipak početi.

Dok nas je Ho Či Min budno posmatrao sa slika na zidu, prišla sam jednoj grupi devojaka u kafani. Sve što sam uspela da dobijem na pomen ljubavi bilo je kikotanje i odmahivanje glavom. I posle litara vijetnamskog piva sa ledom, najbliža stvar flertu kojoj sam prisustvovala te večeri bio je Vijetnamac koji je svojim upaljačem zapalio svaku cigaretu koju sam prinela ustima.

- U jeziku etničkih manjina koje ovde žive ne postoji reč za "market ljubavi". Zato što tako nešto ne postoji. Vašar ljubavi je običan vašar, nešto slično trgovima kakvu su nekada postojali u Evropi. Ljudi dolaze da trguju, ali i da se druže. U ovom delu Vijetnama, mnogim mladim ljudima je to retka prilika da se zabave. Romantizacija celog ovog skupa je surova, jer u uslovima u kojima ljudi ovde žive, brak je retko stvar romantike, više je stavar preživljavanja. Život je težak i potreban vam je jak partner da biste uspeli - napisao mi je Met.

Pitam ga u kom momentu rada na dokumentarcu je shvatio da jezici entičkih manjina nemaju reč za "vašar ljubavi".

- Negde na pola sniamnja. Moj prevodilac nije smatrao da je važno da mi to spomene. I to je deo priče. Mnoge devojke iz etničkih plemena odrastaju prodajući ručno rađene džidžabidže strancima i tako nauče engleski. Kada se pojavi stranac i pita ih da li postoji nešto egzotično poput vašara ljubavi, one klimnu glavom. Ista je priča i kada ih tako nešto pitaju Vijetnamci. Putovanja po sopstenoj zemlji su nova stvar za Vijetnamce i sami ne znaju mnogo o severu zemlje. Neznanje je ogromno. Mnogi turisti samo i žele da čuju romantičnu priču. Ali, istina je drugačija - kaže Met.

A poznato je ko je jedan jedini kovač istine u Vijetnamu - država.

Reklame

- I sami Vijetnamci etničke manjine vide na romantizovan način. Na sličan način na koji su kolonizatori gledali na narode koje su kolonijalizovali, pretpostavljam. Ljudi na severu se oblače drugačije, izgledaju drugačije, govore drugačije. Sami Vijetnamci su od entičkih manjina napravili svojevrstan fetiš - kaže Met.

I država se dosetila da taj fetiš proda turistima.

Dok smo se uz pomoć baterijskih lampi na telefonima, zajedno sa devojkama iz Mong plemena, koje su hodale ispred nas i svojim telefonima osvetljavale strmu, klizavu stazu koju savršeno poznaju, pentrali ka parkingu, shvatila sam da nisam videla "kidnapovanje mlade" koje bi trebalo da se često događa na vašaru. Kada sam prvu put na internetu videla kako to izgleda, nisam znala da li se radi o pravom kidnapovanju koje se, nažalost, često dešava u ovom delu Vijetnama, ili je sve samo igra poput one srpske "kupovine mlade". U Vijetnamu kupovina mlade izgleda drugačije. Ovde, da bi pokazale pripadnost prvobitnoj prodici, devojke vrište i opiru se. Što jače, to je ljubav veća.

- Kada preživljavate na bezukusnom pirinču, radite po deset sati na polju, do koga hodate deset kilometara, često bosi, teško je razmišljati o ljubavi na isti način na koji ljudi sa zapada to rade - poslednje je što mi je Met napisao.

Mene je čekalo osam sati na motoru kako bih se vratila nazad u Hanoj. To mi više nije predstavljalo nikakav problem. Veći problem sam imala sa time što nisam uspela da dobijem ni jedan smislen odgovor o vašaru od samih Vijetnamaca.

Ali, to se promenilo kad sam se vratila u Hanoj.

To Nok Tan je nekada živeo na severu Vijetnama gde je proveo divno vreme sa devojkom iz plemena Mong. Danas ima osamdeset godina i oženjen je Vijetnamkom. On je predsednik Vijetnamskog folklornog udruženja i jedan od najpoznatijih etnologa u zemlji.

Reklame

Prvo što me je pitao kada sam ušla u njegovu kancelariju bilo je šta mislim, koliko robe koju sam videla na vašaru u Kau Vaiju je roba uvezena iz Kine.

Selfi štapovi sigurno.

- Trebalo je da vidiš to selo pre pet godina. Takvih stvari nije bilo. Ali, etničke manjine žele da se modernizuju i to je normalno - kaže on.

Pitam ga da mi ispriča nešto više o kidnapovanju mlada.

- Pre trideset, četrdeset godina, da bi se kupila mlada, bilo je potrebno 40 srebrnih kovanica. Tada si za samo dve kovanice mogao da kupiš vola. Izračunaj koliko je to. Kidnapovanje su izmislili siromašni. Danas ga ima, ali manje - kaže To.

To je proveo više od dvadeset godina na severu i zna dovoljno o ljubavnim vezama Vijetnamaca i pripadnika etničkih manjina.

- Moja bivša devojka iz grupe Mong je jednom prilikom dolazila u Hanoj. Sadašna supruga ju je primila sa največim poštovanjem. Ugostila je kao najbolju prijateljicu - kaže.

Pitam ga da li bi supruga bila tako ljubazna da je bivša devojka iz recimo, Ho Či Mina.

To se samo nasmejao i odmahnuo glavom.

- Brak zahteva istu ili sličnu kulturu. Zajednički jezik - kaže mi.

Pitam ga da li je ikada bio na vašaru ljubavi.

- Tako nešto ne postoji. Niko na tom vašaru ne prodaje ljubav. Taj naziv su izmislile tvoje kolege - kaže mi.

Novinari?

- Da, vijetnamski novinari - klimnuo je glavom.

Još na VICE.com:

Dan u vijetnamskom obdaništu čiji je logo perika Donalda Trampa

Kako sam iz Srbije otišla u Vijetnam da predajem deci u školi

Turistički vodiči nam pričaju ko su stranci koji se lože na Srbiju