Tokom čitavih sedamdesetih, Džon Ingham slavljen je kao najvažniji muzički novinar u Engleskoj. Prva osoba koja je ikad intervjuisala The Sex Pistols 1976. godine, Ingham (koji je pisao pod pseudonimom "Jonh" Ingham) pomogao je da se scena u povoju koja se sastojala od svega šačice bendova i možda pedesetak ljudi u publici predstavi čitaocima širom Velike Britanije. Njegova nova knjiga fotografija Duh '76: Londonski svedok panka, koja izlazi u izdanju Anthology Editions, naelektrisani je uvid u zlatne dane panka u Londonu. Ona sakuplja Inghamove lične fotografije bendova kao što su The Damned, The Clash i mladež proslavljenog Bromley Contingenta.
Reklame
U predgovoru za knjigu, pank istoričar Džon Sevidž ističe da je velika većina ovih fotografija snimljena u rasponu od svega desetak dana. Tokom tog kratkog novembra 1976. godine, počev od slabo posećenih nastupa Pistolsa u umetničkim školama i trošnim barovima pre nego što su se uopšte i zvali pankerima, divlji sentiment muzike i kulture — sirov, brz i direktan — raširio se kao preko potrebna injekcija za britansku omladinu, koja je školu završavala sa traljavim izgledima za posao i opštom atmosferom beznađa i bezvoljnosti. Preko priče od usta do usta i ključnih koncerata kao što je legendarni nastup The Sex Pistolsa u Mančesteru, koji se smatra odgovornim za nastanak bendova kao što su Joy Division, The Buzzcocks i The Smiths, scena je eksplodirala u današnji ritual muzičke inicijacije među mladeži širom sveta. Taj ogroman i uticajan skok predivno je dočaran na Inghamovim fotografijama i s ljubavlju sakupljen u ovo tvrdokoričeno izdanje.Neposredno pred izlazak same knjige, razgovarao sam sa Inghamom o najranijim danima londonske scene, pretvaranju panka u propagandu i osećaju kako je sve gotovo i grozno kad imate dvadeset godina.
VICE: Šta se dešavalo u vašem životu kad ste počeli da snimate ove fotografije?Džon Ingham: Te 1976. godine imao sam 25 godina. Tinejdžerske godine proveo sam u Sjedinjenim Državama, u Kaliforniji, tako da sam na neki način razumeo u čemu je atraktivnost psihodeličnih bendova, ali sam osećao da sam nekako suviše mlad za njih. Kasnije, kad se pojavio pank a ja sam se preselio u Englesku, osećao sam se suviše mator za njega. Preselio sam se u London 1972. godine i pisao sam redovno za NME, a potom za Sounds. Te 1975. godine počelo je strašno da me nervira sve što se dešavalo na muzičkoj sceni. Veliki bendovi nisu bili mnogo dobri i nisu snimali nove ploče. Tražio sam okolo, pronalazio mnogo novih grupa, ali nisam našao nikoga ko je bio previše interesantan. Potom sam pročitao recenziju za The Sex Pistols i pomislio da je to najbolje ime za neki bend koje sam video godinama unazad.
Reklame
Da li je to što ste gledali The Sex Pistols uživo predstavljalo za vas uvod u ono što se dešavalo? Kako je došlo do toga da budete prva osoba koja ih je intervjuisala?Kad sam prvi put gledao The Sex Pistols početkom aprila 1976. godine, bilo je to u striptiz klubu u Sohou. Bilo je u startu očigledno — mislim, Džon Roten je bio fantastičan. Niste mogli da poreknete da ima ogromnu harizmu. Bilo je to prilično primitivno, ali mogli ste da kažete da tu ima nečega. Prvo sam pričao sa Malkolmom Meklarenom, koji je bio njihov menadžer. On to nije zvao pankom, ali mi je izrecitovao čitav manifest o raskršćavanju sa šezdesetim. Uglavnom mi je govorio ono što sam već i sam mislio, tako da me je pridobio vrlo rano u razgovoru. Onda se dramatično poklonio i mahnuo rukom kao da mi daje nekakvu veoma retku privilegiju i rekao: "U redu, sada možeš da ih intervjuišeš." Uradili smo to neke dve nedelje kasnije i bio je to prvi intervju koji je bend dao bilo kome.
Šta se u ono vreme dešavalo u Engleskoj što je omogućilo omladini da se toliko lako identifikuje sa nezadovoljstvom i sentimentom panka?U ekonomskom pogledu, zemlja nije dobro stajala. Ljudi su završavali školu ali nisu imali gde da rade. IRA je bila u bombaškoj kampanji u Velikoj Britaniji, tako da su dizali u vazduh restorane i razna druga mesta okupljanja. Slali su mnogo pisma-bombi. Gotovo da ste bili u građanskom ratu. Dakle, ljudi su završavali škole, nisu imali posla, a ako su ga i imali, morali su da otvaraju pisma sa bombama. Mislim, Mik Džons u pesmi "Career Opportunities" kaže: "Neću da otvaram pisma-bombe za vas", jer to mu je bio posao. Primili su ga u kompaniji kao neku vrstu pripravnika, a posao mu je bio da otvori svako pismo koje im je izgledalo sumnjivo. Ljudima je bilo svega preko glave i zemlju je zahvatilo nekakvo sivilo. Bilo je mnogo nezadovoljstva i The Clash je uspeo to veoma jasno da artikuliše.
Reklame
Pisali ste mnogo i pre toga, ali šta je to što je kod panka u ono vreme toliko mobilisalo ljude?Kao prvo, bila je to nova generacija ljudi. U tom trenutku već je postojala grupa od pedesetak, šezdesetak ljudi, i svi su u najboljem slučaju imali između 18 i 22 godine. Bilo je to kao sa svakom od onih stvari koje počnu kao vrlo male i tajne, ali izrastu u nešto zaista veliko. Kad su se pojavili The Clash, sve kao da se izdiglo na jedan sasvim novi nivo. Tad sam počeo da razmišljam da želim da pružim svoj doprinos pokretu, umesto da budem samo posmatrač. Pričao sam prilično rano sa Mikom Džonsom o tom osećanju, a njegova poenta bila je da ljudi treba da rade ono što mogu. Neki ljudi menadžerišu, neki ljudi sviraju muziku, neki ljudi prave odeću, a neki ljudi pišu o tome. Svesno sam odlučio da pišem propagandu i pokušam da pišem onako kao što bi razmišljao neko ko ima 15 ili 16 godina: To je nešto najuzbudljivije o čemu sam ikad čitao, moram da idem i vidim to.
Šta vas je motivisalo da počnete da slikate ove fotografije i dokumentujete scenu?Jedan dugi period bili su prisutni samo The Sex Pistols i niko više. Profesionalni fotograf po imenu Rej Stivenson, koji je bio Meklarenov prijatelj, fotografisao ih je sve vreme. Kad su The Clash kretali — bili su fantastični na bini. Bili su obučeni tako da su izgledali kao da im je Džekson Polok prolio farbu svuda po odeći. Zato sam uzeo foto-aparat i počeo da slikam i u boji. Profesionalni fotografi slikali su samo crno-belo zato što ako ste slikali fotografije u boji, niko to ne bi objavio i štampao. Tako da sam samo slikao da bih dokumentovao, nisam razmišljao o tome da to objavim ili da pokušam da prodam nekome. Neko ko je prelistao knjigu rekao mi je: "Video sam sve zbirke koje postoje i tvoje su praktično jedine o The Clash koje postoje u boji."
Reklame
Kakvi su bili tih nekoliko prvih meseci živih svirki? Da li je izgledalo kao da svi pokušavaju da održe sve na okupu pre nego što se čitava scena raspala?Imao sam osećaj da je nešto počelo da se dešava tek kad sam otišao u Mančester da gledam Pistolse. Koncert je bio u maloj rupi iznad glavnog mančesterskog auditorijuma po imenu Leser Trejd Hol. Mogla je da primi svega 300 ljudi, a sala je bila polupuna. Kasnije ste saznali da su u publici bili ljudi koji će osnovati The Smiths, Joy Division i razne druge grupe. Tad su prvi put izveli "Anarchy in the UK" i svi u publici su naprosto poludeli. Tako nešto je Malkolm sve vreme želeo da postigne. Želeo je da izgradi veliki pokret.Uvek smo se muvali okolo kad su bendovi držali tonske probe i tome slično. Ali na jednom koncertu, vlasnik lokala Ron Vots je rekao: "Znate, biće nekih 300 ljudi ovde večeras." Svi su bili fazonu: "Šališ se! Ne, nemoguće! Ma ti mora da se šališ." A on je rekao: "Telefon zvrji neprestano već tri dana i svi se raspituju za večeras." Mislio sam da će biti potrebno da prođe čitava 1977. godina i da će to sporo rasti. Odjednom svi su preko noći znali šta je pank rok.Sviđa mi se da se knjiga završava snimcima ogromne mase koja gleda The Sex Pistols. To najbolje pokazuje razmere onoga što se dogodilo, od samih početaka do trenutka kada se se to završilo krajem godine.Ono što me je fasciniralo u vezi s tom večeri je da je moglo da se uđe samo na pozivnicu zato što su koncert snimali za neku TV emisiju — i to emisiju o političkim aktuelnostima. A opet polovinu ljudi tamo nikad ne biste videli u nekoj emisiji o političkim aktuelnostima, nikad. Imate lika sa dugom kosom u kaputu i lika koji se nalazi na korici knjige — njih nikad pre nisam video. Dve devojke koje su vezane lisicama u crnoj koži i plastici — nikad ih pre nisam video, ali ni posle. Svi ti ljudi su se pojavili niotkuda i to je inspirisalo kraj knjige. Jer mnogi iz prvobitne ekipe bili su u fazonu: "Oh, gledajte samo ove ljude! Mislim, ko su oni? Ovo je sve užasno sada!" Bio sam šokiran da ljudi koji imaju 20 ili 21 godinu mogu biti toliko pesimistični i cinični. To je veoma mlad uzrast da se misli da je nastupio smak sveta.
Reklame
Pogledajte još fotografija.
Pratite Metjua na Instagramu.Duh '76: Londonski svedok panka može da se kupi u knjižarama i preko interneta u izdanju Anthology Editions.Još na VICE.comLegendarne fotke pank scene u San Francisku 1970-ihPank i pobuna u Sibiru osamdesetihSkriveni dragulji londonske pank scene osamdesetih